Zene u crnom
Doktrina šoka PDF Štampaj E-pošta

Procvat kapitalizma katastrofe
(Naomi Klajn)

Knjiga kanadske novinarke i aktivistklinje Naomi Klajn "Doktrina šoka" posvećenja je usponu neoliberalnog koncepta države i društva. Važnost ove knjige leži u obnavljanju ključne teme za svakog čoveka na planeti - ekonomije, odnosno, kako se nahraniti, obrazovati, lečiti a da u tom pokušaju ne umremo gladni, nepismeni i bolesni.

Ujedno, ova je knjiga vraćanje u fokus osnovnog prava svakog čoveka, pravo na život, u najbanalnijem smislu te reči... Za poslednje tri decenije, u različitim "generacijama ljudskih prava" izgubilo se iz vida da mnoštvo građanskih i političkih prava postaju, na žalost, gotovo besmislena ukoliko se ljudski rod suočava sa umiranjem od gladi, sa visokom stopom nezaposlenosti, sa privredama u kolapsu. Tako se kritika kapitalističkog načina proizvodnje, započeta pre dva veka, i koja je dovela (i dovodi) do revolucija i pokušaja izgradnje pravednijeg društva (bivši Istočni blok, a danas su to zemlje Latinske Amerike), a koja je utihnula slomom pomenutog Istočnog bloka,ponovo uspostavlja u javnosti. Ili bar u delu javnosti. Naime, nakon tri decenije prevlasti neoliberlanog koncepta, posledice ove doktrine su tolike katastrofalne da se sve više ljudi okreće protiv nje. Glas protiv neoliberalizma dižu čak i pojedini nekadašnji zagovornoci te doktrine poput Jozefa Stiglica, američkog ekonomiste.

Šta je neoliberalni koncept države i društva? Da bi odgovorila na ovo pitanje, Naomi Klajn u svojoj knjizi podseća, na istorijat kritike kapitalizma u načelu. U čemu je zapravo problem sa kapitalizmom? U tome što se zajednički resursi planete ( voda, zemlja, rudna bogatstva,nafta, a potom i ljudsko znanje pa i sami ljudi) iskorišćavaju tako da samo manjina uživa plodove prirodnih bogatstva planete i ljudskog znanja, dok većina ostaje siromašna i bori se za goli život. Pri tom, u kapitalizmu je došlo do sve većeg podruštvljenja proizvodnje, to znači da celo društvo sa svim resursima učestvuje u proizvodnji dobara ( na pr. fabrika je podignuta na javnom/zajedničkom zemljištu, lokalna samouprava je omogućila infrastrukturu poput struje, vode, prilaza fabrici, a što su sve zajednička dobra, dok je recimo, država omogućila vlasniku fabrike povoljan privredni kredit, a taj novac je od svih građana... društveni karakter proizvodnje je i u tome što vlasnik koristi znanja stručnjaka obrazovanih i u javnim školama, tehničko-tehhnološka dostignuća univerziteta koji se finansiraju javnim novcem itd. ), dok, sa druge strane, profit ostvaren u takvoj jednoj fabrici najvećim delom ide u ruke vlasnika, i on odlučuje o njegovoj daljoj sudbini, dok mnoštvo ljudi koje je jednako učestvovalo u stvaranju profita nema pravo da odlučuje ni o čemu.

Nesklad između društvenog karaktera proizvodnje materijalnih (i drugih) dobara, i sasvim privatnog prisvajanja profita, dovela je do kritike kapitalizma, privatne svojine, i do revolucija u XX veku. Očigledna nepravda je i kapitalističke zemlje Evrope, a nakon II svetskog rata, naterala da stvore "kapitalizam sa ljudskim likom". Evrospke države, pre svega skandivanske, razvijale se ideju i praksu "socijalne države" sve do kraja sedamdesetih godina XX veka.

Socijalna država je podrazumevala visoku zaštitu radničkih prava, socijalno ugroženih grupa,javno obrazovanje i zdravstvene ustanove dostupne svima, državno vlasništvo ili udeo vlasništva u sistema koji su od opšteg interesa (elektroprivreda, telekomunikacije, železnice, javni saobraćaj), kao i planiranje proizvodnje, subvencije za poljoprivredu koja proizvodi najosnovnije namirnice za ishranu, zaštitu cena osnovnih namirnica, dakle- intervenciju države na tržištu. Ova praksa intervenisanja države na tržištu je bila odgovor na veliku ekonomsku krizu između dva svetska rata ( zbog odustva bilo kakve planirane proizvodnje, hiperprodulcija proizvoda je dovela do prezasićenosti tržišta, robe je bilo previše, nije se kupovala, potom su vlasnici počeli da otpuštaju radnike, potrošnja je postala još manja... itd. Tek odlukom država da pokrenu javne radove, tzv. New Deal, privrede su se oporavile od ekonomske krize. To iskustvo krize, i državna intervencija koja je spasila stvar, bilo je važno za uspostavljanje novih pravila igre u kapitalizmu).

Uspon "socijalne države", koji je obuhvatio sve evropske države, ali i mnoštvo država na svim tačkama planete nakon II Svetskog rata (zemlje Južne Amerike, azisjke i afričke zemlje), prekinula je, u ekonomskom smislu, velika kriza 1972-73. godine, poznata kao kriza OPEK-a, odnosno "naftna" kriza. Već početkom osamdesetih, dve najjače svetske privrede - SAD i Velika Britanija, dobijaju desničarske vlade ( Ronald Regan i Margaret Tačer), i od tog trenutka moderna istorija beleži uspon desnice u svetu, i primat neoliberalnog kapitalizma.

Neoliberalni koncept odlikuje:

- smanjivanje poreza (time se smanjuje i državni budžet iz koga se finansira zdravstvo, školstvo, sudstvo, socijalna davanja, infrastruktura)
- slobodna trgovina ( odusustvo zaštite lokalne proizvodnje, a kako se ovaj koncept primenjivao u zemljama u razvoju, inostrane kompanije kao tehnološki nadmoćnije, uništile bi domaću privredu)
- privatizovane usluge ( privatizacija javnog saobraćaja, elektroprivrede, gasovoda i sl. što sve dovodi do skoka cena ovih usluga.)
- kresanje državne potrošnje ( smanjenje broja škola, domova zdravlja, domova kulture, što na više načina ugrožava stanovništvo, kao i smanjivanje državnih službenika što komplikuje izdavanje ličnih karata, pasoša ili sl.)
- pojednostavljenje zakonske regulative (što omogućava privatnom kapitalu da bez veće kontrole, nelegalnim novcem pokrene biznis, da ne poštuje Zakon o radu ili Zakon o zaštiti na radu i sl.)

Idejni vođa neoliberalnog koncepta ( poznatog još i kao "Čikaška ekonomska škola", ili kao "doktrina šoka") bio je Milton Fridman, a većina studenata čikaškog Univerziteta je i danas na visokim funkcijama u Međunarodnom monetarnom fondu ( MMF), ključnoj instiruciji neoliberalnog kapitalizma ( MMF su osnovale UN nakon II Svetskog rata sa idejom da taj fond pomaže uništenim državama sa povoljnim kreditima. Ipak, vrlo brzo je MMF postao najveći zelenaš koji je svojim bankarskim kreditima državama, i političkim ucenama, doveo niz zemalja praktično u bankrot).

Međutim, kako to u svojoj knjizi primećuje Naomi Klajn, ovaj koncept koji je počeo svoj pohod u eri reganizma i tačerizma, nije se primio u toj meri u samom SAD-u i Velikoj Britaniji, koliko je postao model novog oblika kolonjalnog osvajanja zemalja u razvoju. Naime, evropske države, pa i sam SAD ipak su imale stabilniju privredu i jače društvene institucije koje nisu dozvolile da neoliberalni koncept sasvim ukine ideju javnog interesa, i da se svi resursi predaju u privatne ruke. Zemlje u razvoju, nedovoljno razvijene ekonomije, pri tom, sa iskustvima vojnih udara, antikolonijalnih ratova, kao vrlo "ranjive zemlje" bile su prinuđene, da pod pritiskom SAD-a ( ali i drugih evropskih država koje su svoje građanstvo štitil, doki su licemerno građane drugih država gurale u siromaštvo), prihvate diktat neoliberalnog koncepta.

U kojim uslovima " cveta neoliberalni kapitalizam"? Prema analizi Naomi Klajn, koja je u svojoj knjizi obuhvatila više država američkog, azijskog i afričkog kontinenta, navodi da je najbolji opis neolibarlnog koncepta upravo "doktrina šoka". Bez izuzetka, tokom poslednje tri decenije, neoliberalni koncept je primenjivan u državama koje su prošle državne udare, terorističke napade ili neku veliku prirodnu katastrofu. U stanju šoka u kome se društvo zatekne nakon tako velikog potresa, apatično pristaje na dikatat MMF ( operativca neoliberalnog kapitalizma) i tako dolazi do još goreg devastiranja i društva i privrede. Od vojnog puča u Čileu i Argentini sedamdesetih godina, preko zastrašujućih dužničkih kriza u afričkim i azijskim zemljama, do samog terorističkog napada na SAD ( što označava trenutak kada se "doktrina šoka vratila kući"), neoliberalni koncept je prihvatan samo pod prinudom. Prema analizi Naomi Klajn, ovaj koncept nikada nigde nije pobedio na demokratskim izborima. Naomi Klajn takođe, u više navrata, podvlači da teorija neoliberalnog kapitalizma zahteva minimalno učešće države u ekonomskoj sferi, ali da je istorija pokazala da je privatni kapital uspevao da osiromaši veliki broj zemalja upravo zahvaljujući tesnoj vezi korporacija i državnih institucija.

Kao ilustraciju o razmerama uništenja koje nosi sa sobom neoliberalna praksa, iz obimnog materijala Naomi Klajn, dovoljno je prikazati slučaj Čilea (kao prve zemlje koja pokrenula "totalnu privatizaciju" i Iraka, kao jedne od poslednjih žrtava ove doktrine.

Slučaj Čile:

- Poput većine država Južne Amerike, ali i mnogih na svetu, nakon Drugog svetskog rata i Čile je krenuo u izgradnju "socijalne države", i bio pod snažnim uticajem levičarskih ideja. Sve što je mirisalo na levicu je u SAD-u smatrano " sotonskim poslom" (iako su u tom periodu socijalističke prakse širom sveta bile različite, SSSR je praktikovao državni centralizam i jednopartisjki sistem, SFRJ radničko samopupravljanje i jednopartijski sistem, južnoameričke i neke azijske zemlje su bile višepartijske ali sa jakim socijalističkim nabojem, tj. nacionalizovale su prirodna bogatstva što je značilo da je međunarodnim komapnijama otet profit i sl.). Pod rukovodstvom Salvadora Aljendea, Čile se polako razvijao, međutim, stanje je bilo daleko od stabilnog jer je politika Aljendea ugrožavala američki privatni kapital. Upravo privatni interesi američkih kapitalista, u saradnji sa američkom Vladom, omogućiliu su da general Augusto Pinoče izvede državni udar 1973. godine, u kome je ubijen Aljende, a na hiljade ljudi je mučeno i ubijano...

Dolazak na vlast Pinočea, u situacioji terora i ogromnog straha, na scenu je izvukao i "čikaške momke" (čileanske studente ekonomije, koji su se u SAD-u obrazovali upravo kod Miltona Fridmana i postali zagovornici neoliberalne ekonomije. Ovi studenti, kao i slični širom sveta, studirali su o trošku američke vlade, a njihova uloga je upravo bila ta da u svojim zemljama, po povratku sa studija, zagovaraju ideje čikaške škole, odnosno jednog poptuno surovog kapitalizma). Prema teoriji "doktrine šoka" jedna privreda može biti uspešna samo ukoliko se sve privatizuje, ekonomija se oslobodi državne kontrole, a da se drastično smanji državna potrošnja. Međutim, nakon dve godine od uvođenja ovih drakonskih mera, inflacija u Čileu je postala još veća, nezaposlenost je dodatno porasla... Dve godine nakon prvog pokušaja u istoriji da se primeni neka vrsta totalnog kapitalizma, idejni tvorac doktrine šoka, Milton Fridman, sam je došao dikatatoru Pinočeu na noge da spasi stvar. Ono što je ovaj "fini čkaški profesor" preporučio diktatoru i Čileancima, bilo je "još šoka", još privatizacije, još kresanja društvene potrošnje.

Rezulata besmislene " šok terapije" je bio taj da je čileanska privreda beležila pad proizvodnje od 15 posto u odnosu na period demokratske vlade Aljenedea. Istovremeno, stopa nezaposlenosti je sa tri posto skočila na 20 procenata. Oni koji su imali sreću da još uvek imaju posao, čak 74 procenata zarade izdvajali su za kupovinu hleba za vreme Pinočeove diktature i prevlasti neoliberala, dok je za vreme Aljendea 17 posto zarade odlazilo na hleb, mleko i autobuske karte! Strogo pridržavanje pravila neoliberalnog koncepta dovelo je do sloma čileanske privrede 1982. godine, a situacija je bila toliko dramatična da je diktator Pinoče, koji je bespogovrno slušao ekonomiste čikaške škole, bio prinuđen da nacionalizuje pojedine kompanije!

Prva primena neoliberalnog koncepta je pokazala svoje zastrašujuće lice- korporacije i policijska država udruženi protiv radnika. Konačan ishod eksperimenta u Čileu je da je do 1988. godine 45 procenata populacije palo ispod linije siromaštva dok je istovremeno, 10 posto Čileanaca doživelo da im se prihodi povećaju 83 procenta!.

Slučaj Irak

-Invazija na Irak je sasvim (ponovo) razotkrila suštinu kapitalizma. Dok se u slučaju Čilea, Argentine, Rusije,Poljske, Kine, Južnoafričke Republike i sl. neoliberalni kapitalizam predstavljao kao "spasilački", a zapravo pljačkao društva "u rukavicama" ( kroz kredite, ekonomske i političke pritiske,čekajući da unutrašnji sukobi ili katastrofe unište zemlju a da onda privatni kapital eksploatiše sve njene resurse. takođe, važno je podsetiti da se neoliberalni koncept primenjivao zajedno sa terorom nad stanovništvom, policjskom represijom, otmicama, mučenjima itd.), intervencija u Iraku je bila otvoreno imperijalnog karaktera. Uprkos mahanju administracije Džordža Buša da se radi o borbi protiv terorizma, uprkos medijskoj kampanji da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, bilo je jasno da SAD i privatni kapital planiraju da zauzmu iračka naftna polja, i da je nafta osnovni motiv invazije na Irak. Uništenje Iraka, i nametanje modela kapitalističkih odnosa koji će najveći deo stanovništva odvesti u siromaštvo, videlo se već prema nepoštednom uništavanju infrastrukture, i poptunom odustvu brige za jednu od najstarijih kulturnih baština u svetu. Institucije kolevke kulture su bespoštedno pljačkane, što je jedan od simbioličnih činova pokoravanja iračkog naroda.

Istovremeno, u Iraku lokalnoj zajednici nije dozvoljeno da upravlja državom nakon invazije , SAD su neprikriveno postavili svoje ljude ( što u ranijim slučajevima se nije dešavalo, bar ne tako otvoreno). Oko 200 državnih kompanija ( što je bio uslov relativnog ekonomskog blagostanja u eri Huseina) privatizovane su u kratkom roku. Porezi za korporacije koji su iznosili 45 posto, smanjeni su na 15 posto. U Irak su, najkon invazije, slile se milijarde dolara stranih investitora, međutim, taj novac zapravo nije koristio iračkim radnicima i fabrikama već je samo "prošao" kroz tu zemlju. Naime, SAD su poptisivale ugovore sa različitim ( amreičkim) korporacijama koje su angažovale američku radnu snagu, ili "uvozile" novu radnu snagu iz zemalja koje se graniče sa Irakom ( plašeći se iračkih radnika, prilično opravadno). Iračka preduzeća nisu mogla da konkurišu američkim jer su bila uništena tokom invazije, a nove (američke vlasti) nisu ni želele da podignu iračku privredu. istovremeno, otpušteno je pola miliona ljudi iz javnog sektora, uključujući i vojsku. Otpušteni pripadnici bivše Sadamove vojske, svakako gnevni ljudi a i dalje naoružani, odmah su prišli raznim naoružanima pobunjeničkim grupama u Iraku.

Istraživanja su takođe pokazala da je verski fundamentalizam u Iraku porastao upravo nakon invazije i poptunog uništavanja privrede. Talasi nasilja su porasli nakon što je niz privatnih kompanija (uglavnom američkih) loše ili sasvim neispšeno radilo na obnmavljanju zemlje. Kao ilustracija se može navesti da je preduzimač parsons dobio 186 miliona dolara za rekonstruisanje 142 zdravstvene klinike a završio je samo 6!

U slučaju Iraka, američka vlast je svaku državnu uslugu nastojala da preda privatnom sektoru što je i inače tešku situaciju u zemlji pretvorilo u totalni kolpas. čak i najosetljiva državna stvar - vojska/bezbednost, potpuno je prešla u privatne ruke. Procenjuje se da je na početku invayije u iraku bilo oko 10.000 privatnih vojnika ( sa američke strane) a čak i posao regrutacije je Bušova administracija prebacila u ruke privatnih agencija!

Prema izvešatjima Naomi Klajn, većina korporacija koja je sa američkim vlastima potpisivala milionske ugovore za obnavaljanje Iraka, uglavnom se povukla iz Iraka neobavljenog posla.

Otpori neoliberalnom kapitalizmu

Kako su zemlje Latinske Amerike bile prvi "pokusni kunići" neoliberalnog kapitalizma, one su, ujedno, imale i najduže vremena da pokušaju da se konsoliduju nakon uništavanja svojih privreda, kao i da iznađu načine da pruže otpor hegemoniji multinacionalnih korporacija i političkom dikatatu SAD-a ( i drugih razvijenih zemalja).

Nakon potpunog kolapsa većine privreda u južnoj Americi (potpuni bankrot je doživela Argentina 2001. godine), građani su počeli da pružaju otpor bilo na tradicionalan način ; tako što su na izborima birali levičarske vlasti koje su obećavale preispitvanje privatizacije, nacionalizaciju važnih prirodnih resursa koje su u rukama stranih kompanija i sl., jačanjem sindikata. osim toga, u Latinskoj Americi se obnavlja i ideja i praksa radničkog samoupravljanja ( u Argentini je danas 200 fabrika u radničkim rukama). Nova levica na kontinentu, odnosno, predstavnici socijalističkih vlasti takođe razvijaju i međusobnu solidarnost kako bi uspeli (a uspeli su)da izbegnu zavisnost od međunarodnih finansijskih instirucija, ili finansijskih instituticija SAD-a koje su imale najviše udela u privatizovanju Latinske Amerike. Nacionalizacija kompanija ( donedavno u američkim rukama) a koje eksploatišu prirodne resurse, stvaranje zajedničkog tržišta, određivanje cene proizvoda prem potrebama država ( a ne prema berzanskim cenama u Njujorku) su potezi koje su Južnoj Americi omogućili relativnu finansijsku nezavisnost od razvijenih zemalja i MMF-a.

U borbi protiv privatnog kapitala, ključni argument argentinskih radnika i radnica za preuzimanje fabrike, i to legalnim putem u okviru pravne države, jeste upravo podruštvljenje proizvodnje. Pred sudovima se dokazuje da je u poslovanju privatnih kompanija velikim delom učestvovao i javni/društveni kapital (preko subvencija države, povoljnih državnih kredita) i u pomenutih 200 fabrika je taj argument prihvaćen na sudu.

Iskustvo aregntinske radničke klase pred pravnom državom je od značajne koristi za radnike širom sveta. Činjenjica da privatni kapital ostvaruje profit dobrim delom zahvaljujući resursima zajednice u kojoj posluje, važan je argument o pravu na imovinu pred pravnom državom (kapitalističkom) . Dokazivanja učešća javnog novca i drugih resursa u poslovanju privatnih kompanija omogućava preuzimanje fabrika, ili bar neki vid radničke kontrole (što je delimična praksa u evropskim državama).

Naravno, učešće resursa jedne zajednice u ostvarivanju profita privatne kompanije, ne završava samo na pravu radnika na upravljanje i kobntrolu, već omogućava i samoj zajednici ( građanstvu koje nije zaposleno u konkretnoj fabrici/komaoniji) pravo na kontrolu i preraspodelu profita. U razvijenim evropskim zemljama se to pravo zajednice priznalo kroz pojam "društvene odgovornosti kompanija", no, naravno, ta odgovornost je i dalje više na samoj kompaniji nego što neka lokalna zajednica može realno da kontroliše rad privatnog preduzeća.

Međutim, ono što je važno, jeste da mi sami shavtimo da imamo pravo da tražimo kontrolu, izveštaje o radu ne samo od državnih institucija već i od privatnog sektora. Osloboditi se predrasude (i straha) da postoji privatni kapital u koji ne smemo da zadiremo, jer privatni kapital u suštini više ne postoji u obliku na koji postoji lično valsništvo (kada kažem ovo je moja kuća, moja torba...). Moderan kapitalizam je u podeli rada, u načinu proiyvodnje, u korišećnju resursa u tolikoj meri uvukao celo društvo, da imamo pravo da tražimo polaganje računa za poslovanje kompanija, čak i kada nismo zaposleni u njima.

 

© 2006-2012. Zene u crnom. Sva prava zadrzana.
Designed by e-Srbija
 
Štamparija Proof