(Pička, Puška i Država)
22. februar 2006.
Jasmina Tešanović
Neću da govorim u ime Lošeg momka koji je postao Dobar. Kada je Milošević bio na vlasti, godinama, njegove reči i lice su svuda bili, i to samo njegove, dok naše, političkih idiota, ili žrtava bile su ugušene. Tada sam se zarekla: reč je Moć. Nikad neću pomenuti njegovo ime, javno ili privatno.
Ovaj Loš momak koji je postao Dobar zato što sada tvrdi da je kriv pred Bogom, traži pažnju. Drži duge govore, pun je sebe i svog novog načina da izađe iz zatvora, da pobegne od samog sebe.
Traži naše simpatije, naše sažaljenje kao da će to da mu umanji krivicu. Rođaci žrtava su zgroženi. Kao i njegov šef, prvooptuženi, koji je izdao naređenje, koji je preneo to naređenje od nekoga drugog...
On koji izigrava velike junake iz sprske istorije u poslednjim vekovima, iskazuje svoju veličinu bukvalno govoreći:
Volim samo tri stvari u životu:
Pičku, Pušku i Državu.
Ko zna koliko je žena silovao, kaže žena koja sedi pored mene...
Pitam se da li je i njegova žena u sudnici... Danas su glasni i smeju se. Dok Loš momak koji je postao Dobar opisuje kako je pogubio prvu žrtvu naređujući mučeniku da iskorači iz reda i zatim pucajući u njega. Sestra jedne žrtve počinje da jeca.
Dobar momak je izabrao slučajno svoju prvu žrtvu, i ne zna da li je njegov brz pogodak usmrtio čoveka. Kaže: hteo sam to brzo i čisto da obavim, da im prekratim muke. Odgovarajući na pitanje svog advokata, da li su imali elemente vojničke odeće na sebi, nastavlja, prekratke pantalone, debele čarape. I udarali su u neke šerpe da uznemiravaju. Neobuzdan žagor iz publike. Verujem da čak ni njihove žene nisu mogle da se zaustave.
Mi nismo cigani, dodaje: govorimo istinu ovde dok se suočavamo. Nismo proleteri, kaže njegov vođa kome se suprotstavlja što ne govori istinu i ne prizna da je izdao naređenje. Kaže vođa: imamo još uvek naše ljude napolju, izvan sudnica, zatvora, radimo ovo za našu zemlju, za našu decu. Ja sam Srbin i ovo je moja zamlja.
Dok svi tiho jecamo, mučeći se da ne vrištimo, jedan od junakove svite okreće se nervozno i ponosno skiči na devojku, prestani da cmizdriš mala.
Škorpioni su dobili ime po puškama koje su nosili, druga vrednost po redu zbog koje su ubijali. Nosili su puške izvan svojih domova i koristili ih na svakoj zemlji koju su smatrali svojom zemljom, tom trećom vrednošću.
Pristrasna sam. Ne mogu da verujem da mogu da veruju ama i jedan sekund u te gluposti. Rodbina im je u najskupljem perju, od glave do pete, ružna i velelepno vulgarna, ali su puni sebe.
Loš momak koji je postao Dobar na svoj uobražen način tvrdi da deset godina nije mogao da spava ne zbog užasa čina vec zbog filma. Da nije bilo filma, mozda bi i mogao da zaboravi epizodu egzekucije šestoro mladih ljudi s licem u bari, ali činjenica da je film postojao učinila je da prizna. I ostali tvrde da su pristali da budu uhapšeni iz raznih uzvišenih razloga.
Da ne sanjamo možda svi. Nijedan od ovih optuženih kriminalaca nije se sam predao, svi su bili uhvaćeni i priterani uza zid. Kao što duh još uvek neuhvaćenog njihovog najvećeg heroja Maldića lebdi u sali... Danas kad se histerija oko njegovog hapšenja smakla u pasivni očaj.
Znači osećate se krivim zbog filma, pita Nataša Kandić.
Dobar momak koji trvdi da će Bog da ga osudi, nije u stanju to da opovrgne. Film je božija batina koja je izašla iz raja.
Reditelj ovog filma strahote sutra svedoči lično - izgleda da je tražio od žrtava i egzekutora da se lepo nameste da bi snimak ispao kako valja. Pomoćnik je morao da otrči po rezervne baterije.
Loš momak koji je postao dobar, koji je prvi povukao obarač, tvrdi da je komandant hteo ovaj video snimak da bi se dodvorio nekome vrlo važnom. To je bio cilj umetničkog poduhvata. U svom besu zbog izgubljenih iluzija u vezi sa velikim vođom i dalje ne govori sve do kraja...
Njihove žene u publici danas se svađaju sa nama Ženama u crnom i porodicama žrtava. Jedna majka žrtve kroz suze uzvikuje, u Hag u Hag svi neka idu... ovo je previše...
Ućutkuje i sam policajac u sali, ja šištim na histeričan smeh njihovih žena. Ne bi zapravo trebalo da sedimo zajedno, ponavljamo prvobitnu scenu od pre deset godina, sada sa advokatima umesto puškama.
Dobar momak govori o humorističkom žargonu koji su koristili, paketima koji su bili ljudska bića, o potražnji goriva koje nije bilo za vozila već za spaljivanje leševa. Zarobljenike su nazivali jale, stoka, manje od ljudskih bića. Reč jale nikad nisam čula ranije. Sedim sa majkama baš kao sto sam i ja, ženama koje su rodile jale decu koja su ubijena jer su bili manje od ljudskih bića.
Dobar momak kaže, bili smo obučeni da ubijamo ali ne i da se nosimo sa posledicama, nikad nisam očekivao tako jasnu naredbu, nikad pre ni kasnije nisam imao naređenje da ubijam ljude.
Teško je u to poverovati, tih dana 8000 ljudi je ubijeno putem insinuacija i nagoveštaja možda. Božije oko nije registrovalo.
Niko nije hteo da bude pička, ponavlja dobar momak, hoće reći kukavica ko neće da ubija. Hoće reći... šta? Objašnjava genocid. Niko se nije normalno ponašao, dodaje, bili smo nervozni, napeti i smejali smo se, pretvarali smo se...
Jedan advokat ukazuje da ako vojnik ne zna da može da odbije naređenje, onda se tretira kao da se borio za svoj život.
Naš junak trvdi da nikad nije čuo za Ženevsku konvenciju, kako se ophoditi prema civilima ratnim zarobljenicima... pa ipak sve vreme govori o vojnom ponosu i časti...
Produžava se u beskraj. Kumovi, počinju da se vređaju u suočavanju. Gotovo su u suzama dok im se razbucava ljubav... Pitam se zašto sudija dopušta ovu nepriličnu porodičnu scenu u beskraj. Jutros jedna pankerka iz Žena u crnom nije mogla da uđe jer nije bilo dolično obučena. Advokati se žale da im je zabranjeno da koriste sudski restoran, po zakonu, iako profesionalno moraju da sede u sudu po ceo dan.
Jesi li rekao ili nisi da sam sve izdao kao PIČKA
Da, rekao sam to, kaže ponosno ovaj drugi
Jesi li rekao da jedan od Škorpiona nije pucao jer je bio PIČKA
Da rekao sam.
To je moja filozofija, kaže komandant. Ova traka je incident, čak i da sam ja izdao naređenje da se ubija, i da sam ubijao, nikad se ne bih izvinjavao kasnije. Sudbina je bila na mojoj strani. I jednoga dana biće opet, nemam šta da žalim niti da se izvinjavam.
Možda je dobro videti kako Loš momak postaje Dobar jer onda možeš da vidiš šta znači kad Loš ostaje Loš i tvrdi da će sudbina da ga iskupi. Taj Bog, ta sudbina koju su delili više od kreveta, od ljubavi... Te reči koje mi Žene u crnom čujemo, beležimo, proveravamo jedna s drugom, šapućemo u sudnici, obećavajući jedna drugoj, tresući se, kao da nas je silovala ova neokrenjena kriminalna etika, da nikad nećemo izgovoriti. Jer reč je moć, ali moć je i u rečima.
Zato ovo i pišemo.