11-a godišnjica genocida u Srebrenici
Dana 10.jula 2006, Mreža Žena u crnom iz Srbije obeležila je 11-u godišnjicu genocida u Srebrenici, jednosatnim stajanjem u crnini i ćutanju, u Knez Mihajlovoj ulici. Od prostorija Žena u crnom do mesta stajanja, aktiviskinje su isle u pratnji policije, koja je bila prisutna i za vreme stajanja. Ženama iz Srbije pridružili su se i aktivisti/kinje iz SAD, Izraela, Palestine i Turske.
Sutra,11-og jula, Mreža Žena u Crnom iz Srbije putuje na komemorativni skup u Potočare.
Solidarno,
Žene u crnom
11.7.1995. – 11. 7. 2006.
Protest u crnini i ćutanju – Trg Republike,
10. jul 2006. 19.30h – 20.30h
Pre 11 godina 11. jula je Vojska Republike Srpske, uz podršku Miloševićevog režima počela da ubija dečake i muškarce iz Srebrenice. Za osam dana ubijeno je više od 8.000 ljudi bošnjačke nacionalnosti samo zato što su bili drugačijeg imena, nacije, vere... Likvidirani su i u naše ime, iako smo javno, jasno i glasno od samog početka državno organizovanih zločina protestovale, zahtevale odgovornost, odlazile na mesta zločina počinjenih u naše ime, izražavale solidarnost i saosećanje sa porodicama žrtava.
To i dalje činimo.
Smena diktatorskog režima oktobra 2000. nije dovela do raskida sa zločinačkom prošlošću. Organizovano se poriču zločin i zločinačka prošlost. To čini i vlada Vojislava Koštunice. Građanke i građani i Srbije nisu taoci samo Ratka Mladića i još petorice neizručenih haških optuženika, već sadašnje vlade i poremećenog vrednosnog sistema u kojem se zločinci slave kao heroji a građani/nke koji zahtevaju odgovornost za rat i ratne zločine, se proglašavaju izdajnicima.
Povodom jedanaeste godišnjice genocida u Srebrenici obraćamo se građankama i građanima bošnjačke nacionalnosti, ali i celokupnoj javnosti Bosne i Hercegovine ponavljajući:
OPROSTITE NAM!
Jedanaestu godišnjicu genocida u Srebrenici obeležićemo protestom u Beogradu na Trgu Republike, 10. jula od 19.30h do 20.30h. Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije posetiće 11. jula mesto gde se godinama sahranjuju žrtve srebreničkog genocida da bi iskazale poštovanje prema ubijenima i solidarnost sa porodicama žrtava.
Žene u crnom
Beograd, 6.7.2006.
11 jul POTOČARI
11. jula 2006, kao i svake godine na taj dan, u Potočarima je održana komemoracija za žrtve genocida. Mi, Žene u crnom, bile smo uz svoje prijateljice, uz svoje sestre po miru, uz porodice ubijenih u genocidu, uz bosanski narod. Nas četrdeset petoro aktivistkinja i aktivista Mreže Žena u crnom Srbije, položile/li smo venac na kome smo ispisale/li “Oprostite nam”. Prisustvovale/li smo molitvi za žrtve i ukopu posmrtnih ostataka 505 pronađenih tela.
Po povratku u Beograd, poslale/li smo pismo zahvalnosti svojim prijateljicama iz Udruženja građana Žene Srebrenice i Udruženja Pokret "Majke enklave Srebrenica i Žepa". Grupa naših mladih aktivistkinja i aktivista (uzrasta do 25 godina) napisale/li su pismo svojih utisaka.
PORUKA MAJKAMA SREBRENICE
Drage naše sestre po miru,
Hvala vam na svemu!
Nemamo reči da izrazimo ono što smo doživele tokom dženaze - komemorativnog skupa u Potočarama.
Nemamo reči da izrazimo koliko smo dirnute time što ljudi koji su došli da se oproste od svojih najbližih, da odaju počast žrtvama srebreničkog genocida, imaju u svojim srcima toliko pažnje, nežnosti, poštovanja za nas koje smo došle iz Srbije da se pridružimo vašem bolu.
Da i vam i ovog puta zatražimo oproštaj za sva stradanja, poniženja, bol, patnju... koje su vam naneli i u naše ime. Mi to osećamo ne samo svojom moralnom obavezom već i elementarnom ljudskošću. Juče u Potočarama, na svakom koraku smo osećale i pogledima ljudi, videle u gestovima, čule reči zahvalnosti.
Zahvalnost za naš tako skroman i mali gest dolaska na mesto zločina počinjenog u naše ime... i to nas je veoma, veoma potreslo...
Sada, još i više nego pre, znamo da ćemo zajedno nastaviti da se borimo za mir i pravdu na prostoru bivše Jugoslavije i u celom svetu.
Sada, još i više nego pre, znamo da su solidarnost, poštovanje, saosećanje, pažnja, razumevanje... veoma važni za izgradnju pravednog i trajnog mira.
Sada, još i više nego pre, znamo da smo mi žene najaktivnije u izgradnji mira.
Sada, još i više nego pre, znamo da niko i nikada ne može pokidati niti solidarnosti, poverenja, poštovanja, uzajamne podrške... koje smo zajedno stvorile i nastavljamo da stvaramo.
Vaše sestre po miru iz Mreže Žena u crnom koje su bile u Potočarama: iz Beograda, Kraljeva, Leskovca, Novog Sada, Novog Pazara, Niša, Priboja, Pirota, Zaječara, Velike Plane, Vlasotinca.
Staša Zajović
u ime Mreže Žena u crnom
OMLADINA MREŽE ŽENA U CRNOM SRBIJE - POTOČARI 11.07.2006
Otišle/li smo u Potočare na obeležavanje genocida u Srebrenici jer saosećamo sa porodicama žrtava i sa bosanskim narodom. Pre jedanaest godina, kada je genocid počinjen, mi smo bile/i deca. Danas, kao mladi ljudi koji će stvarati budućnost, osećamo odgovornost i za prošlost i za sadašnjost. Tada je naša država činila zločine u naše ime, danas Vlada Srbije u naše ime poriče i obstruira istinu o zločinima. Mi saosećamo patnju sa porodicama žrtava genocida i odajemo poštu svim žrtvama. Naša je dužnost da se borimo za istinu i pravdu. Osećanje bola iz nas u Potočarima govori “Oprostite nam”.
Mnogima od nas ovo je prvi dolazak u Srebrenicu, prvi neposredan susret sa porodicama žrtava, prva mogućnost da im se zagledamo u oči i prepoznamo užas koji oni nose duboko u sebi.
“Dok smo ulazili u masu, osetila sam kako mi srce brže lupa i u isto vreme sam se osećala zadovoljno što sam tu i što mogu da budem sa svima njima. Kada je počela pesma “Gdje ste?”, to je ostalo duboko u meni; ta pesma, to je istina. I toliko dostojanstva u onim ljudima , divim im se zbog hrabrosti. Vrlo sam im zahvalna zbog načina na koji su nas prihvatili: prilazili bi , polako bi nekog od nas uzeli za ruku i rekli: Hvala vam. I nisu morali više ništa ni da kažu ni da urade. Tu smo se savršeno razumeli. Tu je njihova bol i naša bol.”
“Razmišljala sam: kako je izgledalo ovo mesto pre tačno 11 godina? Mora da je bilo isto ovako vruće. Sigurno nisu imali ni kap vode. Da li su tačno znali šta će im se desiti? Sve što sam znala o ovom genocidu postaje realnije, predstave postaju detaljnije… Prisustvo na licu mesta kao da oživljava i sam događaj.”
“Neko me je pitao: koliko li je ljudi došlo? Neka je došla po jedna majka, po jedna sestra, po jedna supruga, po jedna ćerka, po jedna unuka… za 10 000 ubijenih. Čitajući imena žrtava sa spomen ploča, gledala sam u godine njihovog rođenja: 1985, 1953, 1908… i u godinu njihove smrti 1995. Dečaci, odrasli muškarci i starci, ubijeni ne zato što su predstavljali pretnju, već zato što su Muslimani.“
“Čuje li se ova molitva u Srbiji? Da li se čuo genocid? Istina o zločinu ima svoj zvuk, znam, neprekidan kao vreme, neka je i tih poput same tišine. Biram da budem taj zvuk, zajedno sa ubijenima i njihovim živima. Svi moramo znati, niko nikada ne sme zaboraviti: sve se promenilo 11. jula 1995. i ništa više nikada neće biti kao pre.”
“Krenula sam iz saosećanja, jednostavno, nešto ljudsko me je pokrenulo. Tragedija takve razmere, počinjena u ime Srbije! Ja nemam odgovornost - ta zemlja obeležava moj pasoš – ja imam odgovornost… Pa još svi ti mladi ljudi, neki bi bili moji vršnjaci, neki i mlađi… Čudovišno. Ne možeš ništa, niti si mogao, ali ja imam tu potrebu, čak i fizičku, da stanem na stranu žrtava. Sve je to za mene vrlo lično.”
“Bilo mi je bitno da ídem, i emotivno i politički. Celo iskustvo je potresno. Najteže od svega doživela sam iščitavanje imena 505 žrtava. Trajalo je satima. Posle toga, dugo su mi njihova imena odzvanjala u glavi. Iako sam bila mala kada se sve desilo, ovaj odlazak za mene kristališe značenje odgovornosti i produbljuje odgovornost u meni, što me čini politički zrelijom.”
“Odlučio sam da ídem u Potočare posle razgovora sa jednim prijateljem koji je bio prošle godine. Hteo sam da pokušam da razumem šta se desilo i zašto se desilo. Kako sam bio dete tada kada je genocid počinjen, tek skoro sam se sa svime upoznao. Želeo sam da vidim te ljude, da budem među bližnjima ubijenih: da svoj formirani stav izbliza doživim. Najjači momenat za mene bila je pesma “Gdje ste”, i taj dečiji glas koji ju je pevao. Pričao sam sa jednom srebreničkom majkom. To mi je potpuno otvorilo oči. Tu mi se sve složilo. Po povratku za Beograd, kada sam se oprostio sa svima, tek posle, seo sam u park na putu do kuće… da razmislim. Od tog trenutka, sve je tako lično.”
“Ako je čitanje imena još 505 žrtava trajalo više od dva sata, pitam se koliko je vremena trebalo za ubijanje 8000 ljudi.”
“Osećam se izdanim i tužnim, nisam znao kako će izgledati ovo što sam video: bol i tugu ljudi koji su bili tamo. Jako sam gnevan na ljude koji su počinili zločine, na ljude koji opravdavaju zločine i na ljude koji ne priznaju zločine. Ne ponovilo se!”
Ana (Novi Sad), Aurelija (Novi Sad), Dženana (Novi Pazar), Emina (Novi Pazar), Jasmina (Zaječar), Maja (Leskovac), Marija (Leskovac), Marko (Beograd), Miloš (Velika Plana), Mima (Zajecar), Tamara (Beograd). Mi smo aktivistkinje i aktivisti omladine Mreže Žena u crnom Srbije, koju formiraju mlađe/mlađi od 25 godina starosti.