Ciklus: Feministička etika brige-zlo/upotrebe, kontroverze, zamke...
Uvodničarka: Staša Zajović
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 11 osoba
4. jun 2025. godine
Staša Zajović je u svom uvodu pomenula Sandru Li Bartki-feminističku teoretičarku, koja se bavila i zloupotrebom etike brige. Njen rad je, rekla je Zajović, korišćen i na Ženskom sudu, u okviru obrazovnog programa. „Ona postavlja i pitanje da li se izreka da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena može-u slučajevima ratnih zločina i iskustava u vezi sa tim, preformulisati u konstataciju-da iza svakog monstruma stoji žena? Rodna uloga-a to je i briga o drugima, ponekad natera žene da prekrše moralne principe... “Kao primer navela je ponašanje Tereze Štangl (žene Franca Štangla-komandanta logora Treblinka). Iako je bila antinacistkinja, ona se priklonila svojoj rodnoj ulozi-obavezama supruge i majke, svedočeći da je njen muž bio dobar otac kojeg su njihove četiri kćerke obožavale, da joj nikad ništa nije rekao protiv Jevreja, da-kada je saznala, nije mogla da poveruje da je on učestvovao u programu eutanazije u Austriji... Delimično se njeno ponašanje može objasniti i time što je bila „verna katolkinja“. Ona je, rekla je Zajović, svoje sumnje poverila svešteniku koji joj je rekao da bi postupio kao njen muž što ju je umirilo. „Iako sam žalila ubijene ljude, počela sam racionalizovati...“ objasnila je kasnije. Izgovor joj je bila priroda rata, ali je duboko znala da to nije opravdanje.
Gita Serenji je napravila knjigu „Treblinka - Put u tamu“, u kojoj je i 70 sati razgovora sa Francom Štanglom koji je-pod pravim imenom, 20 godina nesmetano živeo u Brazilu, „čekajući da ga uhapse“...Na pitanje Gite Serenji šta Tereza Štangl misli o tome kakav bi bio odgovor njenog supruga da ga je ona stavila pred dilemu- ili da napusti porodicu ili logor, Štangl je odgovorila da bi on „izabrao nju“... Zajović to vidi kao još jedan dokaz „zla banalosti“: „To govori o sljepoći čovječanstva“...
Kao drugi primer etike brige, ona je navela vremenski bliži slučaj svedočenja Ljubinke Vasiljević, supruge Duška Vasiljevića-optuženog u slučaju otmice u Štrpcima i kasnijeg ubistva otetih ljudi iz voza Beograd-Bar, februara 1993-e. Ona je svedočila (25. septembar 2024. na ponovljenom suđenju za zločin u Štrpcima pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu) o uzornom građanskom i porodičnom životu svog muža, o njegovoj brižnosti prema njoj, poslu u TE u Obrenovcu...Rekla je i da je htela da prijavi njegovo učešće u zločinu, ali da on nije hteo da svedoči. U međuvremenu njihov sin je završio Vojnu akademiju, pa se ona čudila kako neko iz takve državi posvećene porodice, može da bude tako teško optužen...
Staša Zajović je navela i treći primer-iz slučaja „Škorpioni“ kada su pripadnici paravojne jedinice iz Srbije ubili šest dečaka u Trnovu, u julu 1995-e. Iako su četvorica bila osuđena na zatvorske kazne (a jedan oslobođen), obrazloženje presuda je kritikovano u delu javnosti jer se smatralo da je ono pokazalo da je sud „u funkciji odbrane države“. „Postojala je intencija da se prikriju zločini režima Slobodana Miloševića. Rat u BiH je kvalifikovan kao građanski, a Škorpioni kao paravojna formacija...“
Uvodničarka je pre prikazivana filma, postavila i nekoliko pitanja „za razmišljanje“: 1. Šta navodi ženu da izda muža?; 2. Iz kojih motiva to radi: zbog straha od kazne i odmazde ili zbog saosećanja sa žrtvama?; 3. Kako bi postupile u toj situaciji?;
Zatim je prikazan film „Dobra žena“ iz 2016. (u trajanju od 94 minuta) rediteljke i koscenaristkinje Mirjane Karanović-koja u njemu igra i glavnu ulogu. Primećeno je da ovaj film nije dobio značajniji publicitet...
U filmu glavna junakinja (Milena, žena od oko 50 godina), živi sa porodicom u manjem mestu blizu Beograda, u jednom udobnom ambijentu gde se uglavnom bavi domaćim poslovima i brigom o deci i suprugu. Njen muž je uspešan građevinski preduzetnik i sa njom vodi naizgled harmoničan porodični život. Najstarija kćerka-umetnica i aktivistkinja koja se odselila u Beograd nije, međutim, deo te palanačke idile jer je u lošim odnosima sa ocem. Razlog je njeno učešće na konkursu jedne zapadne države gde je osvojila nagradu i nastavila saradnju-što njen otac ne podržava, ali to ne demonstrira van kuće. Pravi zaplet u filmu nastaje kada žena nailazi na staru video kasetu koja je bila zabačena na tavanu. Prvi put, ona odgleda samo deo sadržaja-gde je na stare snimke porodične proslave delimično nasnimljen sadržaj sa ratišta gde joj je muž bio... Na ovu kasetu ona će se vratiti posle niza događaja u svojoj bliskoj okolini u vezi sa ratnom prošlošću njenog muža i njegovih ratnih drugova. Medjusobne ucene, pretnje i smrti među njima (koje joj „otvaraju oči“), vraćaju je da pogleda ostatak video snimka. Tu se osvedočava u zločin svog naizgled uzornog supruga-„domaćina“. Paralelno sa ovim događajima i saznanjima, ona dobija i dijagnozu teške bolesti... Posle niza oklevajućih situacija-a pre operacije, odlučuje da kasetu preda...
Nakon projekcije, najviše se razgovaralo o motivima glavne junakinje koji se menjaju tokom odvijanja filmske radnje. Dragomir Olujić smatra da je žena odlučila da „izda“ muža posle situacije u kojoj je udovica njegovog ratnog druga, odbila da prihvati ruku saučešća Mileninog muža a njenu je prihvatila. Zajović je onda podsetila da je ovaj film-iako filmska fikcija, referiran na slučaj ubistva koji su počinili Škorpioni, grupa iz Šida: „Mi smo dve i po godine pratile sudjenje. Nura Alispahić je dva puta gledala ubijanje svog sina.“
Violeta Đikanović smatra da se junakinja filma pripremala da prihvati istinu i donese odluku: „Definitivno je odlučila kada je ubijen ratni drug njenog muža Dejan koji ga je. očigledno, ucenjivao u vezi sa krivicom za ratni zločin. Kada joj je postalo jasno da je ubijen da ne bi progovorio.“
„Neki detalji su mogli da budu jednostavniji. Njenu odluku povezujem sa saznanjem o bolesti i svešću o ubijanju svedoka. U početku ona nije istraživala ratnu prošlost svog muža, ali se nakupilo previše znakova o njoj...“, rekla je Melanija Aleksić. Zajović je pitala da li bi to uradila da joj se nije desila bolest, a Aleksić je potvrdila: „Ona je religiozna. Shvata da može da umre...“ Da nisu razlozi samo bolest i strah smatra Ljiljana Radovanović: „Kad je ubijen Dejan, odigrala je do kraja. I nije bolest imala toliko važnu ulogu već govor sveštenika sa citatima iz Svetog pisma, na Dejanovoj sahrani, sa „refrenom“: Spasite duše svoje... Ja nisam propustila nijedno suđenje Škorpionima. Nura Alispahić je zaplakala, gledajući ubijanje sina od 17 godina...“ Nastasja Radović je primetila da u filmu postoje scene u kojima glavni ženski lik Milena-koja je i majka, posle gredanja streljanja mladića-dečaka, pokazuje veću nežnost prema svom sinu koji je tada u sličnoj dobi: „Ona i kroz svoje anticipiranje gubitka i bola-kroz neku vrstu poistovećivanja, razume razmere surovosti i zločina koje je videla u video klipu.“
„U početku ona nije želela da zna o čemu se tu radi... Vremenom je shvatila da živi u kriminogenom okruženju, da se njen muž pretvara... Možda je i bolest uticala da odluči da prijavi zločin, ali mislim da je to najviše uradila zbog sujeverja, onog „Vratiće se na nekoga...“, komentarisala je razloge za odluku, Ljiljana Mitrović.
„Ona meni ne izgleda kao srećna žena. Ona ispunjava patrijarhalnu ulogu i ništa ne pita...“, primetila je Gordana Radosavljević. Ona je kao važan detalj u razvoju psihološke drame, zapazila i da je muž ratne doživljaje nasnimio na raniji snimak opšte radosti na porodičnoj gozbi: „Vidi se kako su njih dvoje tada srećni...On je na to nasnimio zločin. Nju to, očigledno, pogađa. Ona ga voli, i oni, kako-tako, funkcionišu. Ona se nije mnogo raspitivala, ali nije glupa... U jednom momentu je shvatila da plaća za njegove grehe...“ Staša Zajović, takođe, misli da je sujeverje žene-čija porodica je i donator lokalne crkve, ono što je prelomilo Milenu da odluči. Ona scene seksa između supružnika vidi kao izraz patrijarhalne dominacije, a stanje u Srbiji i BiH kada se radi o ljudskim pravima, ilustrovala je rezultatima istraživanja koje pokazuje da ispitanici/ce smatraju -manje problematičnima po društvo, one koji su počinili ratni zločin od ljudi iz LGBT populacije... Citirala je Hanu Arent koja govori o opasnosti od „odsustva mišljenja“... Kao veliki problem kada se radi o „utešnoj“ ulozi crkve, pomenula je blagosiljanje onih koji nameravaju da počine zločine-što se videlo i u dokumentarcu o ubijanju u Trnovu. Ukazala je i na slučaj neke vrste pokajanja Radoslava Krstića (osuđenog na 40 godina zatvora zbog genocida u Srebrenici) i nedavnog obraćanja pobunjenim studentima-ratnog veterana Gorana Samardžića, koji je „preuzeo svu odgovornost drugih“.
Nastasja Radović