Panel diskusija - Rodni aspekt pravde

Održana u Beogradu, u Centru za kulturnu dekontaminaciju/CZKD, 9. oktobar 2009. godine u okviru konsultacija koalicije za Rekom (Koalicije za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji. Konsultacije su održane u organizaciji Žena u crnom. Konsultacijama je prisustvovalo 73 osoba. Prenosimo rezime jednog od panel diskusija.

Majka Mejra Dautović (Bihać): 'U mene je bol moja najteža, ali je svakoj majki teško... ako ne možemo promijeniti stanje, možemo da radimo da bude mira, da nema više mržnje'.

Početkom 1992. godine, kada su mi djeca odvedena, tragajući za njima, istog momenta sam počela pomagati ljudima. Prvo sam počela pomagati izbjeglicama koje su se slivale sa sela. Koliko god sam mogla pomagala sam i ujedno tragala za djecom, kao da su živa, ne znajući da su mrtvi. Sve do devedeset i pete bila sam u Prijedoru. Kada sam izašla, 1995. u devetom mjesecu sam izašla iz Prijedora, dvadeset i nekog sam stigla u Petrovac i odmah se uključila u dvije-tri organizacije: Udruženje žena Bošnjakinja, Udruženje Prijedorčana, Crveni krst.
U Crvenom krstu smo radile sa ženama, majkama koje su izgubile djecu i neće da kažu, a ne mogu da priznaju da su mrtva, nego za njih su jednostavno živa.
Dana sedmog desetog/oktobra 2000. godine ukopala sam djecu.
Sedamnaestog desetog/oktobra sam podjelila 1.200 paketa: šeststotina Srbima, šeststotina Muslimanima. Nisam gledala razliku između ljudi, to nikada nisam gledala.
Ja nisam odustala, ja pomažem studentima, molim profesore da pomognu tuđoj djeci, jer nemam svoju, kad mogu pomažem da se neko zaposli. Koliko god mogu pomažem i materijalno i moralno i kako god. Ja sam najsrećnija osoba kada to učinim.
Svaku majku za svojom djecom boli srce. Sve su to naša djeca. Ni jedna majka nije rekla da njeno djete ide u rat. Ali takva je bila sudbina i mi od sudbine ne možemo pobjeći. Ali je neko to uradio i taj neko ima ime i prezime, kao što naša djeca imaju ime i prezime. Jednostavno, u mene je bol moja najteža, ali je svakoj majki teško, svaku boli srce. Ali, ako ne možemo promijeniti stanje, možemo da radimo da bude mira, da nema više mržnje. Ova komisija Rekom je prijeka potreba. Moramo vršiti pritisak na vlade. Piramidu moramo graditi prema gore, a ne prema dole. Bog mi je dao snagu. Zacrtam cilj i ja dobijam snagu da to ostvarim. Sve se može izdržati. I moramo i trebamo.
U Prijedoru je svako drugi bio mješani brak. U mojoj familiji ima i Srba i Hravata i Švaba i Engleza i Amerikanaca. Ljudi su svi jednaki, i moja i tvoja krv su crvene.

Ljupka Kovačević (Kotor): 'Žene moraju da imaju aktivniju ulogu, jer bol nas još uvijek sapliće, važno je da ne budemo zaglavljene u bolu... REKOM je politička akcija da rata više ne bude, to je kao kada se lični bol pretvori u politički čin'.

Negdje u oktobru 1991. vojska je iz Crne Gore išla na Dubrovnik, kamionima...ja sam išla na pjacu. Bila je neverovatna tišina. Kada sam vidjela taj kamion meni su samo suze krenule. Žene su kupovale na pjaci, nisu pričale međusobno.
Jedna žena pitala šta mi se desilo. Ništa joj nisam rekla, otišla sam kući sa mojim osećanjima, sa tim što me ona pitala šta mi se desilo. I danas sam opet tu sa nekim nejasnim osjećanjem. Kada bi ponovo krenulo, šta bi se desilo?
Šta bih ja u istoj situaciji uradila tog dana? Nemam odgovor.
To je nešto što me vodi u traganje za tim gdje su sada tu žene, gdje je to mjesto za žene, gdje je to pola stanovništva? Bila sam strašno ljuta na žene, ali više posle ovih osamnaest godina nisam ljuta na žene. Našla sam mnoge odgovore zašto su žene tu gdje jesu i zašto su ćutale. I plašim se da bih opet ćutale. Čast izuzecima koje su spremne na akciju ali toliko je malo spremnih na akciju da je to posle svih ovih godina za mene zabrinjavajuće.
Kako sada gledam na REKOM? Vrlo mi je to konfuzno, široko, nejasno.
Zločini treba da budu zapisani, popisani, evidentirani. Da li je to dovoljno ili nije? Nama je jasno da spisak imena i zločina nije dovoljan, ali je dovoljan da se ne mitologiziraju žrtve u nekim sledećim konfliktima.
Postoji drugi dio, koji svima nedostaje. Šta je smisao svega toga što se desilo? Kako se to desilo, zašto se to desilo? Ljudi traže odgovore. Meni se čini da bi regionalna komisija trebalo da ima zadatak da posveti mnogo više pažnje ljudima koji svjedoče, ljudima koji su preživjeli. Žrtve su oni koji nisu preživjeli. A preživjeli su svi oni koji imaju iskustvo sa nekom vrstom gubitka. To dragoceno iskustvo preživljavanja je jako važno za njih. Treba velika pažnja da se posveti njima, pa sam razmišljala da bi to mogli da budu tribunali kao dopuna. Imam utisak da se od ljudi koji su preživjeli samo uzimalo njihovo iskustvo, samo su se uzimale činjenice. Nema dokaza da smo mi nešto uradili na humanizaciji tog odnosa, na brizi, na sigurnom prostoru, gde bi se održavali razgovori sa ljudima koji su preživjeli, koji žele da svjedoče.
Šta to orodnjena pravda, rodna pravda za mene znači? Mislim da ta polovina naše istorije treba da uđe u jednu. Ljudima koji prežive traumu fragmentira se iskustvo, treba ga integrisati da ljudi nastave da žive, a isto tako mislim da se i u jednoj zajednici muškaraca i žena, to fragmentirano iskustvo treba negdje povezati.
Jedan odeljak REKOM-a treba da bude posvećen svjedočenju žena. Ne mislim samo na žene koje su bile silovane u ratu, nego na žene koje su preživjele, to bi dalo tu rodnu dimenziju. U Rekom-u obavezno jedan dio obavezno treba da bude posvećen analizama i svjedočenjima žena. To je važno za žene upravo zbog ćutanja i tišine koje žene imaju i nekog komfora neodgovornosti. Žene moraju da imaju aktivniju ulogu, jer bol nas još uvijek sapliće, važno je da ne budemo zaglavljene u bolu. U bolu generacije koja taj bol nije ispričala, koji smo preživjeli.
Postoji ogromna razlika u Crnoj Gori između sažaljenja i saosjećanja. Od te institucije žaljenja, od glorifikacije žrtve, sama žrtva i oni koji su preživjeli ništa nemaju sem sažaljenja, a od toga se ne dobija ništa. Saosjećanje treba napuniti smislom, ono mora biti uzajamno. Za osobu koja trpi sažaljenje to je jako teško izdržati.
REKOM je politička akcija da rata više ne bude, to je kao kada se lični bol pretvori u politički čin.

Lepa Mlađenović (Beograd): 'Feministički pojam pravde znači da nam je jednako važno i ono što zovemo krivično-pravna pravda i ono što je briga za druge... da su nama važne emocije one druge i da mi kada kažemo da nam je jednako važan sud, kao što nam je jednako važno kako se osećamo, mi zapravo onda imamo jedan feministički čin'.

Pre osamnaest godina sam na današnji dan prvi put izašla sa Ženama u crnom ispred Studentskog kulturnog centra, i bilo nas je možda devet, možda jedanaest. Ja nisam znala šta se dešava, zašto mi tamo stojimo, da li neko treba da nas vidi ili ne treba da nas vidi, ni šta mi radimo; nismo imale iza sebe nikakvu istoriju stajanja, bilo mi je jako neobično i ja sam otada jako mnogo naučila. Ja sam do tada čitala novine od pozadi i govorila sa ponosom da me politika uopšte ne interesuje. U međuvremenu sam shvatila da me politika jako interesuje.
Ja sam radikalna feministkinja dugi niz godina i htela sam da nas podsetim jednog jako važnog istraživanja koje je za nas uradila jedna feministička teoretičarka Karol Giligen, pre petnaest, dvadeset godina. Ona je ispitivala devojčice i dečaka, šta je za njih pravda. To je istorijska klasika u psihologiji. Dečaci su različito govorili od devojčica. Dečaci su govorili o činjenicama, o tome, pravedno je, ako mi uzme kuću da mi je vrati, o tome što je moje, što je tvoje, a devojčice su govorile o brizi.
Iz ovog muškog načina razmišljanja izašla je krivično-pravna pravda, međunarodni, domaći, lokalni sudovi, zakoni, statuti, ustav, itd. I to je nešto što je važno, neophodno.
Međutim, to nije dovoljno. Ono što se dogodilo sa onim što je pravda za žene, u ovoj muškoj civilizaciji nije dobilo mnogo prostora, jer su se emocije vezale za žensku vrednost koja nije vredna, koja nije važna, koja je nebitna, nevidljiva, koja je manje, ona je stalno manje i nije predmet ničega.
Feministkinje su se u odnosu na ove dve linije odredile. Ja bih onda to nazvala feministički pojam pravde a to znači da nam je jednako važno i ono što možemo da zovemo krivično-pravna pravda i ono što je briga za druge. Da nam je važno kako se druge osećaju. Da su nama važne emocije one druge i da mi kada kažemo da nam je jednako važan sud, kao što nam je jednako važno kako se osećamo, mi zapravo onda imamo jedan feministički čin. Izlazimo iz toga da su nam emocije manje važne i kažemo, jednako su nam važne, to je ono što ja zovem feministički, znači jednako je važno. Na taj način smanjujemo, izbacujemo tu hijerarhiju moći koja je osnovna stvar celog patrijarhata, a nema ništa izvan patrijarhata pa ni ovi sudovi nisu izvan n jega.
Ono što sam ja htela da dodam, imala sam jaka osećanja koja su izbila pre neki dan, dok sam čitala jednu priču iz knjige Janje Beč Pucanje duše, gde jedna od žena koja je preživela razne zločine u Bosni i Hercegovini, pitala, da li je njih nas žao. To je ključna stvar. Mi stalno hoćemo da ubacimo da su sa jedne strane emocije, a sa jedne strane je pravda. Trauma je pitanje pravde i jednako je važno kao i kažnjavanje zločinaca.
Ričard Goldston je u Memorijalnom muzeju holokausta 1997. godine rekao: Haški tribunal služi da se zločin individualizuje, da krivica ne bude kolektivna, da se pamti, a treće je isceljivanje ranjenih ljudi. Treba stalno da se podsećamo da treba da se zabeleži, jer ako se ne zabeleži postoji prostor za maštanje, fantaziranje. Neophodno je da beležimo ali i da se brinemo jedna o drugoj, to je neophodno i da vidimo šta je to što treba da uradimo ako želimo feminističku državu. Ja radim na tome svaki dan.
Ja bih podržala ideje o narodnim/ženskim tribunalima. Građani su se organizovali još od Raselovog tribunala i više ne šišaju državu, ne šišaju više te fašističke i globalističke države, nego prave svoje tribunale. Ja sam za tu ideju da mi pravimo ženski ili neki drugi tribunal. To je važno.
Mi moramo da mislimo na osećanja. I na to da je važan proces, mi smo danas važne, nama je jednako važan proces kao i cilj. Ne smemo da zaboravimo da ima iskustava koja nam govore zašto je to važno. Ove ideje REKOM-a su dosta racionalne i u tom smislu za moj pojam nisu dovoljno feminističke. Jednako je važno da se brinemo jedna za drugu kao i činjenična pravda. Jedno je ženski a drugo je feministički pristup. To nije isto, zato što su žene stalno emotivne, mi imamo u ženskim organizacijama neprestano to da mi napravimo principe i onda ih prekršimo zato što nam je važno kako se žena oseća. To je ženski, ali kada mi nađemo ravnotežu između toga kako se žena oseća i principa, onda je to feministički. To je meni ključna razlika. Ja ne zagovaram ženski princip, da mi sve vreme plačemo, i da samo imamo emocije kao ključnu stvar. Feministički znači jednako nam je važno racionalno, činjenice, zločini, principi, statuti, a sa druge strane jednako nam je važno kao se osećamo, a ne da su nam osećanja važnija.
Ono što je još važno, jeste da Žene u crnom sa svojim činovima imaju feministički činove pravde: to je ovo što se ide i brine za porodice na suđenjima, kad se posećuju mesto bola, zločina, teška mesta. Ženski mirovni pokret ide na mnoga mesta i kada kažemo da nam je žao, kada tražimo oproštaj za zločine koji su učinjeni u naše ime. U nekom smislu oproštaj, izvinjenje su ženski pojmovi. Žene praštaju češće, a muškarci se svete.
Za vreme rata je bilo jako puno feministkinja koje su jako puno radile da transformišu svoju bol, bes, tugu, bespomoćnost, krivicu. I mi imamo dobre uspehe. Šest feministkinja sa četiri kontinenta su u statut Međunarodnog krivičnog suda napravile feministički pristup: silovanje u ratu je definisano kao ratni zločin i zločin protiv humanosti. To je usvojeno Rimskim statutom (Međunarodni krivični sud)1998. koji je definisao četiri zločina protiv žena kao ratni zločin: silovanje u ratu, seksualno ropstvo, prisilnu trudnoću i prisilnu prostituciju.
Savet bezbednosti UN 19. juna 2008. je prihvatio Rezoluciju 1820 koja govori o tome da treba da se zaustave svi činovi seksualnog nasilja protiv civilnih lica u konfliktnim zonama. Mnogo je opasnije biti žena u ratnoj zoni nego vojnik u oružanom sukobu, to su rekli muškarci u UN zahvaljujući feministkinjama.

Rada Borić (Hrvatska): 'Mi tražimo strukturalnu promjenu u REKOM-u, mi tražimo promjenu da je nas tamo 50%... Doista moramo biti oprezne i graditi naš feministički pojam rodne pravde'.

Ja sam optimistkinja u vezi sa REKOM-om. Jako je važno raditi regionalno, jer mislim da su i aktivistkinje u svojim nacionalnim državama umorile i odmakle od ratne priče, kao da je trauma prošla.
Ja nisam pravnica, ja sam profesorica književnosti, ali sam svih ovih godina naučila gdje je stupica ako ćemo se samo držati silovanja. Za patrijarhat mi žene nismo politička bića, nas se samo gleda iz ove naše rodne uloge i možemo biti samo silovane. Doista moramo biti oprezne i graditi naš feministički pojam rodne pravde.
Rodna pravda je dokidanje nejednakosti između muškaraca i žena. Mene ne zadovoljava da u REKOM-u treba da ženske grupe pomognu radu komisije, pre svega dokumentacijom i kontaktima sa ženama žrtvama. Zar mi same sebi namjenjujemo ulogu samo pomagačice žrtvama? To nije negativno, ali to ne smije biti samo naša uloga. Mi smo se brinule o ženama jer se nitko nije brinuo o ženama, mi ćemo se ovoga puta brinuti o ženama, ali mi tražimo strukturalnu promjenu u REKOM-u, mi tražimo promjenu da je nas tamo 50%, a ne jedna jedina osoba. Na konsultacijama u Budvi, ni jedna jedina žena nije svjedočila, uz dužno poštovanje deset muškaraca. Ja sam plakala na sve te priče. Tamo nije bilo podrške, tamo su bile psihologinje, a muškarci su nakon toga izlazili van tresući se. Ako mi to radimo što radimo kao deo koalicije, onda smo počele krivo i što smo radile.
Ja sam feministička lingvistkinja i smetalo mi je što se za žene uvek govorilo da su ranjive grupe, bunila sam se da žena ne može stalno i samo da bude žrtva, da žene znaju preživjeti. U našim jezicima ne postoji riječ za onu koja zna preživjeti. Moramo se boriti za to da jezik dokumenata bude feministički. Ali moramo se boriti za to da i same izlazimo iz žrtve, kako da tu bol pretvorimo u moć, da transformiramo svoju bol, da tu bol pretvorimo u podršku drugim ženama i muškarcima koji svjedoče.
Potrebno je znati koristiti dokumente koji nam idu u korist. Prvi put je za ratno silovanje odlučeno da je silovanje zločin protiv humanosti. To moramo koristiti i u nasilju muškaraca protiv žena. Mi znamo preživjeti, mi nismo žrtve, ali zbog Haga moramo govoriti da su žrtve, jer ako kažemo da nisu žrtve nema nadoknade, nema obeštećenja. Ja sam za reparacije. Dok mi dajemo novac za 'naše' heroje, za kriminalce i zločince, za civilne žrtve rata nema fondova. Moramo tužiti svoje države, one su odgovorne, mi govorimo o individualiziranju zločina, krivnje, ali su i države odgovorne.
Rezoluciji 1325 (Rezolucija Saveta bezbednosti UN 'Žene, mir, bezbednost') je sledeće godine desetogodišnjica, a nju pejorativno nazivaju ženskom rezolucijom, i zato ta rezolucija nije zaživela. Samo šest zemalja je u Evropskoj Uniji potpisalo je Rezoluciju, a osamnaest u cijelom svijetu; potpisale su Island i Norveška, koje ne pamti se kada su bile u ratu. Moj predlog je da jedan od preduvjeta za ulazak Hrvatske u Evropu bude i to da Hrvatska ima akcijski plan za sprovođenje Rezolucije 1325. Kako je moguće da zemlje koje su juče izašle iz rata nimalo nije briga, a u pomenutim akcijskim planovima se govori da mi odlučujemo o mirovnoj politici, mirovnom obrazovanju, o tome kako se sustavno gradi mir, koji je to proces.
Dana 30. septembra ove godine jednoglasno je donesena Rezolucija 1888 i ona ima dio koji je nama važan, a odnosi se na seksualno nasilje počinjeno u ratu. Uvijek su civili bili kolateralne žrtve. Ako ja nisam direktno preživjela nasilje, sve moje se nije računalo. Ono što je sada dobro je da ta rezolucija sada pojašnjava i odgovornost naredbodavaca, a ne samo počinitelja. Predlažem da ako želimo da imamo ženske tribunale, da žene tuže državu, da zločini ne zastarevaju. Važno je da zahtevamo sudove. Pre dva mjeseca u Kongu su žene, koje su svjedočile o silovanju, podigle državu na noge.

Memnuna Zvizdić (Sarajevo): 'Trebaju nam ženski tribunali unutar REKOM-a; oni koji bi objedinili činjenice i osjećanja. Bitna nam je verifikacija činjenica i puno javno otkrivanje istine... sudske odluke koje vraćaju dostojanstvo, reputaciju i pravo žrtvama, itd.'
Bosanskohercegovačka vlada je 1993. godine, podnela izvješće o silovanim ženama u Bosni i Hercegovini sa brojkom od 50.000. Šta je ta senzacija trebala da napravi u svijetu i šta je vlada očekivala? I danas, tačan se broj silovanih žena ne zna, i o tome možda najbolje govori ova rečenica: grijeh šutnje i rizik govora, kako su same silovane žene nazvale svoje izvješće iz 1998. godine. Ta ista vlada, koja je tako na jedan senzacionalistilčki način predstavila to stradanje žena, govorila je o ženama kao žrtvama, čuvaricama časti, vidaricama rana. One su nekako sve trebale da popravljaju ono što se loše dogodilo.
U stvarnosti šta se zaista dogodilo? Što bi rekao Haški tribunal politički korektno trebamo ih zvati žrtvama. Situacija 2009. je sledeća: radi se o diskriminiranim ženama u svim oblastima, od porodice do javnog prostora. Diskriminirane na polju socijalne zaštite, ekonomije, politike, u svim oblastima. Žene koje su preživjele sve oblike torture, silovanja i sve ono što se u ratu može dogoditi, ono što je jedna žena rekla ne mogu ni usniti. Posle rata se nastavilo jedno nasilje nad ženskim tijelom, na ulici, na poslu, u kući.
Trebaju nam ženski tribunali unutar REKOM-a; oni koji bi objedinili činjenice i osjećanja. Postoje i mjere odštete za žene, kao što su reparacija, restitucija, zadovoljština. Reč zadovoljština objedinjuje i tu našu brigu jedna za drugu, i te sudske odluke i priznanja i odgovornost. Pod tom zadovoljštinom žene kažu: šta je bitno? Bitna nam je verifikacija činjenica i puno javno otkrivanje istine, traženje nestalih, identiteta djece, otjetih, tijela ubijenih, identifikacija, sahranjivanje tijela u skladu sa željama žrtava, kulturne prakse, porodica, zajednice, službene izjave, sudske odluke koje vraćaju dostojanstvo, reputaciju i pravo žrtvama i osobama blisko povezanim sa žrtvom, javno izvinjenje uključujući priznanje činjenica i prihvaćanje odgovornosti, sudske i administrativne sankcije protiv osoba odgovornih za zločine, komemoracije, spomenicie i počasti žrtvama.

Nevena Kostić (Leskovac): 'Kao aktivistkinja, Koaliciju za REKOM vidim kao otvaranje nove stranice istorije i mogućnost jačanja veza među ženskim grupama, jer će ukoliko postignemo postavljene ciljeve, zločinci i njihova zlodela postati vidljivi, a očekujem i procesuirani'.

U svim ratnim stradanjima žene su bile najveće žrtve, kako direktne tako i indirektne.
Mnoge su svoj bol pretočile u akciju i sada prelaze granice. Takođe, postoje svedočenja da su mnoge žene u različitim životnim situacijama preuzimale odgovornost za sebe, ali i za druge i ne štedeći se pružale pomoć i podršku sugrađanima, prijateljima iz tzv. neprijateljskog okruženja. Postoje zapisani i nama poznati slučajevi, dokumentarni filmovi, ali je mnogo toga još uvek samo u sećanjima pojedinaca. Srela sam više vojnika u Leskovcu koji su rekli da je „bilo Hrvatica koje su noću, da niko ne vidi, dostavljale nama hranu i tako smo preživeli“. Takođe znamo da su se u Srbiji pojedinke i grupe organizovale i slale pomoć i pružale podršku ženama koje su bile ugrožene na ratnim područjima. A veze koje su tada stvorene neraskidive su i danas, i produbljuju se svaki put kada se sretnemo, kada razgovaramo o prošlosti, ali i sadašnjosti, kada smo na dženazi, kada odlazimo u Srebrenicu, Ovčare, Kozarac, Višegrad... Možda zvanična istorija nije zabeležila, ali život je pokazao da solidarnost među ženama može mnogo toga da promeni i da kada jasno pokažemo svoj stav možemo samo biti na dobitku, uvažene i u društvu vidljive.
Kao aktivistkinja, Koaliciju za REKOM vidim kao otvaranje nove stranice istorije i mogućnost jačanja veza među ženskim grupama, jer će ukoliko postignemo postavljene ciljeve, zločinci i njihova zlodela postati vidljivi, a očekujem i procesuirani. Tada će meni kao građanki koja je iz države koja je počinila mnoge zločine u moje ime, bilo lakše da pogledam u oči svoje prijateljice, bez nelagodnosti u stomaku koju osećam kada pričamo o prošlosti... Osećaću se sigurnije kada šetam ulicama moga grada i prestonicom naše države zajedno sa ženama iz bilo kog kraja bivše Jugoslavije.
Imam utisak da još uvek neke ženske organizacije nisu spremne da javno stanu iza ovih vrednosti, plašeći se posledica. Sigurna sam da ćutanjem svakog dana gubimo parče naše autonomije, ali i ženskih prava. Većina građana ne želi da prizna istinu i stalno smo u fazi poricanja i prebacivanja odgovornosti na „neke druge“, pa i mi u tzv.civilnom sektoru. Kada smo organizovale konsultacije na jugu Srbije, par organizacija koje su vidljive u našem okruženju nije prihvatilo poziv pod izgovorom da se „ne bave time“ ili „to nije polje njihovog delovanja“. Pitam se, jer znam da oni rade projekte podržane od EU, kako onda njihovo polje delovanja nije rad na ispunjenju najvažnijeg uslova za prijem u Evropsku Uniju? Iako obično rade na promeni vrednosnog sistema, makar deklarativno, ovo ipak nije tema kojom se bave. Kako to? Da li se vrednosni sistem može menjati ako se prvo ne suočimo s prošlošću?
Postoje i grupe, profesionalna udruženja, kojima nije u interesu utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, koje kažu da je rad REKOM-a vraćanje u prošlost koje šteti evropskim integracijama i ugledu Srbije, a građanima je mnogo lakše da se priklone stavu „ne diraj u prošlost“ jer je bolna, nego suočiti se sa činjenicama i početi građenje društva na zdravim temeljima.
Kao feministkinja smatram da REKOM treba da sagleda rodnu dimenziju u svom radu i da sakupi što više činjenica o prelaženju granica lojalnosti nacionalizmu. Imam utisak da nema dovoljno medijske promocije na nacionalnim ali i lokalnim medijima, te šira javnost nije upoznata sa misijom i ciljevima Koalicije za REKOM.

Miloš Urošević (Beograd): 'Rodna pravda je pravda viđena očima žena; pravda koju grade žene.To je pravda koja nas uči da prepoznamo ljudski bol; pravda kao ljudsko pravo na dostojanstvo. Pravda koja je fokusirana na žrtve; pravda koja nema samo isceliteljsko dejstvo već ona koja transformiše bol i ranjivost u snagu i akciju'.

Feminističke etike odgovornosti i brige
Kao muškarac, pripadnik društvene grupe koja konstituiše i na vlasti već hiljadama godinama održava represivni društveni poredak, patrijarhat, činim nasilje i odgovoran sam: kao pripadnik društvene grupe koja u neravnopravnoj raspodeli društvenih odnosa moći, ima više moći, odgovoran sam; kao pripadnik biološke vrste koja služeći se nekim fiziološkim svojstvima svog tela održava status quo, odgovoran sam; kao muškarac u odnosu na ženu, osećam se odgovornim za zločine koje je moj pol počinio u moje ime. Takođe imam odgovornost da mapiram i denunciram zločine koje su muškarci počinili protiv žena. Zato što je za mene feminizam sloboda, jer žene su moje prve saveznice.
Orodnjavanje pravde
Rodna pravda je pravda viđena očima žena; pravda koju grade žene.
Gradi se:
Dok konflikt još uvek traje: žene putuju s jedne na drugu stranu, prelazeći tako sve granice. One se sreću i rade na tome da se konflikt zaustavi, jer su one najveće žrtve istih.
Kada je konflikt prestao: žene su opet te koje tkaju rasparene niti sećanja na zajednički život.
Žene ne učestvuju u procesima pravde samo kao pasivne žrtve ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti, genocida; to rade preko svojih svedočenja, nego kao akterke mira, zalažući se da se sazna istina o zločinima, da se postigne pravda za žrtve, kazna za počinioce, da država žrtvama plati reparacije.
To je pravda koja nas uči da prepoznamo ljudski bol; pravda kao ljudsko pravo na dostojanstvo. Pravda koja je fokusirana na žrtve; pravda koja nema samo isceliteljsko dejstvo već ona koja transformiše bol i ranjivivost u snagu i akciju.
To je pravda koja grade žene jedne strane intervenišući u stvarnost kroz glasove onih drugih žena koje nemaju mogućnost da se čuju, razbijajući tako tišinu koja okružuje zločine protiv žena.
To je pravda koja će odrediti kontekst kršenja ljudskih prava žena.
Ženski sudovi – zašto?
Zato što:
- potrebna nam je dopuna postojećem pravnom sistemu.
- sudovi su muški i u njima sude muškarci.
- zločini protiv žena ostaju nevidljivi u sudskim postupcima.
- zločini protiv žena ostaju nevidljivi u sudskim postupcima.
- zločini protiv žena ulaze u sastav drugih zločina i ne bivaju imenovani kao zločini protiv žena.
- zločini protiv žena su počinjeni samo zato što su žene.
- imamo potrebu za istinom – za glasom žena koje su preživele.
- želimo da čujemo žene.
- želimo prostor u kome bi žene čuli kao žene.
- ženama su potrebni sudovi koji će suditi za rodno zasnovane zločine (silovanje u ratu, prisilna prostitucija, prisilna trudnoća, seksualno ropstvo).

(Priredili: Miloš i Staša)
Beograd, 20. oktobar 2009.


Štampa   El. pošta