Juče je na Tru Republike, 23.07.2006. održano protestno stajanje protiv rata u Libanu. Na stajanju su bile istaknute sledeće parole: Stop etničkom čišćenju u Libanu, Ni Hezbolah ni izraelska vojska, Stop the war, Stop the israeli ocupation, Stop the blooshed, Zaustavite nasilje, preovarajte... Aktivistkinje su držale Fatimine ruke, simbol žensko otpora ratu na Levantu. Takođe, izveden je performans. Od upaljenih sveća napravljen je kedar, simbol Libana oko koa su ležale tri aktivistkinje držeći se za ruke. Poruka je: svojim telima u crnom štitimo civilno stanovništvo Libana od aresije.
Stajanju su prisustvovale aktivistkinje iz Beorada, Zaječara, Tutina, Vlasotinca, Novo Pazara.
Na protestu nije bilo demokratskih medija, bila je samo novinarka aencije Beta.
"Ja sam bila jako ponosna što sam mola javno da kažem da sam protiv rata. Situacija bi bila mnoo bolja kada bi se ta oromna rupa ljudi koja je nemo stajala priključila. Bilo mi je drao kada su žene ležale." (Jasmina, Zaječar)
"Ja sam zbo protesta došla čak iz Tutina. Veliki utisak na mene ostavili su brojni pripadnii policije, uplašila me tolika količina unifomisanih ljudi. Policija nas je nasilno odvojila od ljudi tvrdeći da je ovo visoko rizični skup..." (Dženeta, Tutin)
"Mislim da je policija imala zadatak da se nama ništa ne desi, morali su da nas čuvaju. Ljudi ništa nisu naučili, neosetljivi na tuđu patnju. Ja sam oduševljena paljenjem sveća i ležanjem na tru. Ljudi su neobavešteni zbo čea mi stojimo." (Mima, Zaječar)
"Kad sam lela dole, to je bilo potpuno različito od svea što sam do sada doživela. Lela sam dole, osetila kako je asfalt vreo, poledala sam u nebo i videla ptice u letu koje naoveštavaju smrt, nisam videla ljude. Jako mi je bilo to što smo se dok smo ležale držale za ruke. Pitala sam se šta je sa svim tim ljudima koji nisu birali da lenu dole, koji su morali da padnu na zemlju..." (Emina, Novi Pazar)
"Solidarnost... solidarnost sa svim ljudskim bićima u Libanu. Kako? Svoje telo u crnom izložiti na tru, ležati pored kedra od sveća koje ore... Pokušati da na svom telu osetite težinu patnje druih, simbolično ih štititi, propasti u prazninu van prostora, van vremena, izmestiti se iz tih kateorija. U mislima biti u Libanu, sa Libanom... "(Miloš)
"Ja sam se osećala svom dušom i telom sa svojim druaricama sa Blisko istoka, Izraelkama, Palestinkama i civilnim stanovništvom Libana. Mene je najviše zabolela i zabrinula neosetljivost prolaznika/ca na patnje druih. I ovaj čin internacionalističke solidarnosti pokazao je da solidarnost nije nikakva vrednost; pokazuje totalnu dehumanizaciju, koju proizvode nacionalizam, militarizam na ovom području. Solidarnost sa patnjama druih i različitim izaziva čuđenje u našem okruženju i većina ljudi todoživljava kao deo sveopšte zavere protiv srpsko naroda."