Optužnicom se: Ljuban Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić, Željko Krnjajić, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković, Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević,Saša Stojanović, Dragan Bačić, Zoran Kosjer, Petronije Stevanović i Aleksandar Nikolaidis terete da su kao pripadnici JNA, TO (teritorijalne odbrane), lokalne civilno-vojen vlasti i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ učestvovali u ubistvima, mučenjima, zatvaranjima i prisilnom radu hrvatskog civilnog stanovništva u hrvatskom selu Lovas, oktobra meseca 1991.
Suđenje je počelo aprila 2008- godine i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
Svedočiti o istoriji – glasovi preživelih...
Putem video konferencijske veze sa Županijskim sudom u Vukovaru.
Vlatko Palijan:
„Napad je počeo minobacačkim granatama. To je rajalo sat vremena. Onda su ušli u selo, išli po kućama, pretresali, odvodili ljude, zatvarali, ubijali. Hrvati su morali nositi bijele trake oko ruke, a na kućama smo morali staviti bijele plahte. Dana 17. desetog, pozvali su sve muškarce u dvorište zadruge. Vojnici su nas udarali. Tu smo na klupi presedeli celu noć. Udarali su nas. Ujutru su došli dobrovoljci. Prozivali su nas i tukli, Petronije je bo nožem. Došao je Ljuban Deveta i rekao da idemo brati grožđe. Išli smo u dve kolone. Kada smo došli do vinograda, produžili smo dalje i uterali su nas u detelinu da idemo po minama. Tada se jedan od nas bacio na minu koja je eksplodirala. Tada su počeli da pucaju po nama, a prekinuli su kada je naišao neki kapetan. Tada su nam rekli da moramo da razminiramo mine koje su tu postavile ustaše. Posle su nas vratili u zadrugu pa pustili kućama. Dana 6. četvrtog 1992. godine su nas isterali iz sela.“
Milan Radmilović:
„Dana 10. desetog 1991. godine bio je napad na selo. Dana 18. desetog su nas vodili na minsko polje. Nas ranjene su vodili u Šid. Tu su nas izlagali, da ljudi vide ustaše. Neki su hteli da nas kolju, da nas vešaju. Onda su nas poslali u Sremsku Mitrovicu u bolnicu. Ja sam posle bio vraćen u selo, dobio sam propusnicu i izašao. Lovas je granatiran u dva navrata. Gađali su crkvu i bila je pogođena jedna kuća. Na dan napada u selu nije bilo hrvatskih oružanih formacija. Mi smo morali oko ruku nositi bijele trake da se zna da smo Hrvati. Svi Hrvati su morali ići na prisilni rad. Josipa Turkalja su po glavi udarali hidrauličnom cevlju. Petronije mu je nožem sekao kosu, a posle su mu obrijali glavu. On je bio ranjen na minskom polju, a umro je u Šidu. Petronije je trčao i nožem ubadao ljude. Sve je to unapred bilo izrežirano, sve se radilo planski.“
Marin Mađarević:
„Optuženi znaju šta je sve bilo. Ne mogu ništa da ispričam, sve što sam dao u izjavi, to stoji. Napad je bio 10. desetog 1991. godine. Ja sam bio u podrumu sa svojom malom djecom. Sutradan sam išao kod Milana Devčića da pitam gde je moj sin. Četnik Petronije me je ubo nožem. Vi znate da Hrvati nisu izvršili napad na selo. Srbi su bacali bombe i palili kuće. Ja sam bio taj koji je nosio bijelu traku, a sve hrvatske kuće su morale biti obeležene bijelom plahtom. Svi mrtvi su bili Hrvati. Hrvati se nisu smeli slobodno kretati.“
Anton Luketić:
„Do 24. dvanaestog 1991. godine sam živeo u Lovasu dok nisam isteran. Lovas je prvi put napadnut krajem devetog mjeseca. Granata je pogodila crkvu. Nije bilo organizovane odbrane sela. Kada je vojska ušla u selo, mi smo bili u podrumima. Kada smo izašli, rekli su nam da na kapije okačimo bijele plahte, a na levoj ruci stavimo bijelu traku. Morali smo da radimo svakog dana od 8h do 16h, jer je u 17h počinjao policijski sat. Skupljali smo i sahranjivali leševe po selu, to smo radili. Pratili su nas naoružani četnici – neformalna vojska sa dugim bradama i kokardama. Kada kažem četnici, ne mislim na srpski narod. Dana 17. desetog, Tomislav Šelebaj je čitao proglas da svi muškarci dođu u zadrugu. Tu su ns pretresali, tukli, sastavili spisak od nas sedamdeset. Tu je bio i Ljuban Devetak. Tu noć je bilo pucnjave, četnici su san vređali. Ujutru je ponovo došao Devetak i prozivao nas. Tukli su nas gvozdenim šipkama, ubadali noževima. Onda su nas poveli u polje deteline. Na putu su ubili Boška Bođanca, koji je krvario izboden i nije mogao hodati. Rekli su nam da su ustaše postavile mine koje ćemo mi morati da očistimo. Vojnici su išli iza nas. Jedan od naših se bacio na minu koja je eksplodirala. Vojnici su počeli da pucaju po nama. Ja sam se bacio na zemlju kada je neko naredio da dignu ruke oni koji su ostali živi. Neki od nas su po naređenju jednog oficira demontirali mine. Mi smo ranjenike utovarili u kamion i oni su odveženi u Šid. Nas su vratili u selo. Sutradan smo išli i kupili tela ubijenih na minskom polju. Na groblju je bila iskopana masovna grobnica i mi smo tog dana u nju zakopali oko šesdeset leševa. Oko Božića su nas primorali da se iselimo i da potpišemo izjavu da se dobrovoljno odričemo svoje imovine.“
Miloš za Žene u crnom