Zene u crnom
Prijedor: nepriznati genocid ili "A svet je ćutao" (Eli Vizel) PDF Štampaj E-pošta


„Stvorili ste nam osećaj da smo ničiji...“

Sudbin Musić, Prijedor

Kozarac - mesto državno legalizovanih zločina ili tamo gde je zločin bio tako intiman čin
„Zovem se majka hrabrost“, „Ja sam Majka Mejra“ – kaže žena nižeg rasta sa naočalima sede kose. Napulju pljušti kiša. „Nebo se otvorilo“ – kaže jedna druga žena isto tako sede kose. „Moj sin jedinak je ubijen u Omarskoj, mučen je dva meseca pre nego što će ga ubiti“. Druga žena toplih očiju boje badema dodaje:“Moj sin jedinak je masakriran na Korićanskim stjenama“. Četvrta, baka kaže:“Ja svog sina još nisam pronašla“. „Ne gubi nadu“, odgovara Majka Mejra, „Majka hrabrost“, „Ja sam pronašla i pokopala svog mrtvog ubijenog sina i svoju mrtvu ubije kći“. Peta žena plave kose, širokog srca, priča; pet je ujutru, napolju pljušti kiša:“Ja sam sa ćerkicom od tri godine bila u Trnopolju, Keratermu i Omarskoj, preživela sam, ja sam zatvorila Omarsku“.

Kiša i dalje pada, nebo se nad nama spustilo... Idemo ulicom ka mezarju gde će se obaviti dženaza. Emsuda priča:“Ovom ulicom bager je dva sata sakupljao mrtve ljude. Cesta je bila sva u krvi. Ni jedan punoletan muškarac iz te ulice nije preživeo. Sve su ih pobili. Nismo mogči da verujemo da se pomirimo sa činjenicom da su nas zatvarali, mučili i ubijali naše komšije, naši najbliži dojučerašnji prijatelji. Mi smo vama zahvalne što ste sa nama podelile našu tugu.“

Zovem se Staša, zovem se Ljilja, zovem se Persa, zovem se Ružica, zovem se Gordana, zovem se Sabina, zovem se Miloš, zovem se imenovan/a zločinom počinjenim u naše ime. Zovem se Staša, zovem se Ljilja, zovem se Persa, zovem se Ružica, zovem se Gordana, zovem se Sabina, zovem se Miloš, zovem se dolazim vama na noge iz države organizovanog zločina. Zovem se Staša, zovem se Ljilja, zovem se Persa, zovem se Ružica, zovem se Gordana, zovem se Sabina, zovem se Miloš, i donosim venac belih ruža na kome piše „Sa saosećanjem i solidarnošću, Mreža Žena u crnom Srbije“.

Kiša i dalje pada, svuda voda, vlaga i blato. U kafkijanskom smo prostoru... Zovemo se Omarska, Keraterm, Trnopolje, masakr na Korićanskim stjenama (masakrirano 200 Bošnjaka muškaraca iz sela Tukovi, na planini Vlašić, kod Skender Vakufa). Nekad su bili masakri u Juzefovu, Lomaziju...U Keratermu je ubijeno 300 ljudi, u Omarskoj je ubijeno 180 ljudi. Koncentracioni logori na tlu Evrope u Bosni... Podsećaju na Dahau, Bergen Belsen, Mathauzen, Ravensbrik, Aušvic Birkenau iz Nacističke Nemačke. U njima je ubijeno oko četiri miliona Jevreja. Estetika je ista. Bodljikava žica je bila tu. I mučenja i ubistva i silovanja. I ljudi su isti. Nemci i Srbi. I Bošnjaci i Jevreji. I prvo rešenje je bio progon, drugo rešenje je bilo koncentracija/preseljenje ili „organizovano lutanje naroda“ (Hana Arent), konačno rešenje je bilo ubijanje u fabrikama smrti. Ubice su bile oslobođene bremena izbora. Obezličavali su proces ubijanja. Dehumanizovali su drugog i doprineli psihološkom distanciranju koje im je omogućilo da ubijaju. I Nemci i Srbi su postali počinioci. I Nemci i Srbi su sami odabrali da ubijaju. (Ervin Štaub). I Nemci i Srbi nisu bili samo dobrovoljni dželati nego su zapravo želeli da budu genocidni dželati Jevreja/Bošnjaka. Potpuna degradacija i poniženje žrtava olakšalo je njihovu dehumanizaciju. (Danijel Goldhagen) „Da li je ubijanje Jevreja/Bošnjaka bilo u suprotnosti sa njihovom savešću? (Hana Arent) Adolf Ajhman u holokaustu ili Milomir Stakić, Duško Sikirica, Duško Tadić, Damir Došen, Dragan Kolundžija, Darko Mrđa, Dragoljub Prcać, Mlađo Radić, Zoran Žigić, Predrag Banović, Željko Mejakić, Momčilo Gruban, Duško Knežević, Dušan Fuštar u bosanskom genocidu. Njihove zločine legalizovala je država. Adolf Ajhman je organizovao vozove koje su u gasne komore Treblinke, Sobibora, Majdaneka odnele u smrt živote šest miliona Jevreja, a bosanski Srbi 14.000 su Bošnjaka ubili. Opseg ubijanja zamagljivao je njihovo sećanje na pojedinačne masakre. Obični Nemci/obični Srbi su lako postajali genocidne ubice i to su radili iako nisu morali. Svaki počinilac je doprinosio programu istrebljenja. Nemci ili Srbi su mogli reći „ne“ masovnom ubijanju. I jedni i drugi su odabrali da kažu „da“. (Danijel Goldhagen)

Sedamdeset tabuta je tu, na jedanaestoj dženazi, u tu vlažnu zemlju pokopano: Hambarin (400 izbeglica), Rizvanovići (ubijeno 100 Bošnjaka), Prijedor (u samom gradu ubijeno 5.200 Bošnjaka i Hrvata), Kozarac (ubijeno 100 Bošnjaka)... Nekada su bili Odesa, rumunski pokolj (masakrirano 50.000 Jevreja), Babi Jar, kotlina u blizini Kijeva, ukrajinski pokolj (masakrirano 33.000 Jevreja), Festival žetve, Lublinska oblast (masakrirano 42.000 Jevreja)...

Prve su se u Kozarac vratile one žene koje nemaju nikog, koje su izgubile svoju decu, svoju braću, svoje muževe. Žene koje su sve izgubile su bile te koje su prve pružile ruku pomirenja. One žene koje iza sebe nemaju nikog i ništa osim svojih praznih tela, onih koja su ispražnjena od dece i koja još uvek za njima tragaju. Ne gube nadu, po masovnim grobnicama traže ostatke svojih najmilijih. Ženama u Bosni i Hercegovini je potrebno veliko srce da bi se stvorio mir.

I kiša je i dalje padala, svo vreme, po nama, po zemlji, po svežim humkama. Nebo je svedočilo:“Ne postoje crne rupe zaborava. Ništa ljudsko nije toliko savršeno, a na svetu jednostavno ima previše ljudi da bi zaborav bio moguć. Jedan čovek će uvek preživeti da priča“. (Hana Arent)

Miloš za Žene u crnom

 

© 2006-2012. Zene u crnom. Sva prava zadrzana.
Designed by e-Srbija
 
Štamparija Proof