(protiv populacione politike države i crkve)
Uporedo sa učvršćivanjem nacionalizma kao državne ideologije u Srbiji, krajem 80-tih godina, jača propaganda i praksa protiv žena. Nude se razni zakonski projekti koji identitet žena svode isklučivo na ulogu majki i supruga. Pozivaju se žene da se vrate "kući i porodici" i da stave svoje telo na raspolaganje za preporod i umnožavanje srpske nacije. Ovu propagandu i praksu zagovaraju i upražnjavaju istovremeno i uskladjeno svetovni i duhovni "očevi nacije", tj. režimske i crkvene vlasti kao i opozicione partije nacionalističkog opredeljenja. Njihov zajednički imenitelj jeste: MRŽNJA PREMA ŽENI kao drugom, Različitom. Rat je logično ishodište nacionalističko-militarističke ideolgije isključivanja i ubijanja Drugih, Različitih u svakom pogledu: etničkom, verskom, ideološkom, seksualnom.
Režimski političari, mediji, lekari, demografi pozivaju žene većinske, srpske nacije da spasu istu od odumiranja optužujući žene drugih naroda u Srbiji, a pre svega labanskog i muslimanskog, da se "neracionalno razmnožavaju i ugrožavaju srpski narod". Takva dvojna populaciona politika: pronatalitetna i antinatalitetna predstavljaju instrument patrijarhalnog razdvajanja žena na nacionalnoj osnovi, podstiču nacinalističku mržnju, rasizam i etnofundamentalizam u Srbiji. Uporedo sa materinskom mobilizacijom, tj. pozivima da žene radjaju iz patriotskih razloga, odvija se i otadžbinska mobilizacija muškaraca. Nacionalisti i militaristi traže da se i porodilišta pretvore u regrutne centre; da kolevke i puške postanu osnovno orudje rada u Srbiji; da radjanje i ratovanje budu glavno zanimanje Srpkinja i Srba. Najnovija ograničenja prava na abortus od strane Skupštine Srbije deo je iste mizogine, rasističke logike. Represivne administrativne mere uzaludne su jer Srpkinje sve manje radjaju a Srbi sve manje "rado idu u vojnike".
Brojne činjenice svedoče o aktivnom učešću SPC u ratnohuškačkoj propagandi počev od blagosiljanja tenkova pre polaska u boj do podsticanja i odobravanja zločina etničkog čišćenja; od blagosiljanja ratnih zločinaca pre pohoda u sveti rat do dodele medalja istovremeno i ratnicima i visoko fertilnim srpskim majkama. Za SPC žen ae isključivo predmet mržnje i osude, čime je prožeta i Božićna poslanica patrijarha Pavla. Zapravo za njih postoji samo fetus koji bi crkva odmah da prisvoji, krsti, nahuška na mržnju i uvežba za rat sa mnogobrojnim srpskim neprijateljima! Za fetus začet unutar srpske nacije, SPC i patrijarh Pavle iskazuju bezgranični humanizam. A kad je u pitanju žena njihove nacije silovana u ratu, oni kao ljuti protivnici abortusa, daju blagoslov da abortira jer se tako sprečava radjanje nesrpske dece.
Uzalud SPC pokušava da nas ubedi da se isključivo bavi pitanjima vere i duhovnosti, da je navodno sve, pa i začeće u božjim rukama i po božjoj volji. A toliko je zemaljskih stvari u rukama SPC. Crkvene vlasti ne samo što su umešane u ratnohuškačku propagandu već i u političke igre i finansijske mahinacije.
Putem propagande, SPC veru pretvara u fanatizam i pravoslavni fundamentalizam. Odobrava širenje etničke i verske natolerancije koju već godinama upražnjavaju razna crkvena glasila. Najnoviji primer toga jeste antisemitski članak u poslednjem broju LOGOSA časopisa studenata Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.
Smatramo da se pomenuta propaganda, zakonski projekti, praksa i politika predstavljaju kršenje ženskih ljudskih prava, negiranje prava Ženana samoopredeljenje kao uvažavanje telesnog, duhovnog, socijalnog, emotivnog integriteta žena. Ako žene zaista uzivaju pravo na izbor, demografski problem ne postoji.
Umesto administrativne populacione politike, zalažemo se za reproduktivna prava: pravo žena da li će imati ili ne decu, kada, kako bez obzira na nacionalnost, klasu, rasu, religiju, bračni status ili seksualni izbor.
ŽENE U CRNOM PROTIV RATA,
BEOGRAD, 18. januar 1995.
