Uvodničari/ke: Fahrudin Kladničanin, Miloš Urošević, Mirko Medenica, Stefan Milosavljević i Staša Zajović
Prisutno: 22 osobe
18. februar 2026. godine
Žrtva Navaljnog-seme preobražaja Rusije i sveta u haosu ili tragedija usamljenog heroja?
„Patriot“ - knjigu memoarske proze ruskog disidenta Alekseja Navaljnog, objavila je zagrebačka izdavačka kuća Fokus Komunikacije, 2004. godine.
Aleksej Navaljni koji je pod krajnje kontroverznim i sumnjivim okolnostima, preminuo u zatvoru na području ruskog Arktika, 16. februara 2024. godine, smatra se jednim od najoštrijih kritičara i aktivnih protivnika režima ruskog predsednika, Vladimira Putina. Knjiga je i neka vrsta političke biografije Navaljnog (1976-2024), svedočanstvo o ličnom stradanju ali i o otporu ljudi u Rusiji. Ona kroz sudbinu jednog čoveka koji sve stavlja na kocku, pokazuje surovost režima kroz bezvrednost ljudskog života u savremenoj Rusiji. Svedočenje Navaljnog, navodi čitaoca na razmišljanje o ranijim periodima iz istorije Rusije i SSSR, i uzrocima i razlozima gotovo neprekidnog lanca tiranije, totalitarizma i raznih formi diktatura uz kratkotrajne periode skupo plaćenog reformizma i ugledanja na zapadne tradicije demokratije i ljudskih prava.
SSSR i „dve šarene limenke“ (slike detinjstva)
Staša Zajović je napomenula da je prošlo dve godine od smrti Navaljnog i da je istraga uzroka njegove smrti na osnovu krišom uzetih uzoraka sa tela, pokazala da je otrovan „otrovom ekvatorske žabe“, a nekoliko zapadnoevropskih zemalja je izdalo saopštenje kojim stoje iza tog nalaza i stava da je Aleksej Navaljni ubijen u zatvoru.
„Teško da ima potresnijih memoara“ rekla je Zajović. „Navaljni je 1. februara (2024.) pozivao građane da na izborima budu protiv Putinove kandidature. A 6. februara (2024.) su ga stavili u samicu... Dok je trajalo odavanje pošte Navaljnom, odmah je uhapšeno 400 ljudi.“ Zajović je naglasila da je Navaljni imao jasan stav o napadu Rusije na Ukrajinu, o neprihvatljivosti vođenja takvog agresorskog rata...
Miloš Urošević je predstavio kompoziciju knjige, pomenuo je ubijenu novinarku Anu Politkovskaju i našao vezu između njenih i Navaljnjovih kritika Putina. Podsetio je da je već pokušano ubistvo Navaljnog - Novičok otrovom. Urošević je govorio i o podršci Alekseja Navaljnog Jabloku, jedinoj prodemokratskoj ruskoj partiji. „On se pobunio kada je bio onemogućen da politički deluje. Znao je da modernizacija nije moguća u autoritarnom sistemu. Svoj povratak u Rusiju nakon lečenja od trovanja Novičokom u Nemačkoj, objasnio je ispunjavanjem obećanja koje je dao glasačima. U ovim svojim memoarima, Navaljni jasno kaže da je svestan rizika povratka: da će do kraja života biti zatvoren ili ubijen. Pisao je i o životu u SSSR-u. O moći tadašnje propagande i pitao se kako da su mu u takvoj zemlji „dve šarene limenke bile najveće blago“... Urošević je preneo i stavove autora o „večnom trajanju“ privredne krize u sovjetskoj državi i kontinuitetu odsustva demokratije u istoriji Rusije i SSSR-a. Urošević je mišljenja da se ne može govoriti o kontinuitetu između Rusije i SSSR-a, a da se Navaljni žrtvovao u „tradiciji ruskih disidenata“. „Glasnost nisu izmislili (Aleksandar) Jakovljev i (Mihail) Gorbačov, već ruski disidenti koji su na Puškinovom trgu čitali zabranjene pesnike...“ On kaže da je zapadna politika prema SSSR-u bila pogrešna jer se verovalo da se on može reformisati. U tome vidi i neku vrstu saučesništva Zapada u kontinuitetu rusko-sovjetske „tradicije“ činjenja zločina. „Jasna je naprekinuta nit tajnih službi i sovjetskih logora od 1917-e do 1991-e.“
Zajović je komentarisala da u knjizi ima „kontroverznih strana“: „To je dobro. Tema je kontrovezna i jako potresna...“
Da li su tajne službe sudbina „ruskog načina života“?
„Knjiga je zanimljivo napisana, čitko... Čak budi i „jugonostalgiju“, Navaljni pominje momenat kada mu tetka iz Jugoslavije donosi kožnu jaknu... Memoari Alekseja Navaljnog su njegovo lično i političko svedočanstvo. Oni su, istovremeno, i lična ispovest i šira politička hronika jedne ere. Zanimljivo je da Navaljni smatra da je eksplozija u nuklearki u Černobilju, bila prekretnica za promene. Govori da je čitava zemlja bila premrežena lažima „kao krastama“. Najveća snaga ovih memoara je njihov ton, neposredan, ironičan, prkosan. Nema patetike, ima humora...“ Kladničanin podseća da je otac Navaljnog bio vojno lice i da se porodica selila po državi, što Navaljni smatra važnim doživljajima svog detinjstva. „Snažan motiv njegovog angažmana je bila borba protiv korupcije. Bio je spreman da plati cenu svog političkog angažmana. On je patriotizam shvatao kao ličnu odgovornost. Patriotizam, kroz kritiku vlasti, shvatao je kao najveći čin ljubavi prema svojoj zemlji.“ Napominje da je Navaljni svoj javni angažman počeo kao bloger i da je, kako sam tvrdi u knjizi, revnosno odgovarao na mnogobrojna pisma i poruke koje je dobijao. Navaljni je, dodaje Kladničanin, shvatio da je i Putinov režim izgrađen na tradiciji KGB-a, na nadzoru, pritisku i kompromitaciji ljudi. Navaljni, prenosi on, kada govori o pljački Rusije, misli na sistemsku pljačku „slično strukturi koja postoji u Srbiji“. Navaljni smatra da korupcija nije devijacija sistema već njegov osnovni mehanizam. Najveća slabost Rusije je navika masovne lojalnosti vlasti. „Opozicija u Rusiji se ne doživljava kao politički protivnik već kao pretnja tom sistemu. Podsetio bih na reči Jelice Kurjak, bivše ambasadorke Srbije u Moskvi, da je teško pobrojati policijske i bezbednosne strukture u Rusiji. To je kontekst u kojem bi trebalo čitati memoare Navaljnog. U Rusiji-bezbednosni aparat nije samo čuvar poretka već je njegov temelj.“
Staša Zajović kaže da je i sadašnje suđenje studentu Andreju Tanku, po tom „bezbednosnom“ obrascu. „Putinu nikada nije bila dovoljna pobjeda od pedesetak odsto već samo ona koja prelazi osamdeset procenata podrške. Za nas je zanimljiv i poslednji intervju koji je dao Dobrica Ćosić i u kojem on kaže da Srbi nisu rusofili već „putinofili“.“
Mirko Mednica ukazuje na posebnu informativnost knjige-koja, „uvodi u poretke SSSR-a i Putina“. „On pokazuje da su periodi SSSR-a, tranzicije koja je usledila i Putinove ere, jedna celina. „Navaljni pokazuje da u tim fazama ima istih ljudi-koji su prisutni u svakoj i koji navodno menjaju sistem-njima je dobro dok ostali tek preživljavaju. Tranzicija je-na kraju, „vaskrsla“ u putinizmu.“ Navaljni, kaže Medenica, govori i o neki-retkim, elementima privremenog oslobađanja, kao što je bila jedna TV emisija iz 1990-tih, koja je uticala na mnogo ljudi i na samog Navaljnog. U kritici ljudi iz partije Jabloko, Aleksej Navaljni govori o tome da su se neki od istaknutijih članova te partije, „kooptirali“ u Putinove strukture, kada su im ponuđena dobro rangirana mesta u lokalnoj administraciji. „On govori kritički o ovim opozicionarima koji su se prodali, ali i o drugima koji to nisu uradili“. Medenica je skrenuo pažnju i na to da Navaljni piše da je svestan da je „privilegovan“ u svom zatvorskom tretmanu, pretpostavljajući koliko su teški i ponižavajući zatvorski uslovi za one ljude koji ne uživaju pozornost domaće i svetske javnosti. Medenica, na kraju svog komentara, skreće pažnju na ulogu urednica knjige. „U tekstu koje su ove dve urednice s razlogom stavile na kraj knjige, vidi se ta promena kod Alekseja Navaljnog. Njegova uverenost da iz zatvora neće izaži živ.“ Zajović je dodala da Navaljni kaže u ovom svedočanstvu i to, da sve što su njegovi budući čitaoci pročitali i saznali o užasima u ruskim zatvorima, da je sve to istina.
Navaljni - moderni kiničar i njegov novi tip političkog patriotizma
„Ovo je autobiografija-istovremeno, o jednoj individualnoj i kolektivnoj borbi. Navaljni se-po mom mišljenju, ponašao-istovremeno, kao neka vrsta kiničkog mislioca i političara. Kao kiničari, on je „bacao istinu u oči“, kao specifičnost svoje javne komunikacije“, rekao je Stefan Milosavljević. On smatra da je Navaljni imao periode u svojoj javnoj delatnosti, kada se približavao političarima koji su bili „više nacionalni“ u svojim nastupima. Ali-rekao je dalje Milosavljević, Navaljni se pokazao i kao političar sasvim novog kova-u pitanjima „istine i laži“. To Milosavljević smatra najvažnijom osobinom politike i javnih nastupa Alekseja Navaljnog. On to konotira sa političkom filozofijom Hane Arent, koja je naglašavala „moć laži“ u diktaturama. Milosavljević tu ulogu laži vidi i u aktuelnoj politici administracije Donalda Trampa koja onemogućuje političko delovanje. „Tokom prvog Trampovog mandata, laž je bila sredstvo političkog delovanja. U ovom njegovom drugom mandatu, ona je postala istina političkog delovanja. Povratak Navaljnog u Rusiju, nije samo odluka jednog aktiviste već i ispunjavanje njegovog obećanja kao političara. Povratak vere u datu reč. Zato je on opasan i mrtav.“
„Važnost odnosa između misli i dela. On je patriot jer voli zemlju i ljude. U odnosu prema ratu u Ukrajini, Navaljni ima sasvim jasan stav. Bio je protiv tog rata. Njegova je osobina i da je stalno odavao priznanje drugima. Odavao je priznanje Gorbačovu-ne samo što je zaustavio trku u naoružanju već i što je uveo zabranu točenja alkohola. Jer je masovni alkoholizam bio istorijski problem u njegovoj zemlji. Mihaila Gorbačova je smatrao političarem koji je otvorio prostor da se kritikuje režim-po prvi put u istoriji SSSR-a. Bez obzira na režim i Staljinovu politiku, narodi SSSR-a su podneli najveće žrtve za pobedu saveznika nad Hitlerom. To je bio najveći stepen žrtvovanja... Navaljni je rešavao nama tako dobro poznatu dilemu-izbora između dva zla. Podržao je Borisa Jeljcina jer je uvideo da Rusija nema politički uticajne javne ličnosti kao što je Vaclav Havel. Smatrao je da se mora odlučivati prema onome što je najbolji izbor u momentu odlučivanja. Prema onome „što se ima“. Ovako je Staša Zajović naglasila političke uzore Navaljnog i njegov tip političkog pragmatizma. Ona je rekla da je Navaljni odbio da politički deluje van Rusije i zato što je odbijao pomisao da život vodi-svuda i na svakom mestu, u strahu od ubistva. Verovao je da hajka protiv njega ne bi prestala ni van Rusije. Smatrao je zato zatvor sigurnijim mestom: „Režim se boji onih koji prevladaju osjećaj straha. Aleksej Navaljni je totalno redefinisao pojam patriotizma. On kaže da ne želi samo da promeni vlast u Rusiji, već da ljudi u Rusiji budu srećniji. Sebe vidi kao svesnu žrtvu.“ Ona je govorila o ratu u Ukrajini koji je za Navaljnog jedan imperijalni rat, a Vladimir Putin je tu u ulozi „cara osvajača“: „On u ovom ratu prepoznaje rusku imperijalnu silu, iako danas nije tako prepoznata. Navaljni smatra da bi Rusija trebalo da se ugraniči, uokviri... Kaže da su granice Ukrajine jasne, međunarodno priznate granice. On vidi da je Putin spreman da žrtvuje milione ljudi. Za Navaljnog su ruski zločini u Ukrajini, evidentni. Smatra da Rusija mora ostaviti Ukrajinu na miru, da je mora pustiti da se razvija... Da Rusiji nije potrebno više teritorije već ljudi. Navaljni podržava i institut ratne odštete, kao i formiranje sudova za ratne zločine u samoj Rusiji. Zbog svega toga, on se zalaže za razvlašćivanje Putinovog režima i obnovu Ukrajine.“
„Odlično je pisano-živo. Zanimljivo, detaljistički. Stilski je tekst odličan. Ali je argumentacija izvođena van građanske pozicije. On argumentuje više moralistički. Ali, od toga je za njegov angažman kao aktiviste važniji njegov povratak u Rusiju. Ja to vidim kao jedan moralan i hrabar čin, ali nije pragmatičan. Pogrešan je potez. Bio bi opasniji da je ostao na slobodi. To što je baš tada ubijen i način na koji je to učinjeno, pokazuje da to ima veze sa neposredno predstojećom dogovorenom razmenom Navaljnog za nekog režimu važnog ko se nalazio u zatvoru u Nemačkoj. To pokazuje Putinov strah od Navaljnog koji bi bio napolju. U Rusiji je-za režim, bio manje opasan...“, rekao je o knjizi, Dragomir Olujić.
Da li će svesno martirstvo Navaljnog promeniti Rusiju?
Snežana Tabački: Ja sam-kada je reč o totalitarizmu, protiv izjednačavanja SSSR-a samo sa Staljinovom politikom.
Staša Zajović: Putin je u potpunosti rehabilitovao Staljina. Kada se radi o odluci Navaljnog o povratku, u ovoj knjizi piše: ‘Ja sam opozicioni političar i potpuno mi je jasno ko su mi neprijatelji. No budem li se stalno brinuo da će me ubiti, onda mi nema smisla živjetu u Rusiji. Trebao bih emigrirati ili promijeniti posao’. I citirao je junaka Tolstojevog ‘Vaskrsenja‘: ‘Da, jedino primereno mjesto za poštena čovjeka u Rusiji danas je zatvor’. I Marina Cvetajeva se vratila u zemlju, iako je pretpostavljala šta je tamo čeka. Znala je da će stradati.
Miloš Urošević: Rekla je: „Ovde sam nepotrebna a tamo sam nemoguća“.
Staša Zajović: Marina Cvetajeva je bila ozbiljna demokratkinja. Za takve ljude, najveća smrt je progonstvo, izgnanstvo...
Tanja Marković: Vraćaju se jer im to daje smisao...
Staša Zajović: Aleksandar Dugin, Putinov ideolog i drugi nacionalisti su za carsku Rusiju.
Dragomir Olujić: On je imao dilemu. Govorio je da su mu šanse 50-50%.
Tanja Marković: Nije bio vođen brigom za svoju bezbednost. Već kako da oslobodi narod...
Fahrudin Kladničanina. U knjizi je i njegov opis stanja posle trovanja Novičokom... Kako otrov polako deluje...Razmišljao sam o težini pritiska koji je trpeo... I odluke da se vrati. Dok je bio u bolnici, posetila ga je Angela Merkel. Da li ga je ona ohrabrivala da se vrati?
Ivan Srdanović: Možda je poverovao da je suviše poznat da bi ga ubili. Bio je „zvezda“...
Dragomir Olujić: Mihail Hodorkovski sada ima više uticaja. Kao i Gari Kasparov koji živi u Zagrebu... Aleksej Navaljni je imao i „nacionalnu fazu“...
Nastasja Radović: Ali, izgleda, da nije dobro procenio svoje šanse da promeni Rusiju. Teško je dati odgovor na pitanje o efektu individualne žrtve na kolektivnu promenu... Izgleda da su Rusi „podsvesno“ opterećeni imperijalnom tradicijom...
Nastasja Radović