Autori: Bojan Dimitrijević i Luka Filipović,
izdanje: Arhipelag, Beograd, 2025.
4. februar 2026.
Razgovoru u okviru ciklusa (Ne) vidljiva SFR Jugoslavija, održana je u prostorijama Žena u crnom, u prisustvu 23 osobe.
Transkript rasprave
Bojan Dimitrijević: Dragi prijatelji i prijateljice, drugarice i drugovi, dame i gospodo, hvala puno što ste nas pozvali da predstavimo knjigu u jednom ovako eksluzivnom okruženju aktera ove knjige. Moj motiv je bio taj što sam ja kao klinac bio privučen tim idejama. Od početka nastanka Demokratske stranke, bio sam njen član.
Kada sam istraživao građu Službe državne bezbednosti u Zagrebu i Ljubljani, jer je tamo otvorena, naišao sam na elaborate koji se tiču ljudi koje sam ja upoznao u DS-u devedesetih godina. Pratio sam njihov put. Učinilo mi se da su elaborati pisani na neobičan način i da ti ljudi koji su bili u službi, bili su kako tako potkovani da protumače ideologiju. U Hrvatskom slučaju bilo mi je interesantno zato što su tamo otvoreni arhivi Centara službe državne bezbednosti. To su godišnje po trideset hiljada izveštaja, užasno veliki materijal. To su dnevne depeše. Taj Zagrebački centar mi je pomogao da razumem način na koji služba prati anarholiberale. Moj mladi kolega se pozabavio ovom ideološkom stranom, pa njega kritikujte, a ja sam pokušao da protumačim kako radi Služba protiv ove jedne grupacije. Služba državne bezbednosti je pratila anarholiberale (jedan neobičan termin koji nismo uspeli da odgonetnemo kome je pao na pamet, jer sadrži anarhizam i liberalizam), koji su tadašnju vlast uznemiravali. Oni su bili u grupi unutrašnjih neprijatelja i tretirani su na drugom mestu. Prvi su bili nacionalisti, govorim za period 1967-1985, kada se pojavljuju anarholiberali. U kategoriji unutrašnjih neprijatelja, to je takozvana treća linija rada službe, na prvom mestu su nacionalisti, potom anarholiberali, a potom idu liberali, dogmatsko etatističke grupe, informbiroovci, rankovićevci, različite verske zajednice, ekonomski kriminal, tehnokrate, itd. Zanimljivo je da su anarholiberali bili na drugom mestu. Ono što se vidi iz njihove delatnosti jeste da oni nisu bili smetnja režimu, kao što su bili nacionalisti ili etatističko-birokratske grupe koji su možda hteli nešto drugo. anarholiberali su bili ljudi koji su bili iz studentsko-profesorsko-mislećeg sveta. Prvi put se pominju 1967. Govorim na bazi one građe koju je stvorila Služba državne bezbednosti Hrvatske, ali analogije su identične sa Slovenijom i Srbijom. Služba državne bezbednosti je bila savezna, kao i šest republičkih. Svaka od njih je imala centre u većim gradovima. Centri Beograd, Zagreb i Ljubljana su bili najudarniji. Sva sreća da je ta građa dostupna. Služba je definisala procedure praćenja i rada sa unutrašnjim neprijateljem. Oni su imali razvijenu metodologiju. Ona je bila sledeća. Tajna saradnja koja je bila na više nivoa. Imali su saradnike koji su bili operativna veza. Saradnik je bio ona osoba koja svesno, ali tajno, organizovano prikuplja podatke o unutrašnjem neprijatelju. Imali su ove operativce, koji su bili voljni, sad ja znam nešto, pa pomognem tom nekom tamo. Imali su i metodologiju pozivanja na informativne razgovore, evidenciju, neku analitiku. Saradnici su imali pseudonime, kodna imena i u arhivskoj građi se oni tako pominju. Druga metodologija je bila korišćenje operativnih sredstava – koji su bili tajni, a reč je o prisluškivanju telefona, tajna kontrola telefona i pisama. Posebno je bilo praćenje stanova i naravno ozvučenje određenih prostora. Vidi se da je služba imala metodologiju ozvučenja poznatih anarholiberala, metodom stalnog ozvučenja. Oni bi ušli u stan, postavili ono i sa neke pozicije bi slušali šta se tu dešava. Takođe, koristili su metodologiju povremenog ozvučenja, recimo u kafani, oni bi ozvučili recimo slanik ili bi snimali sa susednog stola. Taj posao pokazuje da često nije bio adekvatan. Nisu svuda mogli da stave privremeno ozvučenje. Ti ljudi koji su vršili to prisluškivanje su se menjali.
Anarholiberali kao pojava traju dvadesetak godina, dakle dve decenije, pa su se mnogi referenti izmenjali tu nad njima. Jedan kad dođe ne zna šta je radio onaj prethodni. Tu ima grešaka. Najviše grešaka ima u analitici savezne službe u Sloveniji. Nisu znali da potrefe imena. Bitno je za odnos službe prema ljudima koji su bili anarholiberali, postoje dva nivoa. Jedan se zove prethodna operativna obrada. To još uvek nije operativna obrada, koja je praćenje non stop. Najveći deo istaknutih anarholiberala su bili u operativnoj obradi. Tu se generišu podaci prisluškivanja, kontrole pisama itd. Najraniji pomen za anarholiberale se vidi za 1967. godinu. Govorim na bazi časopisa Praksis koji je izlazio od 1964. do 1974. godine.
Dva su ključna događaja kada anarholiberali počinju da se obrađuju. To su studentske demonstracije 1968. koje su bile jedan veliki događaj i to je bio podsticaj za službu da prati. Oni angažuju manji broj saradnika koji pokrivaju više ljudi. Oni su dobili spiskove lica u obradi. Uključena je kontrola telefonskih razgovora, u prvom redu ranih praksisovaca, Gaje Petrovića i Milana Kangrge. Uveli su kontrolu razgovora na fakultete društveno-humanističkih nauka, uveli su stalni nadzor telefonskih razgovora. Na nekim drugim objektima, gde bi moglo da dođe do skupova su izvršene pripreme da može da dođe do uključivanja u slučaju potvrde. Naravno, metodologija koju služba nikada nije napuštala je tajna kontrola pisanih pošiljki, pogotovo onih iz inostranstva, ne bi li se ustanovile veze anarholiberala sa ljudima u inostranstvu. Pogotovo se očekivalo da su tu strane obaveštajne službe.
Mi smo ovde dali prilog Izveštaj sa Korčulanske letnje škole iz 1968. godine, kako izgleda izveštaj jednog čoveka. Ključna stvar za jugoslovensko poimanje bezbednosti je agresija Varšavskog pakta na Čehoslovačku, 1968. To je bila prelomna tačka, posle koje se uvodi klasična operativna obrada anarholiberala. Ona se zove operacija Meteor. Ona je uključivala svu metodologiju. Tada vidimo da se na terenu pojavljuju saradnici koji su iz tog kruga. Oni su pokrivali aktivnosti anarholiberala. Ključna stvar je bila da se otkrije da oni imaju vezu sa stranim faktorima. Bila je fama da se očekuje invazija na Jugoslaviju i da anarholiberali budu ključna veza za to. Sama redakcija časopisa Praksis koja je bila težište okupljanja je imala ugrađenog čoveka. Vršeni su informativni razgovori sa idejom uključenja u obradu sa nekim ljudima. Neki od njih su pristali, očigledno. Neki su pružili otpor. Za 1969. bili su mi zanimljivi ljudi koji su pratili recimo Korčulansku letnju školu, jer su tu dolazili stranci. Bile su ozvučene hotelske sobe.
1970. godine dolazi do jednog smirenja. Neki su dobili neke stipendije pa su otišli. I službu je iznenadila distanca anarholiberala prema događajima na Zagrebačkom sveučilištu, 1971. kada je pokuljao maspokovski nacionalistički talas. Ono što je emitovao anarholiberalni krug je bilo veće jugoslovenstvo od partijskog rukovodstva što je za službu prilično iznenađenje. 1973. godine dolazi do preimenovanja operativne obrade iz Meteor u Anarhista. U međuvremenu se pojavljuju grupe studenata, ali i ljudi sa Zapada koji imaju vezu. Oni šire ambijent ljudi koje prate. Kada pogledate izveštaje vidite da su ljudi iz ove grupe imali kontakte sa ljudima u Komitetu, pogotovo ljudi iz redakcije časopisa Praksis. Sa jedne strane to buni službu. Isti čovek ima vezu sa inostranim ljudima, a sutra se pojavi u CK da traži donaciju. Ovi izveštaji koje sam koristio za ovo istraživanje, su mi ponekad bili simpatični, jer služba često nije bila na visini zadatka. Aktivnost traje do nestanka časopisa Prasis.
1976. savezna državna bezbednost daje jedan elaborat o petoj i šestoj koloni. Peta kolona je bila iznutra, a šesta kolona su bili ovi iz emigracije. Oni su bili procenili da se grupa anarholiberala kreće od ekstremno levih do građanske desnice. Grupa je heterogena, i zato je tako zove. Bilo je oko 5.000 lica, od kojih kontinuirano deluje oko 400 lica.
Ključni problem službe je bio sledeći, da se njihova aktivnost ne poveže sa studentskim pokretom, 1968. Oni rade po toj liniji da stalno to odvoje, opoziciju i studente. To sada radi Vučić. Njima je bilo najvažnije to da anarholiberali ne usmeravaju svoje aktivnosti prema omladini i studentima. Sa druge strane, služba je tada procenila da anarholiberali predstavljaju agenturu Zapada, iako nije bilo nijednog pokazatelja da bilo ko to radi. Oni su za njih bili peta kolona. Oni kažu da ako dođe agresija sa Istoka, te snage neće biti bitne. Međutim, ako dođe agresija sa Zapada, tada bi bili angažovani. Neki od njih, najekstremniji, trockisti bi pribegli terorizmu, sabotaži i diverzijama.
Osamdesete godine, Titova smrt je bila pomno praćenja. To se zvalo operacija Tuga, a kada je bio bolestan operacija Jedinstvo. Tada DB prati komunikaciju između vodećih anarholiberala ne bi ustanovili kakva su mišljenja. Proces suđenja Šestorici u Beogradu, 1984. godine, i pojava nacionalista, dovodi do uvođenja termina građanska desnica, 1985. Ljudi koji su bili građanska desnica su na različite načine pristupali određenim političkim strankama.
Luka Filipović: Moje lično interesovanje za ovu temu potiče od mojih šatorskih dana na Filozofskom fakultetu, 2014. godine, gde sam ja bio okružen takoreći novim posmatranjem ovih procesa nove generacije koja nema veze sa ovim vremenom, rođena je mnogo posle raspada Jugoslavije. Nemaju pojma šta se ovde dešavalo. Moja želja je bila da pokušam da svojim bivšim saborcima objasnim kompleksnost ovog istorijskog vremena i kompleksnost ogromnih dilema. Tada sam upisao fakultet i shvatio sam da je tu najjača struja na levici ona neostaljinistička. Do toga je između ostalog dovela i dvadesetogodišnja dominacija krajnjih liberala, pa oni iz tog radikalizma izazvanog time, sa bilo čime što ima veze sa demokratskim strujama, čak i demokratski socijalizam i trockizam, ubacuju u ono što je sektaški, što nije po ideološkom modelu. Sam ideološki model hoće da dovedu dalje od Staljina, što je meni i razumljivo, nakon svega što se desilo u njihovom detinjstvu i njihove razočaranosti društveno političkom situacijom.
Imamo drugi proces od koga pati celo društvo, a to je što Jugoslavija izgleda kao izgubljeni raj iz perspektive mračne današnjice. U poređenju sa današnjicom, to što je nekad bilo izgleda kao izgubljeno zlatno doba. Želja mi je bila da objasnim svojim vršnjacima da to zlatno doba nikada nije ni postojalo. Iako su mnoge sfere života, kulture i društva išle napred, nazad, nikada stvari nisu bile savršene. Ne treba bežati od te istine da je to pre svega bio jedan totalitarni sistem koji je primenjivao metode nadziranja, hapšenja itd. Sam termin anarholiberali mi je fascinantan, zato što je na neki način postao samoispunjavajuće proročanstvo. Kada je služba prvi put smislila taj termin, oni su ga izbacili iz glave kao zajednički termin, kako ćemo da nazovemo ove gde ima anarhista, liberala, nacionalista itd. Kasnije, mi vidimo da se taj termin može upotrebiti da se označi evolucija nekih ljudi od krajnje levice, koji nisu zadovoljni stanjem socijalizma u Jugoslaviji, koji hoće više socijalizma, i to demokratskog, i završetak revolucije iz 1945. do građanskog liberala. To je jedan dug put od dvadeset godina evolucije na kome se svašta dešava. Kada čitamo biografije Mićuna, Đinđića itd, mi vidimo da se tu dešava jedna razočaranost levičara, anarhista itd. Na Zapadu, sa jedne strane jedna užasnutost boljševizacijom Nove levice, koja ih odbija. Sa druge strane, neoliberalne ideje su nove. To ljudima izgleda da je to univerzalni lek. Onda u istoriji umetnosti dolazi do jednog vremena koje se zove Doba straha. Ranih osamdesetih godina se pokazuju ta umetnička dela koja pokazuju raspadanje leševa, bolesti. To je strah od side, droge, okultnog. Strah od svega onoga što su ljudi videli kao mračnu stranu pobune, a što su i mediji samo gurali i promovisali. Kada se formirala nova desnica oko Tačerke i Regana, oni su upravo išli na strah javnosti od novih fenomena društveno-kulturne revolucije šezdesetih. Onda imate novu ideologiju koja vam nudi svetlo tržnih centara umesto ovog mraka. To su ljudi koji i sami ulaze u određene godine. To je potpuno druga priča. Dešava se i generacijska i svaka druga promena, kao i dominantna ideološka promena u zemljama zapadnog bloka. Autori izveštaja službe su to razumeli negde na asocijativnom nivou. Njima je nedostajalo obrazovanja da to definišu na ideološkom novu, pa da kažu da oni postaju masovno neoliberali. Oni su videli sličnosti između novih stavova ljudi i onog što je bilo aktuelno na zapadnom bloku. Rešili su da se drže titoističkog nasleđa, pa su ih nazvali građanskom desnicom. Odatle dolazi ta suštinska promena iz 1985. godine.
Ono što treba da ostane u generacijskom sećanju, jeste da kad kao istoričari razmišljamo o ovim procesima, moramo da imamo u vidu kako stvari nisu crno bele, da su stvari kompleksne i da se mišljenja i stavovi ljudi tokom godina menjaju. Mi se danas ponovo suočavamo sa revizijom te istorije iz perspektive sadašnjeg vremena, a to ne treba da radimo. Moramo da razumemo ljude u tom vremenu. Mi vidimo da su naši anarholiberali masovno pratili evoluciju šesdesetosmaških pobunjenika u većini zemalja zapadnog bloka, čak ne toliko istočnog. Tamo se ljudima učitavalo da su oni bili veći liberali nego što su bili. Mi ovde vidimo anarhiste koji su osamdesetih postali glavni branitelji Miteranovog istorijskog kompromisa. Razočarani u američku levicu koja je glasala za Regana. To ima istorijski uzrok i posledicu.
Ljiljana Mijanović: Ja treba da govorim o dvadeset godina najlepšeg perioda svog života. To je bio period uspeha i zadovoljstva što pripadaš nečemu što smatraš da je istorijski ispravno, a sa druge strane ogromnog razočarenja u sve ono što smo bili i šta smo radili. Pre svega pričam o disidentima u Srbiji. Ja sam pročitala detaljno knjigu i ona zahteva da se ponovo pročita, jer ima jako puno podataka. U tim elaboratima su obuhvaćene skoro sve aktivnosti koje su anarholiberali radili. Ja sam izdvojila nekoliko opštih mesta. I meni je pojam anarholiberalizam veoma neobična odrednica. Poznavajući sav taj ideološki spektar, smatram da ovde anarhista nikada nije bilo, niti grupa, među disidentima. To su bili sve marksisti. Bilo je samo anarhista pojedinaca. Uvek je bila inspiracija idejama anarhista. U određenim istorijskim trenucima i anarhisti i liberali su bili na istoj strani, a to je bilo u otporu fašizmu i staljinizmu. U jugoslovenskim uslovima to je bilo povezano sa procesom demokratizacije samoupravljanja i u određenoj meri liberalizacijom ekonomskih odnosa i tržišta.
Dva su događaja bila najbitnija u koncepciji te grupe. To je studentski protest i napad na Čehoslovačku. Studentske aktivnosti su krenule ranije. Bile su to demonstracije protiv rata u Vijetnamu, 1966. Tu smo prvi put imali sukob sa policijom, i represiju. A od studentskih protesta, imamo praćenje. Ja sam u septembru 1968. pokupljena iz dvorišta Filozofskog fakulteta i odvedena u Službu državne bezbednosti na tzv. informativni razgovor.
Ko su zapravo anarholiberali bili? Jedna šarolika grupacija intelektualaca koji su skoncentrisani u univerzitetskim centrima Zagreba, Beograda i Ljubljane. Kao centralno mesto tog pokreta i aktivnosti u elaboratu Službe je označen Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, to je bilo jezgro ideologa, gde su profesori nazivani ekstremnim levičarima. Zanimljiva je udbaška hijerarhija. To je grupa osam profesora na Filozofskom fakultetu. Tu je na poziciji broj jedan Mihajlo Marković. On je bio dobro povezan sa inostranim centrima. Na drugom je Tadić, na trećem Životić, na četvrtom Stojanović, pa onda idu ostali. Sledeća grupa su studenti predvođeni šezdesetosmašima. Zanimljivo mi je kako je služba procenjivala odnos između profesora i studenata. Ja mislim da su tu studenti na neki način diskreditovani. Profesori su ideolozi, a studenti su operativa. Služba poistovećuje profesionalni rad profesora sa neprijateljskim delovanjem. Oni koji su učestvovali u tim sudskim procesima znaju da su službe imale razvijenu saradnju sa pravosudnim organima, i to se vidi u elaboratima. Služba je vodila sudski proces, a tu je sud bio samo ispostava, i službe i partije i države. Metode operativnog rada službe su bili i pretresi, koji su nekada imali i pljačkaški karakter. To znam iz sopstvenog iskustva. Ne znam koliko puta je moj i Vladin stan pretresen i nešto je maznuto. Kada je bilo suđenje Šestorici, tada je izvršen jedan užasan pretres. Ja sam imala strah da će nešto podmetnuti. Tada je došlo njih pet, šest. Vladimir nije bio tu. To se u jednom trenutku i desilo. Tu su bili neki lažni pištoljčišći, koje je imao Vladin brat, koji je bio vozač. Ja sam se jedva izborila da taj koji je vodio zapisnik ne unese da su pronađeni pištolji. Uzimali su neke alate koji su im bili potrebni, i to nikada nije bilo vraćeno. Uzeto nam je oko pet šest pisaćih mašina, koje su bile vredne.
Informativni razgovori su jedna od najopasnijih stvari, posebno za mlade ljude. Ja sam se branila apsolutnim ćutanjem. To je strahovit psihološki pritisak. Tu služba vrši dve stvari. Efekat jedan je da te zastraši, da više ne učestvuješ u nekim aktivnostima. Druga stvar je procena karaktera. Kroz informativne razgovore mnogi ljudi su postali saradnici Službe bezbednosti.
Zašto je ova grupa bila predmet obrade službe? Označavana je kao najopasnija i najorganizovanija. U početnom periodu, anarholiberali, pre svega šesdesetosmaši, traže smanjenje socijalnih nejednakosti, traži se demokratizacija. U tom periodu se ne odbacuje misao socijalizma, nego praksa socijalizma. Tada su usledile represivne mere i hapšenja kao odgovor na tu vrstu kritike. Najuspešnija akcija je bio štrajk glađu 1970. godine. Ja sam učestvovala u njemu. Sa tim nisu imale veze profesori. To je bila spontana akcija studenata šesdesetosmaša. Mi smo sedeli u Proleću, a u Novostima je pisalo Štrajk na slepom koloseku. To je bio tekst o rudarima u Kaknju koji su krenuli vozom u Sarajevu, jer su bili gladni. To je bila uspešna akcija. Tada su počela hapšenja. Vladimir je tada uhapšen jer je razgolitio stvarnost socijalizma. Onda je bio proces Imširovićima, Danilu Udovičkom itd. To je trajalo negde do 1985. godine.
Nakon Titove smrti, došlo je do oživljavanja aktivnosti. Akcenat borbe anarholiberala se sve više pomeralo na slobode kulturnog i umetničkog stvaralaštva i to je bilo normalno da je to izašlo u prvi plan. Tada je služba uvela termin građanska desnica. Tu je sve više bilo ideja nove levice, i nove desnice sa Zapada. Da bi to država sprečila, onda je služba to preuzela. Tada je došlo do procesa Šestorici. To je bio pokušaj da se uništi disidentski pokret u Beogradu. Totalitarnoj ideologiji i poretku neprijatelj je svako ko ima drugačije mišljenje od zvanične ideologije i njene interpretacije društvene prakse. To može da se prepozna i u aktuelnom trenutku. Grupa anarholiberala je bio skup pojedinaca, a ne organizovana grupa. Oni su uvek bili inspirisani nekim slobodarskim težnjama. Pitanje je šta se desilo sa anarholiberalima.
Dragomir Olujić: Kada je bila Koraćeva komisija, ja nisam hteo da gledam svoj dosije. Znao sam šta tamo može da piše. Kada sam dobio knjigu, prvo listanje, video sam da naprosto služba nema pojma, pogotovo nema pojma o našim tajnim susretima. Kada sam počeo da čitam detaljno, kako se čita, sve mi je teže bilo da razumem i čitam i razumem i vidim sa kojim neznanjem činjenica i konstrukcijama služba barata. Na kraju, posle pola knjige mi je bilo mučenje i to vam nikada neću oprostiti, ali nemam reči zahvalnosti što ste nešto tako uradili. Nejasna je definicija formulacija disidenata, a pre svega anarholiberala.
Govoriću o srpskom delu u knjizi. Izveštaj počinje sa tezom da je Đilas prvi liberal, ali je teško uspostaviti neposrednu vezu sa anarholiberalima, koji počinju 1967. Sve vreme nas zovu đilasovci. Nemoguće je utvrditi, jer te veze nije bilo. Ja sam ga stalno provocirao da vidim šta on misli o onom predratnom i ratnom i dok je bio na vlasti. On je uvek tvrdio da bi sve radio isto. Nikada se nije odrekao onoga što je radio dok nije izašao iz partije.
Kada smo mi osnivali Slobodni univerzitet kod Ljilje i Vlade u stanu, braća Cerović su postavili pitanje saradnje sa Đilasom. Mi smo se tada dogovorili da dok ne postignemo konsenzus, nema saradnje. To je postignuto 1984. Posle je došlo do hapšenja. Nema nikakve realne osnove da služba sve nas podvodi pod termin đilasovci. U tom glavnom operativnom izveštaju anarholiberali su jedna grupacija, a svi drugi su društveno politički akteri, a ne zna se šta je to. Pogrešno je i tendenciozno čitanje stranih medija. Oni su to pripisivali našim profesorima. Oni kritikuju anarholiberale sa stanovišta deklarativnog i normativnog, kao da je to realno. A realnu kritiku, kakva god da je, predstavljaju kao neprijateljsku delatnost. Neverovatno nepoznavanje biografija ljudi. Redovne delatnosti kojima su se bavili profesori, kao što su godišnje skupštine, seminari su predstavljeni kao unapred planirani, i kao neprijateljska delatnost. Što se tiče odnosa između nas i profesora, oni su bili fenomenalni i mi smo od njih naučili misliti. Oni su u političko-operativnom smislu, bili politički nepismeni, sem Mićuna, i donekle Svete Stojanovića. Ostali su bili skloni kompromisima, konformizmu. Kako je došlo do osnivanja Otvorenog univerziteta? Profesori su izbačeni, mi smo se vratili iz vojske ili iz zatvora, i onda smo tražili mogućnost kako da javno delujemo, kako da nastavimo ono što smo počeli. U Poljskoj je disidentski pokret bio veoma razvijen. Imali su izdavačku kuću, samizdat. Mi smo pokupili njihova iskustva, kao i iskustva svojih roditelja. U ovom izveštaju se kažu da su studentske demonstracije izbile nenadano, što nije tačno.
Lino Veljak: Mislim da je to izuzetno vrijedna i korisna knjiga. Autorima sam ukazao na neke manje nedostatke. Knjiga je dobar materijal za istraživanje te nedavne prošlosti, što je najvažnije za mlađe generacije, koje trebaju shvatiti da nije sve počelo od njih, kako mnogi misle. Suradnik Y koji je identičan sa pseudonimom Irži je moj profesor, poslednje dvije godine postojanja i član redakcije Praksisa, ali oduvijek pripadnik kruga Praksisa, Veljko Cvjetičanin. Prema svjedočenju Milana Kangrge, ne u javnosti, nego kod kuće, on je bio jedan veoma pošten čovjek. Bio je apsolutno ljudski lojalan. Poteškoća je bila ta da je bio istovremeno lojalan i Partiji i Praksisu. Koji je bio rezultat? On bi uredno izvijestio službu što je bilo na prethodnom sastanku. Ali je bio dovoljno lojalan da nikada ne doda ništa, da bi malo povećao svoj rejting u službi. Sastanci redakcije Praksisa su imale dve kategorije, sa njim i bez njega. Sa njim govorimo o svemu što je u okviru reda i zakona, a bez njega ćemo pričati najgore viceve o Titu i Kardelju. Drugi moment koji je veoma važan za razumijevanje ovog šireg konteksta je misao ili preporuka Vladimira Bakarića, koji je rekao sljedeće: Oni su veoma pametni i veoma opasni. Ako mi smanjimo budnost začas će preuzeti partiju. Zato ih moramo lupati čekićem po glavi. To je objašnjenje odakle koreni budnosti službe.
Vesna Pešić: Posle Petog oktobra, šest meseci si mogao da odeš i da tražiš svoju dokumentaciju. To je bilo veliko razočarenje mnogih. To je bilo otvoreno samo šest meseci. Mogao si da vidiš svoj dosije. Mnogi profesori su smatrali da su centri tog posmatranja, otišli su i videli da oni nemaju dosijee. Ja sam imala dosije. To je bilo jako dosadno i neinteresantno. Kada sam postala predsednica Sociološkog društva (1987-1989), kaže subjekt se primirio, a tada sam bila najaktivnija. Tu je bila velika saradnja tri udruženja, Filozofsko, Sociološko i Književnika. Tada su bili ustavni amandmani. Mi smo se sastajali. Bilo je veliko razočarenje. Bilo je kod pisaca, u Francuskoj 7. Nebojša i ja smo otišli tamo. Tamo je sedeo Vasilije Krestić, veliki srpski nacionalista. Tema je bila srbofobija. Tamo je bio glavni Matija Bećković. Mi smo malo sedeli, pa smo otišli. Tamo je bio i Kuljić. On je bio veliki marksista, ali nije bio mnogo aktivan. Bio je jako pametan čovek. Ja sam odustala od tog čitanja. To su bili grozni veliki tomovi. Meni je to bilo grozno dosadno. Kada je bila Poljska, ja sam sa Olujom šetala pod ambasadom, da podržavam Leha Valensu. Kod Tita su dolazili ljudi i pitali su šta je bilo sa profesorima, njih je branio Srđa (Popović). On je bio njihov advokat. On je u svojoj kući našao prisluškivače. Mi smo imali neke skupove koji su bili slobodni, a koje su oni prisluškivali. Mi smo se skupljali na Komiži, na Danima Ante Fijamenga. Tu je bilo svega. Slobodni univerzitet - to su bili kućni razgovori. Srđa je jednom govorio šta je to legitimitet. Vlada Mijanović nikada nije postavio nijedno pitanje. Kod mene je jednom bilo 55 ljudi, tamo gde sam stanovala. Ja sam mislila da je to velika sloboda, veliko popuštanje. U to vreme smo svi branili Šešelja. On je odležao tri godine u zatvoru u Zenici.
Ljiljana: To nije bila odbrana Šešelja, nego odbrana principa.
Vesna: Kasnije je on dolazio kod mene i rekao mi da moram da kažem da su mu zabranili naučnu knjigu, a to nije bila naučna knjiga. Grupa sa Vojom Stojanovićem je bila interesantna, jer su tu nastale velike švaleracije. Branislava Katić, Veselinka Zastavniković. Prva ta grupa koja je bila uhapšena zato što je bio zakazan miting solidarnosti sa palestinskim narodom. Oni su na taj skup doneli transparent na poljskom Solidarnošć. Onda je Voja bio glavni akter da se svakog petka dolazi. Ja sam dolazila. Ja sam bila kafanska ženska, sedela sam u Grmeču. Bio je Sveta Stojanović, moja sestra, Nebojša i ja. Voja je došao i rekao da idemo na demonstracije. Mi smo došli na Trg Marksa i Engelsa. Tada je Boris Tadić bio glavni. Njegova devojka je bila u zatvoru. Ja sam jednog čoveka koji je tamo stajao pitala ko je on. Rekao mi je da je on državna bezbednost. Rekla sam mu da mora da mi da legitimaciju. Tamo je pisalo samo Rale. Tamo je bila čitaonica. Nebojša je uzeo jednu veliku knjigu i pitao Ko to uznemirava čitaoce u čitaonici? Odjednom se pojavio neki čovek i pobrojao nas. Onda su nas stavili u automobile i odvezli su nas u najbližu policijsku stanicu. Tu smo sedeli dosta dugo. Nebojša je ćutao. Tu su nam sve oduzeli. Onda su nas odveli u 29. novembar. Na kraju su nas odveli u zatvor. Tamo sam sedela sa nekim pijancima i prostitutkama. Oni sada ovu decu zatvaraju u pritvor bez ikakve optužnice. To je veliko kršenje zakona. Postojao je tada zakon. Onda su nas odvezli u Padinsku skelu. Tamo sam sedela sa Žanetom, koja je bila uhapšena sa mnom. Bile smo tri dana u izolaciju, od petka do ponedeljka. Mene je Mića doktor nagovarao da dođem na taj sastanak kada je bio Đilas, ali se meni nije dalo.
Gordan Jovanović: Anarholiberalizam je jedna ideološka floskula. Ne znam zašto smo je prihvatili. Ko je contraditio in adjecto. Anarhisti nisu liberali. Koncepcije se razlikuju. To su dva suprotna pojma. To je udbaška konstrukcija koja je objedinila neprijatelje.
Vesna: Ja sam protumačila šta je anarholiberalizam. Oni su bili fanatici za samoupravljanje, koje je vrsta anarhizma. A liberalno je bilo za građanske slobode. To je imalo smisla.
Oluja: To je izmišljotina vladinih ideologa, pre svega Milentija Popovića i Kardelja.
Gordan: Da li ste vi ušli u analizu ideološke formulacije?
Luka: Jesmo. Podelu je napravila služba. Oni se sem toga nisu bavili objašljenjem termina.
Sonja: Kojim arhivima ste imali pristup?
Bojan: Slovenija i Hrvatska. U Beogradu i Sarajevu je sve zatvoreno. U Makedoniji su otvoreni lični dosijei. U Sloveniji je bilo sve otvoreno, kao i u Hrvatskoj.
Sonja: Vojne arhive nisu otvorene?
Bojan: Ne. Vojska se time nije bavila.
Sonja: Jeste na Kosovu.
Luka: To su arhivske politike.
Bojan: U Hrvatskoj je 2015. doneta odluka da građa koja je predata arhivu ne može da se zatvori.
Gordan: Jeste vi imali potpuni uvid u rad?
Bojan: Da. Mi smo rastumačili koju metodologiju koristi služba u Hrvatskoj. Služba je imala identične metode. Samo su akteri bili drugačije.
Gordan: Da li je postojala koordinacija unutar službe?
Bojan: Da. Ako neko putuje, njega preuzima republička služba.
Vesna: Mi smo u SKC-u se slobodno okupljali.
Staša: Izgleda da je postojao je procenat liberalnih u SKJ-u. Ta država je pružala prostor (SKC) za delovanje protiv nje same. Ja se bojim te nove dogmatske levice koja je suverenistička na jedan najopasniji način. Jedno je oprez, a drugo je paranoja, koja je jako opasna.
Oluja: Mi smo kod Ljilje i Vlade u stanu, 19.12.1976. formirali Otvoreni univerzitet. Po ovom izveštaju, knjizi o tome se govori kao o profesorskoj delatnosti. Na jednom mestu kaže da je to počelo kod Zage u stanu, a na drugom mestu, kod Ljube. Mi smo se na tom sastanku dogovorili da se bavimo konkretnim temama. Posle nekoliko meseci, u februaru je došao Nebojša i predložio da se dve priče spoje. Mi smo tu grupu zvali Velika škola, koja je trebala da se bavi sistemskim pitanjima. Mi smo se smenjivali svakog drugog petka. Otvoreni univerzitet je radio pro et contra. Bio je uvodničar koji je imao svog đavoljeg advokata.
1981. godine, su studenti na Fakultetu pokrenuli pitanje nas. Onda su došli kod nas i predložili da oni postavljaju pitanja, a da mi odgovaramo. To je bila takozvana Mala škola, u Koče Kapetana. Kada su profesori dobili Centar za filozofiju i društvenu teoriju, oni su prestali da se bave ovom vrstom aktivnosti. Sveta je dolazio još mesec dana. Životić je dolazio još par meseci. Moja generalna ocena ovog izveštaja, obzirom na gomilu grešaka, neznanja, nepoznavanja, moj osećaj je da je ovaj analitičar (Ćuk) hteo da stvar postavi manje vrednom nego što je ona bila, a da istovremeno bude dovoljno opasna da zadovolji potrebe partijskog vrha.
Zdravko Gvero: Ja sam 1973. godine, u školi organizovao štrajk jer sam hteo da u školi uvedem samoupravljanje. Imali smo školsku radionicu, proizvodili smo neke poluproizvode za fabriku Zmaj. Oni su nam plaćali, a ja sam tražio da mi raspolažemo tim sredstvima i da ih usmeravamo u nekom pravcu. Izbacili su me iz škole. Podržali su me profesori. Umešao se profesorski savet iz Beograda, koji je utvrdio da su neki profesori krali, pa su nas vratili u školu. Onda sam otišao u firmu da radim, prvi put sam se zaposlio. Prvi mesec nije bilo plate. Ja sam pobunio radnike. Išli smo kod direktora. Direktor je zvao komitet, komitet je onda zvao firmu i onda su nam isplatili plate. Ja nisam osećao nikakav pritisak.
1975. je počeo da se gradi Sava centar. Direktor je pitao da li neko ima pitanja. Ja sam rekao da ja ne idem iz političkih razloga. Trebalo je 3% nacionalnog dohotka da ide tamo. Ja tri meseca nisam radio a primao sam platu. Zaštitio me jedan direktor. Prešli smo u Beogradske elekrane. Kada sam počeo da se družim sa Ljiljom i Vladom, krenuo je pritisak. Izbacili su me sa posla. Konstantno me je javno pratila policija, a Služba tajno. Ja nisam pridavao značaj. Titu su odgovarali praksisovci. Oni su bili profesori, koji su bili bezopasni za sistem i Tito je njih finansirao. Niko od njih nije osetio problem. Neki drugi ljudi su stradali, Pavluško, Jelka, Ljilja, Vlada. Oni su njih getoizirali, izolovali ih. Profesori su bili nedodirljivi. Ja sam sa njima imao kontakt, ali oni su imali distancu, sem Zagorke Golubović i Svete Stojanovića. Nisu dozvoljavali da se njima pridruže radnici. Jedino od radnika smo bili Radomir Radovića i ja. Radovića su ubili. Ljilja me onda zvala telefonom da mi kaže da se čuvam, da će ubiti i mene. Ja sam joj rekao da mogu samo jednom da me ubiju. Meni godinama nisu dozvolili da radim. Živeo sam od pozajmica. Ja sam to prihvatio. Izabrao sam to. Kasnije su me vrbovali, ali sam ih ja otkačio. Pokojna Biljana Jovanović i ja dođemo do ideje da ujedinimo odbore za ljudska prava. Ćosić je imao svoj, Vojin Dimitrijević je imao svoj pri Saveznom izvršnom veću, i Slovenci su imali svoj sa Janšom i Bavčarom. Janša nam je rekao da njih Jugoslavija ne interesuje. Vojin nije hteo ni da čuje. Ćosić nije hteo ništa da potpiše. Ja sam mu nosio neke peticije. Mene nije zanimala Služba državne bezbednosti. Ja sve što mislim, radim javno.
Ljiljana: Boj ljudi protiv kojih je vođen krivični postupak je nesrazmeran u odnosu na broj ljudi koji su učestvovali u dešavanjima. Ovaj sistem se deklarisao kao demokratski socijalizam, za razliku od staljinizma. To je mnoge čuvalo od progona. Profesori su u velikoj meri pomagali u rešavanju problema studentima. Tu bih istakla Mićuna, koji je nesebično pomagao. Ispada da je Slobodni univerzitet bio ilegalno okupljanje, što nije tačno. U optužnici Šestorici stoji da je to ilegalno delovanje, najteže krivično delo udruživanje radi rušenja ustavnog poretka. To imamo i sada.
(Transkript: Miloš Urošević, ŽUC)