O miru i bezbednosti s feminističko-pacifističkog stanovišta

Staša Zajović

Pojam mira

Pravo na mir
Pravo na mir pripada trećoj generaciji ljudskih prava ili tzv. pravima na solidarnost.
UNESCO - obrazovna, naučna i kulturna organizacija UN, jedna je od vodećih ustanova koje na institucionalnom nivou aktivno deluju na promociji ovog prava. F. Major, tadašnji generalni sekretar Unesco-a, uputio je 1995. međunarodni poziv za proglašenje prava na mir. Generalnoj konferenciji UNESCO-a predat je 1997. predlog deklaracije kojom se mir proglašava ljudskim pravom. Predlog je odbačen, ali se UNESCO još uvek zalaže za usvajanje ovog prava na institucionalnom novou. Komisija za ljudska prava OUN prihvatila, početkom 2001. Rezoluciju o utemeljenju prava naroda na mir.

Pojam mira u raznim civilizacijama
U predmodernom društvu i većini civilizacija (grčko-rimskoj, jevrejskoj, hrišćanskoj, islamskoj ili japanskoj) pod mirom se podrazumeva harmonija unutar dominantne zajednice, dok su odnosi sa spoljnim svetom zasnovani na vojnoj nadmoći. To se najbolje izražava u latinskoj krilatici «si vis pacem, para bellum» («ako hoćeš mir, vodi rat»).
Međutim, u nekim drugim civilizacijama i religijama, kao što su kineska ili indijska, teži se skladu unutrašnjeg i spoljašnjeg mira i jasno se osuđuje rat. Naprimer, u Indiji reč «shanti» (mir) podrazumeva savršen red uma ili mir uma. Gandi je svoju filozofiju i strategiju zasnivao na shvatanju zvanom 'Ahimsa', što znači 'suzdržati se od bilo čega što može biti štetno'.
U tradiciji Maja, mir se odnosi na pojam blagostanja; povezuje se sa idejom savršene ravnoteže između različitih sfera našeg života.

U modernom dobu menja se pojam mira, što se ogleda i u krilatici, aktuelnoj i danas «si vis pacem, para pacem» («ako hoćeš mir, stvaraj mir»).
Postoji mnoštvo definicija mira. Jedna od veoma uticajnih definicija naglašava razlikovanje pozitivnog od negativnog mira, a njen autor je Johan Galtung, međunarodno poznati norveški naučnik i istraživač mira.
To znači sledeće: Mir kao odsustvo rata jeste negativni mir.
Mir se, međutim, po Galtungu ne sagledava samo kao odsustvo rata već i kao odsustvo straha, mržnje, bede, nepravde. To je pozitivni mir.
Pozitivni mir znači da nema rata ili nasilnog sukoba i da postoje jednakost, pravda i razvoj.
Pozitivan mir znači da nema direktnog/neposrednog nasilja (fizičkog, itd.), da nema posrednog ili strukturnog nasilja (siromaštva, eksploatacije, nepravde, tiranije, itd.).

Mogli bismo ova dva koncepta sažeti na sledeći način:
nema rata = negativan mir;
nema rata+socijalna pravda+razvoj = pozitivan mir
nema direktnog nasilja+nema indirektnog nasilja = pozitivan mir.

Dakle, mir se ne postiže završetkom rata ili oružanog sukoba niti sklapanjem mirovnih sporazuma («oružani mir») već je mir stalni proces usmeren ka iskorenjivanju rata i uzroka rata.

Bezbednost

Tradicionalni pojam bezbednosti
Od formiranja nacionalnih država (u poslednja tri veka) dominantni pojam bezbednosti svodi se na:
- Sposobnost države da vodi rat: 'bezbednost' države zavisi od njene sposobnosti da vodi rat. Rat je, prema tome, ozakonjen i institucionalizovan. Rat je konstantna činjenica u evoluciji socijalnih i ekonomskih struktura; rat je uzdignut na pijedestal u verskoj tradiciji, racionalizovan u teologiji, ima pomoć nauke i razvijen je u psihološku paradigmu kroz koju posmatramo veliki deo ljudskog iskustva' (Beti Riardon);
- bezbednost države i zaštitu onih koji su na vlasti;
- državnu/nacionalnu bezbednost: 'kao bezbednost teritorije od spoljne agresije ili kao zaštita nacionalnih interesa u međunarodnoj politici ili kao globalna bezbednost od pretnji nuklearne katastrofe. Bezbednost se više ticala naroda-država nego sa ljudi...' (UNDP);
- militarizaciju svih pretnji: sve pretnje miru i bezbednosti su skoro isključivo vojne prirode a ne ekološke, ekonomske, socijalne, kulturne (Antimilitaristički kolektiv 'Zarazna utopija', Madrid) ili 'Pretnje ljudskoj bezbednosti razlikuju se od zemlje do zemlje i od regiona do regiona. U Africi, na primer, najveće retnje predstavljaju siromaštvo, bolest i sukobi; u mnogim razvijenim zemljama pretnje se odnose na drogu i organizovani kriminal' (Keizo Obuči, bivši premijer Japana);
- militarizaciju društva: kao 'proces insistiranja na vojnim vrednostima, vojnoj politici i borbenoj gotovosti kao i često prebacivanje civilnih funkcija na vojne vlasti ' (B.Rairdon) ili kao 'proces prenošenja vojničkih vrednosti i organizacije na sve sfere života: antagonistička podela sveta (Mi/Oni); lik neprijatelja (diskurs o stalnim zaverama, pretnjama...); uniformnost/homogenizacija mišljenja; eliminacija različitosti, kontrola putem straha, autoritarna organizacija (Pokret za prigovor savesti na vojne troškove, Španija);
- militarizacija ekonomije: ogromna sredstva se ulažu u vojsku i policiju, dok se u civilne svrhe (obrazovanje, zdravstvo, kulturu) ulaže daleko manje;
- militarizacija nauke: 'u naše vreme lavovski deo naučnih istraživanja i tehnološkog razvoja vezan je za povećanje ratne sposobnosti i usavršavanje tehnika za vođenje rata' (B. Riardon);
- odsustvo civilnog društva u kreiranju pojma i prakse nacionalne i državne bezbednosti; svođenje građana/ki na podanike/ce i doušnike/ce:
- marginalizacija/viktimizacija žena: žene su svedene isključivo na nemoćne žrtve, na 'slabiji pol' kojem treba zaštita jačih (muža, vojske, policije) pa se čak i time se opravdava trošenje sredstava za represivni aparat – za vojsku i policiju;

- militaristička kolonizacija žena: vidljivost žena isključivo ako su u funkciji nacionalne bezbednosti: države, nacije, crkve. To se najbolje ogleda u propagandi protiv reproduktivnih prava žena: nacionalističko-militaristička retorika i njeni predstavnici u Srbiji (političari, demografi, mediji) stalno potenciraju da Srpkinje treba da rađaju ne samo da bi spasile srpsku naciju od «odumiranja» već i da rađanje treba da bude u funkciji 'nacionalne bezbednosti i odbrane jer 'ako ovako nastavimo upražnjeni prostor popuniće Šiptari, muslimani...' (demograf Marko Mladenović), itd.

Promene u shvatanju pojma bezbednosti. Kako je do njih došlo?
Nažalost, gore navedeni pojam i sadržaj bezbednosti je dominantan u celom svetu. Ipak, barem na nivou teorije, ali i u izvesnom pogledu i prakse, došlo je do određenih promena u shvatanju pojma bezbednosti.
Postoje brojni razlozi zbog kojih je pojam bezbednosti sa države preusmeren na ljude, tj. na pojedinke/ce. Evo nekih od njih:
  • završetak hladnog rata (koji se poklapa sa padom Berlinskog zida) i nestajanje blokovske podela sveta;
  • pojava sukoba, uključujući i ratne sukobe unutar samih država (uglavnom etničkog karaktera), što je dovelo u pitanje sposobnost države da održi bezbednost kao očuvanje teritorijalnog integriteta;
  • država često predstavlja najveću pretnju bezbednosti građana i građanki: David M. Law, viši saradnik za reformu sektora bezbednosti iz Centra za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF), Ženeva, navodi četiri kritike tradicionalnog koncepta bezbednosti koje dolaze od pobornika/ca ljudske bezbednosti. Prva kritika se odnosi na činjenicu da bezbednost države i bezbednost njenog naroda nisu nužno sinonimi. SSSR je imao bezbedne granice i nije se suočavao sa pretnjama svojoj teritoriji a njegovi građani nisu bili bezbedni. Ili drugi slučaj: genocid tokom 90-tih godina XX veka u Ruandi jasno je pokazao da ljudi nisu bili bezbedni iako suverenitet zemlje nije bio doveden u pitanje. Druga kritika se odnosi na neefikasnost države u ulozi faktora bezbednosti. Početkom XX veka procenat žrtava civilnog stanovništva prema vojnim u toku sukoba iznosio je 1:1; krajem veka proporcija se manje-više obrnula, tako da je u mnogim delovima sveta bilo bezbednije da on/ona budu u vojsci nego u civilstvu. Treća kritika ukazuje na to da država ponekad ne samo da nije lojalni zaštitnik stanovništva pod svojom jurisdikcijom već je i njegov najveći neprijatelj. Na primer, u bivšoj SFRJ organi centralne vlasti su bili odgovorni za pokretanje rata između bivših jugoslovenskih republika. Četvrta kritika se tiče činjenice da postoji izvestan broj pitanja od prvorazrednog značaja za bezbednost pojedinaca i zajednica a njime se države nisu bavile: klimatske promene ili HIV/Aids, itd;
  • veoma veliku opasnost za ljudsku bezbednost predstavlja privatizovanje vojnih i policijskih snaga. „Tipična odlika novih ratova jeste raznovrsnost borbenih jedinica, javnih i privatnih, državnih i nedržavnih, ili jedinica mešovitog tipa...Najčešće borbene jedinice su paravojne grupe, tj. autonomne grupe naoružanih ljudi, uglavnom okupljenih oko pojedinačnih lidera“ (Meri Kaldor). Od državnog monopola na korišćenje nasilja gore je i po bezbednost ljudi opasnije samo demonopolizovanje nasilja, gde se kao organi nasilja javljaju privatne milicije, zaštitarske firme i paravojne jedinice, dakle grupe koje se ni u teoriji ne mogu podvrgnuti demokratskoj civilnoj kontroli;
  • promenjen je pojam suvereniteta država: ustanovljeno je pravo na međunarodnu intervenciju (pre svega OUN) u slučaju masovnog kršenja ljudskih prava u nekoj državi ili 'posao međunarodnih institucija jeste da osiguraju sprovođenje standarda međunarodnog ponašanja, naročito u pogledu ljudskih prava i humanitarnog zakona. Kao što se u sve većoj meri prihvata da vlade mogu da se mešaju u porodične poslove radi zaustavljanja porodičnog nasilja, tako bi sličan princip trebao da bude primenjen i globalno' (Meri Kaldor);
  • sužavanje suvereniteta država: države-potpisnice međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima na prvo mesto treba da stave interese pojedinki/naca a ne države, tj. moraju da se odreknu jednog dela svog suvereniteta ukoliko žele da budu deo međunarodne zajednice;
  • pokretanje kolektivnih bezbednosnih mera (Veće bezbednosti UN čija je osnovna odgovornost održavanje međunarodnog mira i bezbednosti), osnivanje institucija međunarodne pravde koje sankcionišu genocid, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti: Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju i Ruandu (Tribunali u Hagu i u Aruši) i Međunarodni krivični sud.

Koncept ljudske bezbednosti: Šta on podrazumeva?
Postoje brojne interpretacije i definicije pojma bezbednosti, ali sve one, ipak, imaju zajedničke elemente, a to su:

  • Osnovni subjekt bezbednosti su ljudi a ne države: to je jedan od osnovnih doprinosa konceptu ljudske bezbednosti.
  • Države imaju obavezu da osiguraju bezbednost svojih građan/nki: u meri u kojoj neka država svoju bezbednost usmeri na ljude, a ne na represivne institucije (vojsku, policiju), veća je garancija da će se brinuti o njima i štititi ih.
  • Međusobna povezanost ljudi, međuzavisnost problema iznad državnih i svih drugih granica: najveći broj pitanja i problema u današnjem svetu su povezana, npr. siromaštvo država u razvoju tiče se muškaraca i žena u visoko razvijenim zapadnim društvima, a to se ispoljava u migracijama i bolestima koje ne poštuju ni poznaju granice. Ljudima koji žive u državama u razvoju preti industrijsko zagađenje iz razvijenih zemalja.
  • Priznaje značaj civilnog društva, tj. nedržavnih subjekata: međunarodne kampanje za razminiravanje često se navode kao primeri efikasnih inicijative civilnog društva, uključujući i NVO. Građanske organizacije traže veću mogućnost i veću odgovornost u promociji ljudske bezbednosti. Najbolji primer za to su mere koje je preuzela autonomna vlada Katalonije u Španiji. Katalonski parlament je doneo jula 2003. Zakon o miru i merama za jačanje mira. U obrazloženju zakona se kaže da se rukovodi idejama i praksom civilnog društva (‘nas su građani/ke i naši volonteri/ke koji deluju u celom svetu naučili međunarodnoj solidarnosti’). Zakon podrazumeva konkretne mere: poštovanje rodne jednakosti na svim nivoima donošenja odluka; zakonske mere u korist imigranata/kinja; podrška volonterskom radu; edukacija za mir kao obavezan predmet u školama; delovanje u pravcu demilitarizacije medija, tj. širenja informacija o nenasilju, mirovnim naporima i akcija u celom svetu a ne samo o ratovima i nasilju kao osnovnom sadržaju informacija.
  • Globalizacija pravde i kažnjivosti - zahteva kažnjavanje onih koji krše ljudska prava i humanitarno pravo: osnivanje Međunarodnog krivičnog suda, kao i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Ruandu predstavlja važan napredak na planu unapređivanja ljudske bezbednosti.
  • Ljudska bezbednost zahteva multidisciplinarni pristup: to podrazumeva saradnju i koordinaciju institucionalnog i vaninstitucionalnog delovanja, kao i građana/ki. Naglasak je na zagovaranju/nagovaranju/odvraćanju od vojne sile (“moćne ideje umesto moćnog oružja”).

Institucionalni nivo ljudske bezbednosti- OUN

Novi pogled na bezbednost promovisala je OUN: generalni sekretar Butros Butros Gali (1992.) u Programu UN za mir naglašava da pretnje globalnoj bezbdnosti nisu isključivo vojne prirode; takav stav se može smatrati početkom demilitarizacije pretnji na institucionalnom nivou. U pomenutom dokumentu se kaže:

“Porozan ozonski omotač može biti veća pretnja stanovništvu nego neprijateljska vojska. Suša i bolesti mogu uništavati jednako nemilosrdno kao i ratno oružje”. Izveštaj UNDP (Agencija UN za razvoj i stanovništvo) o ljudskom razvoju (1994)

Ljudska bezbednost se sastoji od dva osnovna činioca:

  1. Sloboda od stalnih pretnji bezbednosti (npr. glad, bolest, represija).
  2. Zaštita od iznenadnih i bolnih promena u svakodnevnom životu.

U pomenutom izveštaju UNDP utvrđene su sledeće pojedinačne komponente ljudske bezbednosti:

* Ekonomska bezbednost – obezbeđen stalni prihod
* Dovoljna količina hrane – fizički i ekonomski pristup hrani
* Zdravstvena bezbednost – relativna zaštita od bolesti i infekcija
* Bezbednost okoline – pristup zdravim izvorima vode, čistom vazduhu i zemljištu
* Lična bezbednost – bezbednost od telesnog nasilja i pretnji
* Bezbednost zajednice – bezbednost kulturnog identiteta
* Politička bezbednost – zaštita osnovnih ljudskih prava i sloboda
Komisija za ljudsku bezbednost

Na inicijativu Japana januara 2001. godine osnovana je ova komisija, a na njenom čelu nalaze se Sadako Ogata (bivša šefica Visokog komesarijata za izbeglice UN) i Amaritja Sen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju (1998). Tri osnovne tačke koncepta koji je razradila komisija su:

  1. Koncept ljudske bezbednosti se zasniva na civilnim/građanskim vrednostima
  2. Ljudska bića su osnovni subjekt bezbednosti
  3. Bezbednost se ne može dostići vojnim putem već politikom dijaloga i zadovoljavanjem osnovnih potreba.

Pomenuti dokument predstavljen je maja 2003. generalnom sekretaru OUN Kofiju Ananu.

Šta još podrazumeva koncept ljudske bezbednosti Komisije? Sledeći elementi takođe čine ljudsku bezbednost:

  • zaštita civilnog stanovništva u oružanim sukobima,
  • stalni napor da se obezbede pravda, poštovanje zakona, demokratija i razoružanje,
  • osnivanje fondova za ljudsku bezbednost u post-konfliktnom periodu,
  • podsticanje pravične trgovine i tržišta koji bi koristili najsiromašnijima,
  • univerzalni pristup zdravstvenoj zaštiti, pravo na osnovno obrazovanje, obezbeđivanje životnog standarda za sve,
  • poštovanje ljudske slobode svih individua na pluralne identitete i izbore,
  • zaštita ljudi od oružanih sukoba, od ilegalne trgovine oružjem…

Tobinov porez

  • Tobinov porez: Džems Tobin, dobitnik Nobelove nagrade za mir (1981) predložio je uvođenje međunarodnog poreza od 0,02% do 1% na sve finansijske transakcije, kojim bi se rešila sva navedena pitanja na globalnom nivou, i to na sledeći način:
  • samo 10% od pomenutih sredstava podmirilo bi zdravstvene potrebe svih stanovnica/ka planete, omogućilo ukidanje svih vidova neuhranjenosti i izgradnju sistema za pijaću vodu u celom svetu,
  • samo 3% od pomenute sume smanjilo bi za polovinu broj nepismenih u svetu,
  • samo u Evropskoj Uniji godišnje bi bilo prikupljeno oko 2000 milijardi evra.

Pomoć za razvoj

OUN je ustanovila 1970. pomoć za razvoj u visini od 0,7% od nacionalnog bruto proizvoda. Samo pet zemalja na svetu uplaćuje taj procenat, a to su skandinavske zemlje. Na primer, kada bi se taj procenat uplaćivao, bilo bi prikupljeno godišnje oko 300 milijardi dolara za iskorenjivanje siromaštva, itd.

Mreža ljudske bezbednosti (Human Security Network))

Osnivana je maja 1998. na inicijativu Kanade i Norveške, kao oblik objedinjavanja aktivnosti vlada i akademskih istraživačkih institucija. U rad mreže uključene su vlade i stručnjaci iz 12 zemalja. Mreža je ponudila sledeću definiciju ljudske bezbednosti:

“Bezbednost ljudi predstavlja zaštitu od nasilnih i svih ostalih pretnji. Ljudska bezbednost je položaj ili stanje koje podrazumeva slobodu od stalnih pretnji ljudskim pravima, uključujući elementarno ljudsko pravo - pravo na život”.

Mreža se bavi akcijama protiv upotrebe pešadijskih mina, zbrinjavanjem izbeglica i njihovim povratkom, uništavanjem pešadijskog naoružanja, borbom protiv zloupotrebe dece u ratu, ljudskim pravima i značaju međunarodnih institucija u prevenciji rata, zalaže se za ispunjavanje obaveza na ime pomoći za razvoj (OUN).

Lična bezbednost i Evropska konvencija o ljudskim pravima

Pravo na slobodu i ličnu bezbednost zaštićeno je članom 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Važnost ovog člana ogleda se u ogromnom broju predstavki i žalbi koje se upućuju u Veće Evrope, čije se sedište nalazi u Strazburu. Od prvih 10 000 slučajeva, trećina žalbi se odnosi na lica lišena slobode. Ovaj član se odnosi na zaštitu telesne slobode a posebno slobode od arbitrarnog hapšenja ili pritvora. Podrazumeva poštovanje osnovnih proceduralnih prava, kao što su :

  • pravo na informisanje o razlogu hapšenja,
  • pravo dovođenja na sud neposredno nakon hapšenja,
  • pravo na postupak na kojem se pravovaljanost pritvora ili dalji pritvor mogu rešiti na sudu, itd.
  • Samo su 4 žene zamenice šefova u mirovnim operacijama u svetu;
  • Samo je pet mirovnih misija imalo osoblje koje radi na pitanjima roda: Istočni Timor, Kosovo (Unmik), Obala Slonovače, Kongo, i Sijera Leone.
  • Iako je obuka za rodnu dimenziju obavezna za sve učesnike u mirovnim misijama, to isključivo zavisi od političke volje svake misije; u nekim slučajevima radi se o obuci svedenoj samo na dva sata.

  • Iako je propisano da se delegacije SB UN susretnu sa ženskim grupama tokom poseta mirovnim misijama, to se permanentn ignoriše (slučaj Kosova i Ženske mreže Kosova tokom posete SB UN, decembra 2002.).

    • Koji su osnovni problemi i otpori Rezoluciji 1325?