Na dan 25. aprila 2009. godine grupa aktivistkinja Žena u crnom (Staša, Ljilja, Persa, Goca, Ružica, Dženifer i Miloš) otišle su u još jednu posetu još jednom mestu zločina počinjenom u naše ime – u Vlasenicu.
Na mezarju Rakita ukopano je dvadeset devet tabuta – dvadeset devet nevinih žrtava zločina počinjenog u naše ime.
Polažemo venac belih hrizantema sa natpisom „Saosećanje i solidarnost – Žene u crnom Srbije“.
Posle komemoracije i dženaze na povratku, zastale smo i razgovarale o utiscima svedočeći o bolu drugih, kao glasnice žena koje nemaju mogućnost da se čuju u državi organizovanog zločina:
„Ja sam se postidela. Duboko me je dirnuo njihov prijem; to kako mogu da oproste? Oni su veliki ljudi, puni ljubavi. Uvek kada odemo u Bosnu i Hercegovinu čudim se odakle im snaga. Moj utisak je Hanifa, žena koja je izgubila sina, koga je sada pokopala. (Ružica)
„Tuga bez estrade, dostojanstvo u bolu. Ogorčenost zbog muzike koja trešti u pratnji crkvenih zvona.“ (Persa)
„Ja se pitam šta bi bilo da nismo otišle; one očekuju da mi idemo i mi moramo da idemo jer i nama i njima to jako puno znači.“ (Goca)
„Ja sam preplavljena mešavinom ljubavi i tuge. Žene koje su izgubile tako puno, sede sa pod istim suncem, u jednom od najlepših krajolika koje sam ikad videla. Ja zaista ne znam što mogu da im pružim, ali sam im zahvalna na njihovoj ljubaznosti, njihovoj snazi i pruženom gostoprimstvu.“ (Dženifer)
„Ajša koja je svo vreme bila sa nama. Hanifi kojoj je značilo da mi budemo sa njom. Kad sam bojažljivo pitala da li se ljudi vraćaju u Vlasenicu, jedna od žena mi je kazala: u Vlasenicu se vraćaju tabuti a ne ljudi. Nema života. Sedamnaest godina oni žive u neizvesnosti jer nisu pronašli svoje mrtve. I kada dođu, moraju da se najave, njih sprovodi policija, a i rekli su im da sve treba da se završi do četiri popodne, u gradu su dve svadbe a po dobrom srpskom običaju pucanje i pevanje uvek idu zajedno.“ (Ljilja)
„Na način na koji ih sada sprovode, sprovodili su ih nekada kada su ih ubijali. Sada simbolički ubijaju njihova sećanja na mesta života. Poručuju im da njihovo mesto čiste od njihovih života. Bošnjaci nemaju slobodu kretanja. Čiste ih četničkom muzikom čijim sadržajem su bili proterivani, brišu ih, poručujući im da ako se vrate da će mesto pretvoriti u mesto njihove smrti. To je simboličko ubijanje. Poručuju im da ovo mesto ne može da bude naseljeno njihovim prisustvom. Muzika, zvuci, reči koji ubijaju. Rufejda jedna od žena koja je preživela genocid u Srebrenici kaže da je rezervisala mesta za svog sina i muža koje još nije pronašla; „žalim samo ako umrem a da sina i muža ne pronađem.“ Nosim lica svih žena u sećanju ali ovog puta posebno Rufejdu.“ (Staša)
„Ajša koja je svo vreme brinula o nama. Hanifa koja nas je svo vreme grlila, pričala o svom osamnaestogodišnjem ubijenom sinu Galibu; drhtala je. Priča da su je zvali i rekli da joj nisu nikog identifikovali i ona koja kaže znala sam da su mi sina našli. Trenutak kada je zakukala kada je tabut sa posmrtnim ostacima njenog sina spušten u humku. Njena potreba da svo vreme bude sa nama, mi sa njom. Zagrljaj Habibe koja grli Hanifu u trenutku kada je tabut položen u zemlju. Briga drugih žena koje su u tim trenucima bile uz Hanifu. Žene Srebrenice koje su došle da se solidarišu sa žrtvama iz Vlasenice, žene Višegrada, kojima je lakše kada nekog svog pokopaju, smire se, imaju mesto na koje mogu da odu. Odnos ljudi iz Bosne i Hercegovine prema nama i ponovo osećanja stida, sramote i krivice i potreba da se ponovo bude tu, na mestima zločina počinjenih u naše ime.“ (Miloš)
Na putu iz Vlasenice, 25. aprila 2009. Zapisao Miloš
