Ciklus: Međunarodna politika
Uvodničarka: Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 22 osobe
17.12.2025. godine
Nemoć posthladnoratovske Evrope
Interesi SSSR-a bili početni zamajac
Staša Zajović je napomenula da je na izradi Helsinške povelje rađeno šest godina-kao i da je inicijativa za to došla od strane zemalja Varšavskog pakta. „To je bilo 1969. godine. Aleksandar Dubček je predsedavao prvim radnim sastankom.“
Sonja Biserko kaže da je Povelja bila važna SSSR-u, koji je insistirao na nepovredivosti granica i garantovanju bezbednosti SSSR-a, a Lino Veljak je podsetio na Dubčekovu neobičnu političku sudbinu - od vrha vlasti u Čehoslovačkoj, podnošenja ostavke, tromesečnog boravka kao ambasadora u Turskoj-da bi 1989 bio predsednik parlamenta.
Zajović smatra da je uticaj Sovjetskog saveza posle 1968. godine „drastično opao“. Zajović kaže da su tada komunističke partije Evrope rekle da „nema socijalizma sa ljudskim likom“, a Veljak je dodao da se čak Komunistička partija Francuske distancirala od SSSR-a.
„Promene u KP Francuske desile su se posle pojavljivanja knjiga o gulazima. To je specifičnost Francuske. Manjina je odstupila od Partije.“ (Florans Artman)
Snežana Tabački se sećala ulaska trupa Varšavskog pakta u Prag, 1968. godine: „Bila sam u Pragu kad su ušle trupe Varšavskog pakta. Ljudi su bili toliko uplašeni da nisu hteli da nas pozdrave.“
„Sovjetski savez se još od pedesetih godina trudio da ubedi Zapad na neku vrstu dogovora o bezbednosti. Pregovori su vođeni u Ženevi tri puta do 1968. godine. Helsinška povelja je bila rezultat dogovora Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. Tako da su glavni pregovori bili između Moskve i Vašingtona.“, rekla je Sonja Biserko. Ona je bila i učesnica konferencije povodom pedesete godišnjice Helsinške povelje, ove godine u Helsinkiju.
Ljiljana Mijanović smatra da je to bila „više deklaracija za održavanje statusa quo, ali se tu uvodi i novi elemenat-ljudskih prava“.
Interesi, kompromisi i „prolaz“ za ljudska prava
„Helsinški završni akt je posledica hladnoratovske situacije i politike detanta. Krajem šezdesetih i početkog sedamdesetih godina, dolazi do relaksacije odnosa-detanta, između dva bloka. Posle decenija konfrontacije obe strane su tražile: stabilnost u Evropi, smanjenje rizika od vojnog sukoba i predvidljivost u međunarodnim odnosima. A SSSR je još pedesetih godina predlagao panevropsku konferenciju o bezbednosti, prvenstveno kako bi međunarodno potvrdio posleratne granice u Evropi-posebno podelu Nemačke, legitimisao postojeći politički poredak u Istočnoj Evropi. Zapadne države-iako dugo skeptične prema toj inicijativi, shvatile su da ona može biti iskorišćena za postavljanje problema ljudskih prava“, objasnila je Biserko osnovne motive koji su prethodili usvajanju Helsinškog završnog akta (Helsinške povelje), 1975. godine. U pripremnoj fazi (1972-1973) u Helsinkiju i Ženevi, rekla je, učestvovalo je 35 država-sve evropske-sem Albanije, i još Kanada i SAD. „Proces se formalno odvijao kroz tri „korpe“: prva je bezbednost, nepovredivost granica, suverenitet država, nenapadanje i mirno rešavanje sporova. Druga „korpa“ se ticala ekonomske, naučne i tehničke saradnje, trgovine, razmene tehnologija i saradnje u zaštiti životne sredine. Treća korpa, koja je posebno bila važna zapadnim zemljama, referirala se na ljudska prava i slobode: slobodu kretanja, slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti, pravo na kontakte preko granica. Upravo je ova „treća korpa“ postala istorijski najznačajnija.“
Ona objašnjava da je postavljanje pitanja ljudskh prva imalo za posledicu nastajanje disidentskih pokreta. Miloš Urošević je pomenuo i pojavu disidentskog časopisa u SSSR-u, „Hronika tekućih događaja“.
Šansa za disidente
„Najvažniji je bio disidentski pokret u Sovjetskom savezu. Tada se pojavljuju značajni disidenti kao Saharov... Helsinška povelja je samo doprinela tome da disidenti imaju lakši ulazak u javnost. Tada počinje da slabi represija u SSSR-u. Ali, koriste se drugi načini progona-kao zatvraranje u psihijatrijske ustanove. Ni u jednom pravnom sistemu nemate formulu „politički zatvorenik“. Kolokvijalno se disidentska aktivnost nazivala „politički kriminal“. (Dragomir Olujić).
„Mi u Jugoslaviji nismo imali nikakavu posebnu podršku. Nismo znali. Možda su postojali neki kanali koji su nama bili nepoznati. Mi smo se sami branili. I sa medijima u svetu i intelektualcima iz Evrope. Glavna optužba-ako si proglašen disidentom, bila je „napad na državno uređenje“. Postaješ zatvorenik, a u zatvoru je politička kvalifikacija bila dodatna kazna“ (Ljiljana Mijanović).
„Šta je značila Helsinška povelja? Vlada Mijanović i Pavluško Imširević su mi rekli da im je bila važna-jer su postali međunarodno zaštićeni...“ (Lino Veljak)
„Helsinški završni akt 01. avgusta 1975. godine potpisali su i Leonid Brežnjev i Džerald Ford. On nije pravno obavezujući ali je imao snažnu političku i moralnu težinu. Uprkos očekivanjima SSSR-a da će se njime garantovati ststus quo, postao je ključni alat disidenata u Evropi-omogućivši međunarodni nadzor nad ljudskim pravima. Ovaj dokument je doprineo i slabljenju autoritarnih režima i kraju Hladnog rata.“
Dvostruka igra Titove Jugoslavije
Sonja Biserko je govorila i o doprinosu Jugoslavije i njenoj specifičnoj poziciji u nastanku i unutrašnjoj implementaciji Helsinške povelje. „Jugoslavija je u Helsinškom procesu imala specifičnu i povlašćenu ulogu. Imala je dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom. Za Jugoslaviju, Helsinški akt je bio potvrda njene spoljnopolitičke strategije balansiranja i međunarodne autonomije. Tito je bio jedan od ključnih zagovornika evropskog dijaloga i detanta. Za Jugoslaviju je od posebnog značaja bio princip nepovredivosti granica kojim su bile priznate AVNOJ-evske granice republika-što je značilo i zaštitu od spoljnjeg revizionizma (Italija, Mađarska, Austija). Ironično, kasnije će se upravo na Helsinški akt pozivati oni koji su tražili mirno razdruživanje. Ali, najosetljivili element Akta bila su ljudska prava. Iako je Jugoslavija formalno prihvatala slobodu izražavanja, slobodu kretanja i pravo na informacije i kontakte sa inostranstvom, u praksi je nastavila represiju nad disidentima, sužavala je prostor za politički pluralizam, ograničavala je slobodu medija i udruživanja. Time je Helsinški akt postao normativna tačka oslonca za kritiku sistema. Za razliku od drugih zemalja, u Jugoslaviji nije nastao snažan Helsinški disidentski pokret 1970-tih godina, ali je Akt imao veliki indirektni uticaj. On je ohrabrio intelektualne krugove, dao međunarodni jezik za kritiku kršenja prava i doprineo je pojavi alternativnih inicijativa 1980-tih. Kasnije su-na osnovu svega toga- 1990-tih, nastali Helsinški odbori i civilno društvo u postjugoslovenskom prostoru.“
Nastasja Radović je pomenula i podatak o preko sto sedamdeset političkih zatvorenika koji su pred drugu konferenciju KEBS 1977. godine u Beogradu, pušteni iz jugoslovenskih zatvora. Setila se i svedočenja o tome Mihajla Mihajlova koji je, kako je govorio, „izbačen“ sa odsluženja sedmogodišnje zatvorske kazne –iako je to bilo sasvim protivzakonito.
Krah SFRJ-odbacivanje svih principa Povelje
Biserko smatra da KEBS-OEBS nije imao većeg uticaja na jugoslovensku krizu. Kratkoročno, Helsinški akt je Jugoslaviji doneo jačanje međunarodnog ugleda i stabilnost njene spoljnopolitičke pozicije, a dugoročno: normativni okvir za kritiku autoritarnosti, legitimizaciju zahteva za pravima, autonomijom i kasnije pluralizmom, ali i instrument koji će se kasnije koristiti u razgovorima o mirnom razlazu i sukcesiji. “Tokom raspada Jugoslavije, svi osnovni principi Helsinškog akta su bili prekršeni. U ratovima devedesetih, masovna kršenja ljudskih prava, etničko čišćenje i genocid u Srebrenici –predstavljaju potpuni slom Helsinškog koncepta bezbednosti. Ratovi u Jugoslaviji nisu bili „neizbežni“ niti „prirodni“. Oni su rezultat svesnog odbacivanja Helsinških principa i njihove instrumentalizacije u službi nacionalističkih projekata. U tom smislu, jugoslovenski ratovi su negativna lekcija Helsinškog procesa-dokaz da mir u Evropi nije pitanje granica već odgovornosti prema ljudima.“
Slabljenje uticaja Povelje i OEBS-a
Staša Zajović je pitala Sonju Biserko-šta je ostalo od Helsinške povelje i kako je nastao globalni iliberalni poredak?
Biserko kaže da je formiranjem OEBS-a iz KEBS-a 1995. godine došlo do stabilnije institucionalizacije jer dosadašnji format konferencije (ad hoc sastanci i političke obaveze bez stalnih institucija) više nije bio dovoljan. Ona značajnim promenama smatra i to što OEBS dobija stalni Sekretarijat u Beču, Visokog komesara za nacionalne manjine, Kancelariju za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), kao i terenske misije (posle samita u Budimpešti 1994-e). Ona značajnom smatra i Parisku povelju za novu Evropu 1990. godine kojom se pored uvođenja stalnih institucija KEBS, označava i prelazak iz hladnoratovske logike u posthladnoratovsku Evropu. „Ali od ruske aneksije Krima 2014. godine OEBS gubi autoritet i nema neku efektivnu ulogu. Sve manje ljudi zapošljavaju. Rusija više ne uplaćuje novac, a SAD bi da izađu. Žele podelu uticaja između Moskve i Vašingtona. Danas se nalazimo na tačci gde se sve vraća na početak. Dokument je bio važan, ali danas gotovo da nema uticaja...“
Evropa u krizi moći i uticaja
Staša Zajović: U Zapadnoj Evropi nema više tako snažnih političara kao što je bio Vili Brant...
Sonja Biserko: Ili Žak Delor...
Ljiljana Mijanović: Nije bilo podrške levičarima. Zašto OEBS nije reagovao u slučaju SFRJ? Mislim da se i danas radi o domino efektu.
Jelena Stevančević: Radila sam u OEBS-u. Problem je što se tamo odlučuje konsenzusom. Dok sam bila tmo, bilo je ucena od strane domaćih vlasti. Posebno kada se radilo o Kosovu, a 2006. je bilo velikih pritisaka zbog toga što je OEBS u Beogradu, izneo neke kritike u vezi sa Ustavom. Zamalo su neki visoki službenici proglašeni nepoželjnim u Srbiji...Ljudi ne poznaju unutrašnju dinamiku u OEBS-u, način odlučivanja. A posle raspada Varšavskog pakta, nije bilo lidera u Evropi koji bi bili dorasli toj situaciji.
Ivan Srdanović: Nije tačno da se nakon Drugog svetskog rata nisu menjale granice. Ne samo mirnim putem. Smatram da je prema drugim narodima izvršen aparthejd. Na Kosovu.
Sonja Biserko: Deklaracija se odnosi na probleme unutar Evrope.
Florans Artman: To je često pravno komplikovano. Jer postoje dva prava-na suverenitet i na samoopredeljenje. U ustavima SSSR-a i SFRJ su garantovana oba prava. Upravo je to u slučaju Kosova bilo komplikovano. Ne bi došlo do priznavanja nezavisnosti da nije bilo zločina nad Albancima i prethodnih grešaka međunarodne zajednice.
Staša Zajović: Kako je moguće da Evropa zatvori oči na ruske vojne intervencije u Gruziju, Siriju, Krim? I onda dođe do ruske invazije Ukrajine...
Staša Zajović: Da li će najavljeni dolazak u Srbiju misije Evropskog parlamenta sada nešto da promeni?
Sonja Biserko: Aleksandar Vučić je u ovom momentu krahirao. I u Rusiji, i u SAD i u EU. S tim što EU ne odustaje od Srbije. To je sad jedan proces. Niko ne zna kako će se on završiti.
Stefan Milosavljević: U Nemačkoj gde živim, nisu više problem samo stavovi AFD-a već i aktuelne vlade. Između ostalog, veliki je problem što se u slučajevima tražilaca azila, ne poštuju međunarodne konvencije.
Staša Zajović: Da li AFD dolazi na vlast?
Stefan Milosavljević: Politika se vodi u odnosu na AFD. Mogućnost da AFD dođe na vlast je čista konsekvenca tih politika.
Florans Artman: Izgubljena je kulturna bitka. Ali i zbog nesposobnosti onih koji odlučuju. Bilo je i dubljih sabotaža. Nevidljivih. Na nekima od najpoznatijih univerziteta dominiraju ekstremne ideologije. Ekstremna desnica se povezala sa neoliberalnom ekonomijom. I u Francuskoj ima medija kao što su Vučićevi. Mediji u Francuskoj menjaju civilizacijski diskurs. Nezavisni mediji postaju mejnstrim. Potrebna je revolucija u glavama ljudi...
Nastasja Radović