Stop osvetama na Balkanu

Od svog nastanka (oktobra 1991.) odbijale smo rat i svaku vrstu nasilja. Zalagale smo se za poštovanje ljudskih, a posebno ženskih prava. Solidarisale smo se sa onima koji su pružali otpor srpskom režimu koji je poslednjih deset godina bežao od odgovomosti za rešavanje kosovskog pitanja. Podržavale smo sve mirovne akcije i akcije nenasilja za demilitarizaciju Kosova. Osudivale smo medijske kampanje koje su govorile jezikom mržnje i osvete. Solidarisale smo se sa svim zagovoračima nenasilja na Kosovu, uverene da samo politika dijaloga i malih koraka može dovesti do pravednog rešenja.

Kao mala mirovna grupa trudile smo se da naše proteste učinimo dostupnim širim krugovima građana, pa smo proteste iskazivale javno, na ulicama Beograda kao i na mnogobrojnim skupovima Ženske mirovne mreže, koji su se održavali u Jugoslaviji a i mnogim drugim zemljama u svetu.

U leto 1998. godine i tražile smo od međunarodne zajednice, Evropske Unije, UN i odgovornih građana/ki da rat na Kosovu hitno zaustave, da se sve naoružane strane u sukobu razoružaju. Zaprećeno nam je tada linčom kao izdajnicama.

U aprilu 1999. godine uputile smo apel vladama članicama NATO-a. U njemu smo izrazile svoje suprotstavljanje vojnoj intervenciji NATO na SRJ. Sa žaljenjem smo konstatovale da vlade SAD i evropskih zemalja nisu uzimale u obzir rad mirovnog pokreta ni u svojim zemljamam, ni u SRJ. Zahtevale smo, između ostalog, da NATO obustavi bombardovanje, da se obnove pregovori i da se održi mirovna konferencija o Balkanu.

Bombardovanje je prestalo, a rat nije završen. Savet bezbednosti je svojom rezolucijom o Kosovu od juna 1999. godine garantovao bezbedno vraćanje izbeglica i raseljenih lica svojim kućama, suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, prekidanje nasilja i represije na Kosovu. Međunarodne snage, raspoređene na Kosovu IKFOR) trebalo je da spreče obnavljanje neprijateljstava, da obezbede povlačenje saveznih i republičkih vojnih, policijskih i paravojnih snaga sa Kosova, da demilitarizuju OVK, da uspostave bezbednost za izbeglice i raseljena lica, da osiguraju javni red i bezbednost, da obezbede međunarodno civilnoprisustvo na Kosovu sa prelaznom administracijom, kao i autonomiju i lokalnu samopravu na Kosovu u okviru SRJ, da zaštite i imaprede ljudska prava.

Od svih ovih obecanya izvršeno je samo jedno: povlačenje vojske, policije i paravojnih snaga sa Kosova. Odmah posle njihovog povlačenja, izbeglice, kosovski Albanaci, vraćali su se neorganizovano i bez ikakve kontrole u sela i gradove na Kosovu. Sa njima su, u ogromnom broju, stizali stanovnici osiromašene Albanije, naoružani pripadnici OVK, mafijaši i kriminalci. Usledila je pljačka, paljevine, ubistva, otmice, maltretiranja srpskog stanovništva izazivajući time novu humanitarnu katastrofu. To sve se pravda osvetom za ista ili slična zlodela srpskih vojnih formacija nad albanskim stanovništvom i humanitarnom katastrofom koja ih je pratila. Ovakve zločine nikada nismo opravdavale.

Danas, posle skoro tri meseca od prestanka NATO vojne intervencije na SRJ, situacija srpskog i ostalog nealbanskog stanovništvva na Kosovu je sve gora. Koliko se za sada zna, život je, od juna, od prestanka bombardovanja i uz prisustvo međunarodnih snaga, izgubilo preko 300 ljudi, a preko 400 se smatra nestalim. Oni su većinom Srbi, Romi, ali i ostalo, mahom nealbansko stanovništvo. Spaljeno je oko 40.000 kuća, oteto na stotine stanova, a broj izbeglica premašuje 200.000. Oni se, po međunarodnim uzansama, smatraju raseljenim licima, te stoga nemaju nikakvu humanitarnu pomoć. Republika Srbija ih smešta u gradove na jugu Srbije, većini se ne dozvoljava da idu dalje na sever, pa je njihova sudbina u mogome slična izbeglicama, tj. raseljenim licima iz Krajine, Hrvatska, koji su u Srbiju dosli 1995. godine, a čiji sta­tus još uvek nije do kraja rešen.

Raseljena lica sa Kosova ne mogu da se vrate u svoje domove. U Srbiji nije organizovan njihov smeštaj. Režim prećutkuje i zataškava njihovo postojanje. Oni su dokaz poraza ratničke politike. Lišeni su osnovnih ljudskih prava, izloženi su šikaniranju, kažnjavanju, svim vrstama poniženja. Deci se ne dozvoljva upis u škole, neki među raseljenima hapšeni su zbog remećenja javnog reda i mira i neblagovremenog prijavljivanja promene mesta boravka.

Naš protest protiv nasilja i etničkog čiscenja, kao i solidarnost sa prognanima, raseljenima izrazićemo 15.09. '99. od 15:30 do 16:30 na Trgu Republike.

Dignimo svoj glas

protiv svakog nasilja

protiv krsenja dogovorenih sporazuma

protiv obmana kojima se prikrivaju nasilje i zločini ma sa koje strane

Štampa   El. pošta