Nermin Vučelj
Najnoviji film bosanskohercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić, naslovljen Quo vadis, Aida?, a za koji je rediteljka napisala scenario prema knjizi-svedočenju Hasana Hasanovića Pod zastavom UN-a, bavi se padom zaštićene zone u Srebrenici 11. jula 1995. godine, što je za posledicu imalo krvavu sedmicu u kojoj su, po dosad poznatoj statistici, organizovano ubijena 8372 muškarca i dečaka tinejdžerske dobi a kojima je presuđeno da nestanu iz jednog jedinog razloga, tog što su bili Bošnjaci. Ovo je prvi igrani film koji se bavi masovnim zločinom u Srebrenici od pre četvrt veka a koji je u pojedinačnim presudama Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju okvalifikovan kao genocid.
Produkcijski zahtevan i za bosanskohercegovačke prilike skup projekat, kako ga je sama rediteljka označila u intervjuu koji je početkom oktobra 2020. godine dala za televiziju N1 u Sarajevu, ovaj igrani film u koprodukciji nekoliko država, dočarava jednu ličnu i porodičnu dramu koju smešta u sada već istorijski poznat i dosad sudski činjenično potkrepljen društveno-politički kontekst. Srpske snage, predvođene generalom Ratkom Mladićem, ušle su u zaštićenu zonu Srebrenica i praktično opsele vojnu bazu UN u kojoj su bile holandske trupe pod komandom pukovnika Karemansa. Izbeglo bošnjačko stanovništvo, u broju od pet hiljada, sklonilo se u vojnu bazu UN, dok je ispred nje na hiljade preostalih očajnika vapilo za pomoć pred spuštenom rampom. Srpski ultimatum je glasio da svi civili moraju napustiti vojnu bazu i da im se pruža izbor – da se vrate svojim kućama ili da se evakuišu u Kladanj.
Holandski pukovnik Karemans, nemoćan pred srpskim generalom, a kojeg unezverenog i servilnog pamtimo iz dokumentarnih snimaka njegovog suočenja s Ratkom Mladićem, bio je prepušten samom sebi, kako nam pokazuju i dve filmske scene, prva u kojoj Holanđanin svojim pretpostavljenim prebacuje to što je prvobitni NATO-ultimatum srpskim snagama da će udariti avio-napadima po njima ako uđu u Srebrenicu bio običan blef bez stvarne namere da vojnim udarima odbrane zaštićenu zonu Srebrenica, i druga scena u kojoj holandski pukovnik ne može da dobije telefonski kontakt s nijednim nadležnim zvaničnikom iz UN jer su svi na godišnjem odmoru. Tako se na kraju njegov zadatak sveo na to da bezbedno evakuiše međunarodne zvaničnike iz vojne baze, pošto se pokorio nadmoćnijem suparniku, Ratku Mladiću, kojem se otvorio put da postupi ne kako je bio obećao u pregovorima, već kako je i nameravao: da nasilno odvoji muškarca i žene i strpa ih u zasebne autobuse, autobuse „Laste“. Holandski pukovnik Karemans, koji se još na početku filma pere od svake odgovornosti pred optužbama gradonačelnika Srebrenice rečima da je on samo glasnik (I am just the piano player), te da samo prenosi poruke koje dobija iz NATO i UN, u filmskoj verziji je čak burno reagovao pred Mladićem zbog toga što se civili nasilno odvode, ali je ta njegova izvesna mera čovečnosti i odvažnosti u potpunosti potrta kasnije scenom u kojoj se on zaključao u kancelariju, i kada mu filmska junakinja uspaničeno lupa na vrata i veli da napolju ubijaju ljude, on, sakriven i od svoje savesti, na to uzvraća da ga ostavi na miru.
U ovaj opšti narativni kontekst smeštena je filmska drama Aide Selmanagić, pre rata profesorke engleskog jezika, a u ratu prevodioca u misiji UN u Srebrenici, čiji lik dočarava glumica Jasna Đuričić (izuzetna u svakoj sekundi u kojoj se pojavljuje), kao i drama njene porodice, muža Nihada, profesora matematike i bivšeg direktora škole, u tumačenju Izudina Bajrovića, i njihova dva sina, Hamdije i Seada, koje tumače dobri Boris Ler i Dino Bajrović. Filmska priča je scenaristički skrojena tako da se glavnim delom odvija na jednom mestu – u vojnoj bazi UN u Srebrenici, u jednom danu, tj. tokom noći od 11. jula i sledećeg dana, 12. jula, s jedinstvenom radnjom usredsređenom na nekoliko likova: Aida, njen muž, njihova dva sina, srpski ratnik Joka, čiji scenaristički dobro postavljeni lik maestralno tumači Emir Hadžihafizbegović, zatim, srpski general Ratko Mladić, kojeg filmski precizno dočarava Boris Isaković, te holandski pukovnik Karemans i podređeni mu major Franken. U završnici filma, imamo epilog koji se vremenski smešta nekoliko godina nakon julskih događaja iz 1995.
Dramski klasična postavka jedne porodične tragedije umešno je utkana u okvir masovnog entičkog stradanja, što je filmski zahtevalo na hiljade statista, a da pritom brojna neimenovana lica nisu ostala na nivou pukog dekora, već su stvarni ljudi. Jasmila Žbanić je obazrivo nastojala da umetnički uverljivo i emotivno autentično dočara jednu tragediju, a da izbegne konvencionalna filmska rešenja. Tako su, na primer, funkcionalno povezane tri scene: prva, u kojoj se jedna žena izbegla u vojnu bazu porađa, u čemu asistira medicinsko osoblje UN koje formalno nije obučeno za to; druga, u kojoj se mlada lekarka UN, nakon što je asistirala u stresnom događaju iz prve scene, ljubi s prevodiocem pošto ih je marihuana odvela u paralelnu sferu izvan zabrana vojne baze; treća scena, u kojoj se i Aida pod dejstvom marihuane na tren otiskuje izvan stvarnosti te strašne noći i sećanjem se prebaci na događaj izbora najbolje frizure istočne Bosne u noći slavljeničkog dočeka 1992. godine, a na kojem je i ona bila takmičarka za najbolju frizuru. I kada se prisutni uhvate u kolo da zaigraju, u filmskoj sekvenci pred nama defiluju likovi kojima je, osim toga što su sugrađani Srebreničani, zajednička i praznična veselost u novogodišnjoj noći. Ta lica usporeno promiču ispred nas, i svako od njih uspravi svoj pogled ka kameri, tj. ka nama gledaocima, da se uzajamno pogledamo u oči. Ubrzo će, nepunih četiri meseca kasnije, ti novogodišnji slavljenici biti razvrstani u dva neprijateljska tabora i sve njih ćemo prepoznati kasnije u filmu iz događaja od 11. jula 1995. godine. Ali, i u samoj zabavi te poslednje Nove godine pred rat, čini se da opažamo podozrive poglede koje gradonačelnik i njegov drug za stolom razmenjuje s dva mladića za drugim stolom. Jesu li to već bile naznake međuetničkog zazora? Nije nam se rat samo desio, mi smo na njega pristali.
U očajničkom nastojanju da spase sinove, Aida pomišlja na to da može da im puca u stopala i oni će kao ranjenici biti evakuisani, ali UN zvaničnik je upozorava kako nije siguran u to da se ranjenici zaista bezbedno evakuišu, već strahuje da se oni odvode u nepoznatom pravcu. Kada major Franken napokon ponudi da spase Aidinog muža tako što će ga, na ime toga što je Nihad Selmanagić bio jedan od pregovarača s Mladićem u vojnoj bazi UN, proglasiti zvaničnim predstavnikom izbeglica, suprug predloži Aidi da se umesto njega na spisak stavi jedan od njihova dva sina. Setimo se Sofijinog izbora pred kojim se, u istomenom filmu Alana Pakule (1982) o stradanju u Aušvicu, našla junakinja koju tumači Meril Strip: da odabere koje od svoje dvoje dece, sina ili kćer, želi da spase. U filmu Jasmile Žbanić imamo izbor samo kao predlog, koji naposletku neće ni biti prihvaćen, a koji bi za roditelje bio jednako stravičan kao i ne spasiti bar jednog od sinova.
Od 85. minuta u filmu ide scena onog što se desilo s nasilno odvojenim muškarcima, među kojima su i Aidin muž i dva sina, a ta scena je uznemirujući sugerisana tonski u poluminutnom trajanju, nakon čega sledi poluminutni muk, jednako uznemirujući, i onda – zima, nekoliko godina kasnije. Scena u kojoj Aida, s drugim ženama Srebrenice, razgleda izložene pronađene posmrtne ostatke ubijenih i delove odeće ne bi li prepoznala svoje sinove i muža, urađena je filmski svedeno, u totalu. Sigurno se rediteljka Žbanić preokupirala time kako da snimi tako delikatnu scenu a da ničim nehotično ne povredi pijetet prema majkama Srebrenice.
U završnoj sceni sa školskom priredbom u kojoj deca nastupaju po koreografiji koju je efektno za film osmislio Tomas Stajart (Steyaert) a muzički je dobro podvlači Dušan Vranić (sa istom muzičkom temom i počinje film), u publici zajedno sede neke preživele žrtve i zločinci koji su očigledno izbegli sudsko suočenje s vlastitom krivicom. Školska priredba s razigranom decom tako filmski svodi jednu priču iz istorije koja je naša, prihvatali je mi ili okretali glavu od nje. Deceniju već, a otkako je Evropski parlament doneo rezoluciju 2009. godine, 11. jul se obeležava kao Dan sećanja na Srebrenicu u zemljama Evropske Unije i u polovini onog što je zvanično Bosna i Hercegovina. U Srbiji, pak, 11. jul ostaje dan dominantnog medijskog ignorisanja i unisonog političkog negiranja. Jasmila Žbanić svojom filmskom porukom i dalje računa na čovečnost koja je u svima nama.
Autor je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu