Amnestija je gotovo uvek prvi tračak svetlosti koja najavljuje, na odlučan način, svitanje društva koje se polako oslobađa mraka i strahova; straha od red; straha od gubitka posla ili straha da ga više nikada ne nađe; straha od hapšenja, mučenja ili straha od progona, samo zato što se drugačije misli od državne vlasti.
Tako je bilo u Španiji 1975, tako je počelo u Maroku nakon smrti kralja Hasana II, tako je danas u Jugoslaviji kojom duvaju novi vetrovi nakon gibanja oktobra 2000. I u ovom delu Balkana, odmah nakon svrgavanja Miloševića, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava (osnovan 1977) je taj koji nudi pravni okvir nastojanjima civilnog društva koje se bori za demokratske slobode.
Ovaj Komitet (JUKOM) je izradio Predlog zakona o amnestiji, koja se nikada i nikako ne može odnositi na ratne zločince, kao što je naglasila Biljana Kovačević -Vučo na javnoj sesiji održanoj 4. novembra 2000. u čuvenom Centru za kulturnu dekontaminaciju, alternativnom mestu za kulturne, umetničke i političke aktivnosti. Radi se o predlogu Zakona o amnestiji koji ce predstavljati politički diskontinuitet sa diktaturom, kako je kazao Dušan Janjić, jedan od učesnika u izradi Predloga ovog zakona.
JUKOM očekuje da ce ovaj zakonski predlog biti predmet rasprave i glasanja u Saveznoj skupštini u vrlo dogledno vreme. Inače, zakonski predlog je plod integralnog shvatanja ljudskih prava i odgovor na represiju Miloševićevog režima tokom 13 godina vladavine. Premda je vrlo teško izrazavati ovaj problem u brojkama, posebno dezertera rata i kosovskih Albanaca, zna se koliko je represija bila brutalna i koliko je u poslednje vreme režima bila usmerena protiv samog srpskog naroda. Što se tiče dezertera, advokatkinja Biljana Kovačević-Vučo je napomenula da se većina njih nije tako izjašnjavala, već da su jednostavno bili primorani na razne vrste izbeglištva - a vrlo često i ilegale -živeći u stalnom strahu od sistematskih kontrola milicije, ponekad na svakom ćošku, u javnom prevozu...ponekad bežeći iz mesta u mesto. To su dezerteri rata protiv Hrvatske (1991-92), protiv Bosne i Hercegovine (1992-1996), procenjeni na oko 300.000; to su i dezerteri otvorenog oružanog sukoba protiv Kosova (1999) kao i nasilnih mobilizacija za vreme bombardovanja NATO (1999), jedinog rata koji je Milošević priznavao. Dezerteri su tokom deset godina bili izloženi nasilju i pretnjama i za njih JUKOM traži totalnu amnestiju, uz svest da se sa takvim stavom neće sasvim saglasiti svi u sadašnjoj Jugoslaviji. Nacionalistička indoktrinacija je ostavila duboki trag. Ovo se posebno odnosi na deo srpskog naroda koji je kontaminiran ekspanzionističkom nacionalističkom indoktrinacijom, hranjenom idejom o ugroženosti srpskog naroda u raznim delovima ex Jugoslavije kao i o međunarodnoj zaveri protiv srpskog naroda. Dakle, očekuje se da neće biti mali deo ljudi u Srbiji koji će imati zamerke na to da se zakon primeni na dezertere tokom rata na Kosovu, kao i tokom vojne intervencije NATO protiv Jugoslavije. ,,To su izdajnici otadžbine" rekla je na samoj sesiji jedna žena koja je smatrala da je Predlog zakona preuranjen.
Nema sumnje da ce odvažni stavovi doprineti dekontaminaciji mentaliteta prozetog militarističkim vrednostima.Takav primer je navela Biljana Kovačević-Vučo navodeći slučaj jedne majke čiji je sin (u to vreme vojnik) poginuo tokom bombardovanja NATO spremne da javno podrži zakon o amnestiji za sve dezertere. Ta žena ne misli da se u tome radi o nekom činu patriotizma ili herojstva koji bi se razlikovao od čina dezerterstva. Jasno je da ce uspeh Predloga zakona o amnestiji za sve žrtve represivnog Miloševicevog režima zavisiti i od sposobnosti udruženja civilnog društva da od opozicionih snaga postanu alternativni pokret u korist ljudskih prava, političkog pluraliteta i solidarnosti među narodima bez ikakve diskriminacije.
Po podacima Fonda za humanitarno pravo iz Beograda u zatvorima u Srbij nalazi se oko 820 kosovskih Albanaca. To su najvećim delom civili isterani ili pokupljeni iz svojih kuća ili sela, odvedeni kao ratni plen od strane savezne vojske pri povlačenju sa Kosova. U početku ih je bilo oko 3000. O njima nije bilo ni reda u Kumanovskom sporazumu potpisanom 1999. od strane savezničkih i srpskih snaga.
Zahvaljujući izuzetnoj kampanji solidarnosti u korist oslobađanja Flore Brovine, poznate pedijatarke i pesnikije, aktivistkinje za ljudska prava, senzibilizovano je međunarodno javno mnjenje za pitanje ratnih zarobljenika. Upravo je ovih dana Teki Bokshi, albanski advokat, denuncirao da albanski zatvorenici žive u nepodnošljivim uslovima, mnogi među njima čak i bez kreveta, bez osnovnih Ijudskih prava, kao što je na primer, upotreba maternjeg jezika tokom razgovora sa advokatima ili na suđenju. Porodice ovih zatvorenika se ne usuduju da im dođu u posetu u zatvore po Srbiji iz straha da budu uhapšeni. U torn smislu, Teki Bokshi je naglasio da albanski advokati gaje nadu da ce novoizabrani predsednik Koštunica, preduzeti pravovremene mere, i da ga, bez obzira na njegov nacionalizam, smatraju demokratom spremnim da sarađuje sa susedima i sa međunarodnom zajednicom i time doprinese demokratskoj tranziciji svoje zemlje.
Đorđe Mamula, advokat i jedan od autora zakonskog predloga, izrazio je tokom sesije strahovanja da ce se deo ljudi u Srbiji zalagati da se iz amnestije izuzmu albanski zatvorenici. Podsetio je da je represivna propagandna mašinerija Miloševićevog režima kod mnogih ljudi stvorila uverenje da je svaki Albanac -jedno i terorista. Sistematska kriminalizacija albanskog naroda utrla je put za najstrašnija kršenja Ijudskih prava ikada viđenih u regiji, tako da su suđenja, bila redom montirana. Naravno, kad ih je i bilo budući da mnogim zatvorenicima uopšte nije bilo ni suđeno.Sada, u osvit demokratske tranzicije, postoji nada da će u civilnom društvu u Srbiji započeti rasprava o uzrocima i posledicama zločina počinjenih u ime odbrane ,,jedinstva Jugoslavije" što je, zapravo bio izgovor za srpski nacionalizam. To će biti period ,,dezintoksikacije" u skladu sa tranzicijom sposobnom da povrati dostojanstvo i osnovne vrednosti života i poštovanja pojedinaca/nki i naroda, i pored svih razlika u mišljenjima i zahtevima. U tom duhu je JUKOM izradio ovaj Predlog zakona o amnestiji, koji obuhvata sva krivična dela koje je Miloševićev režim kvalifikovao kao napad na ustavno uređenje i državu do jula 2000. pošto bi upravo od tog datuma trebalo proglasiti krivim bivšeg predsednika za dela počinjena protiv Ustava. Po onome što je kazao ugledni advokat Đ. Mamula svako lice kojem je bilo suđeno ili osuđeno za krivična dela protiv ustavnog uređenja, ne može biti tretirano nego kao protivnik starog režima i prema tome, treba da bude amnestirano kako bi se time osigurao politički diskontinuitet sa Miloševićevom diktaturom.
Mireya Forel, Međunarodna mreža Žena u crnom, Sevilja (Španija) uz svesrdnu pomoć prevoditeljke i aktivistkinje Jelene Marković Beograd, 7. novembra 2000.