Razgovor o Kosovu


Medija centar, Beograd, 27. septembar 2006. od 11 do 14 h


U okviru mnogobrojnih aktivnosti osam nevladinih organizacija – Beogradski krug, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Građanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava i Žene u crnom na Kosovu sa Albancima i Srbima želimo da pokrenemo javni dijalog o budućnosti Kosova i Srbije i time razbijemo političku i medijsku blokadu informacija o mogućnostima normalne saradnje, organizujemo ovaj razgovor.

Polazeći od realnosti na Kosovu i približavanja trenutka rešavanja statusa Kosova, mi iz nevladinih organizacija okupljenih u koaliciji G8 želimo da pokrenemo dijalog kako bi se javnost u Srbiji senzibilisala za realne tendencije rešavanja statusa Kosova.

Ne zaboravljajući instrumentalizaciju kosovskih Srba i opasnost njihovog egzodusa, želimo da im pomognemo da ostanu, da donesu odluku koja odgovara njihovim željama i potrebama, a ne nalozima i diktatima bilo koga sa strane.

Nacionalistička retorika, medijska homogenizacija i falsifikovanje stvarnosti stvaraju klimu u kojoj se drugačija mišljenja, stavovi i glasovi ućutkuju, guše, pa i žigošu.

Kao aktivni subjekti civilnog društva zabrinuti/e smo za ovakvo stanje; zato ćemo u skladu s našom građanskom odgovornošću pokretati inicijative koje će doprinositi demokratskom rešavanju problema Kosova, zahtevajući uvažavanje ljudskih prava, ženskih ljudskih prava, građanskih sloboda i vladavine prava.

Učesnice/i u panel diskusiji:
Goran Bogunović, Socijaldemokratska unija, Beograd
Čedomir Jovanović, Liberalno demokratska partija, Beograd
Izabela Kisić, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd
Nevena Kostić, Mreža Žena u crnom, Leskovac
Ivan Kuzmanić, student, Beograd
Lena Pelić, YUCOM, Kovin
Marija Perković, Mreža Žena u crnom, Vrbas
Zoran Petakov, Antifašistička akcija, Novi Sad
Dragan Popović, Inicijativa mladih za ljudska prava, Beograd
Katarina Ristić, FHP, Beograd

Moderator: Dinko Gruhonjić, novinar, Novi Sad


Razgovor o Kosovu
održan je u beogradskom Medija centru 27. septembra 2006.

Organizator je bio G8, grupa nevladinih organizacija koju čine: Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beogradski krug, Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom), Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom, Građanske inicijative i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Učestvovali su: Zoran Petakov, Antifašistička akcija, Novi Sad,
Lena Pelić, Komitet pravnika za ljudska prava (Yucom), Kovin,
Izabela Kisić, Helsinški odbor za ljudska prava Srbije iz Beograda,
Goran Bogunović, Socijal-demokratska unija, Beograd,
Marija Perković, Mreža Žena u crnom, Vrbas,
Katarina Ristić, Fond za humanitarno pravo, Beograd,
Čedomir Jovanović, Liberalno demokratska partija, Beograd,
Nevena Kostić, Mreža Žena u crnom, Leskovac
Moderator je bio Dinko Gruhonjić, novinar, Novi Sad

Dinko: Javni dijalog o budućnosti Kosova i Srbije je potreban kako bi se razbila politička i medijska blokada o mogućnostima saradnje sa Kosovom. Polazeći od realnosti na Kosovu i približavanju trenutka rešavanja statusa Kosova, želimo da pokrenemo dijalog kako bi se javnost u Srbiji senzibilisala za realne tendencije rešavanja statusa Kosova. Nažalost, to danas nije slučaj, svakog dana možemo, u novinama da čitamo, na TV da gledamo, izjave naših političara bili oni tzv.demokrate, uz časne izuzetke, bili tzv. nacionalisti, matrica je ista kao i u vreme Miloševića. Ovakvi skupovi i otvorena priča o Kosovu i danas se smatraju izdajom, a što se tiče premijera Koštunice verovatno i bogohuljenjem.

Marija Perković:
Ženska mirovna koalicija (koju čine Mreža žena Kosova i Mreža Žena u crnom Srbije) održala je, početkom septembra 2006. godine, konferenciju u Strugi organizovanu s ciljem da učini vidljivim napore aktivistkinja mirovnog pokreta u stvaranju stabilnog i pravednog mira u regionu. Na konferenciji koja se održavala paralelno sa pregovorima Beograda i Prištine o statusu Kosova u Beču, 60 mirovnih aktivistkinja Kosova i Srbije je zaključilo da je mir u regionu nemoguće postići bez aktivnog učešća žena. Ženska mirovna koalicija podržava nezavisnost i nedeljivost Kosova kao funkcionalne pravne, gradjanske države i zahteva:
- da se mir i bezbednost zasnivaju na potrebama svih građanki i građana
- da institucionalni sistem primeni koncept humane bezbednosti, a posebno bezbednosti sa rodnog stanovišta, uz striktno poštovanje Rezolucije 1325 Saveta bezbednosti UN
- da žene budu uključene u sve procese odlučivanja i to na svim nivoima
Ono što je važno reći jeste da Ženska mirovna koalicija, za razliku od oficijelne politike, nastavlja sa izgradnjom poverenja, ženske solidarnosti i uzajamne podrške. Podsećamo da odnosi sa ženskim grupama, studentskim pokretom na Kosovu kao i sa albanskim nenasilnim pokretom , nisu nikada prestajali i da su ti odnosi za vreme trajanja režima Slobodana Miloševića bili zasnovani na dubokoj solidarnosti.
Žene u crnom su od početka svog delovanja kritikovale upravo tu politiku državnog, policijskog i vojnog, terora nad Albanskim stanovništvom na Kosovu, oglašavajući se javnim saopštenjima i iskazujući svoj stav na uličnim protestima. Iz tih odnosa solidarnosti i poverenja, zapravo je i iznikla Ženska mirovna koalcija koja je sa otpočinjanjem pregovora o budućem statusu Kosova početkom 2006. objavila Žensku mirovnu platformu za pregovore o statusu Kosova. Tražile smo da aktivistkinje civilnog društva, a posebno feminističko-pacifističkih mreža kao što su Žene u crnom, koje su se istrajno i hrabro suprotstavljale nacionalističkoj politici srpskog režima, a i dalje su predano angažovane u procesima izgradnje mira, pomirenja i u procesima tranzicione pravde budu uključene u ove pregovore. Jasno smo istakle svoju poziciju da su:
- ljudska prava, a posebno ženska ljudska prava, kvalitet života individua iznad su teritorija i granica,
- da su ljudska prava, a posebno ženska ljudska prava su iznad državnog suvereniteta,
- da je ljudska bezbednost iznad suvereniteta država,
- da je učešće u mirovnim procesima i uticaj na mirovne pregovore, naše pravo i obaveza.
Tokom naših zajedničkih sastanka u Prištini i Beogradu, a polazeći od stavova i zaključaka iznetih u Ženskoj mirovnoj platformi dogovorile smo se da se vrši monitoring pregovora iz rodne perspektive, kao i da u pitanje problema budućeg statusa uključe pitanja ženskih ljudskih prava, mirovnog i feminističkog aktivizma.
Sličnosti ove Srbije iz 2006. sa onom Miloševićevom iz 1990. su po mom mišljenju frapantne. I onda i sada Ustav se donosio pod devizom 'prvo Ustav pa izbori', a opravdanje za donošenje Ustava preko kolena je Kosovo. I onda i sada je politička elita kao jedini argument za ostanak Kosova pod suverenitetom Srbije potezala isključivo mit, bilo kosovski bilo hilandarski bilo mit nebeske Srbije.“

Izabela Kisić:
Helsinški odbor je prisutan na Kosovu već desetak godina. Mi stalno odlazimo na Kosovo i ja sam poslednji put bila prošle nedelje. Govoriću na osnovu toga što tamo videla i čula. Tamo smo razgovarali i sa predstavnicima albanske zajednice i sa albanskim političarima, i sa predstavnicima civilnog društva i razgovarali smo sa Srbima koji žive u enklavama. Rekla bih vam nekoliko rečenica o Kosovskom društvu danas. Kosovsko društvo je danas vrlo dinamično, posle 99', posle intervencije došlo je do ogromnih promena. Došlo je do rušenja tradicionalnih institucija na Kosovu, do procesa modernizacije i urbanizacije društva, vraća se veliki broj mladih ljudi školovanih u Zapadnoj Evropi i Americi, vraćaju se i oni koji su radna iskustva sticali na Zapadu i oni danas prenose ta iskustva na Kosovu. Mladi ljudi i dalje odlaze na školovanje u inostranstvo, odlaze u gradove zapadne Evrope i Amerike. Međutim, za razliku od Srbije, ti mladi ljudi se vraćaju na Kosovo, posle završenih studija ili odlaze na usavršavanja pa se vrate na Kosovo. Kosovsko društvo, za razliku od drugih post-jugoslovenskih zemalja, (tu izuzimam Sloveniju jer je ona imala jednu drugu vrstu tranzicije, nije imala ratove), ima šansu da institucije gradi potpuno iz početka. U tim institucijama danas rade uglavnom mladi ljudi, školovani u inostranstvu, i oni danas rade kao eksperti u ministarstvima, kao savetnici ministara ili premijera.
Na Kosovu ipak, postoji neka vrsta optimizma da će se sve srediti, tamo su ljudi željni posla i oni će se nakon proglašenja statusa mnogo više suočiti sa svojim problemima, možda ih i nisu svesni, ali tamo vlada neka vrsta optimizma. Kosovska populacija je vrlo mlada populacija i prosečna starost je 27 godina, što se tiče Srbije mislim da je to oko 35 godina.
Zbog svega toga nastaće novi identitet tog društva koji je nezamisliv bez ostanka tamošnjih Srba. Albanci su sada po prvi put svesni toga da imaju veliku želju da rade sa Srbima, da ih zadrže na Kosovu.
Međutim, nepoverenje između te dve zajednice je ogromno. Što se tiče srpske zajednice na Kosovu, tamo postoji veliki strah koji ima realne osnove zbog svega onoga što se dešavalo u poslednjih šest godina. To nije samo strah od Albanaca već se plaše se i Beograda, plaše se radikalnih struja u Kosovskoj Mitrovici na severu Kosova. Taj strah je zaista ogroman tako da građanski opredeljeni Srbi, spremni da se integrišu u kosovsko društvo, danas ne smeju čak ni da organizuju svoje skupove u Kosovskoj Mitrovici. Pričali su nam kako se Srbi tamo organizuju u nekakve trojke, da im stalno prete, da su to ozbiljne pretnje. Oni ne mogu da nađu u severnoj Mitrovici prostoriju u kojoj bi se bezbedno sastali, rekli nešto jer je taj strah ogroman.
Neki albanski političari pokušavaju da odu u srpske enklave, da kažu tim ljudima tamo šta ih čeka u nezavisnom Kosovu, međutim nailaze na bojkot. Dešava se da samo par sati pre njihovog dolaska budu obavešteni da ne dolaze jer je tako naređeno „odozgo“ a to „odozgo“ je ili iz Beograda ili iz severne Mitrovice.
Ono što je vrlo primetno jeste razlika u položaju Srba u enklavama, u centralnom Kosovu pre svega, i položaju Srba u Mitrovici. Srbi u enklavama su prepušteni sami sebi i oni su čak mnogo spremniji, svoju budućnost pre vide na Kosovu nego u vezi sa Beogradom ili egzodusom ka Srbiji, za razliku od onih na severu Kosova. Tu se vidi koliko Beograd manipulše i instrumentalizuje kosovske Srbe i koliko mu je stalo do teritorija, a ne do tih ljudi. Neophodno je da se pošalje neka poruka kosovskim Srbima, ali je problem što i vlast i opozicija govore o nekakvom statusu Kosova iako je on izvesan i potpuno je očigledno da će Kosovo biti nezavisna država dok potpuno zanemaruju pitanje Srba. Šta je sa Srbima? To se može čuti samo od nekoliko političara koji danas nisu u parlamentu Srbije i koji nemaju pristup medijima. Ja bih postavila samo nekoliko pitanja kada je u pitanju budućnost Srba na Kosovu: Šta ih čeka u Srbiji ako dođu, šta Srbija može da im da ponudi? Da li može da im ponudi nešto drugo nego što je ponudila hrvatskim ili bosanskim Srbima? Da li će da zadrži te ljude negde na granicama regiona? Da li će da istera ljude iz kuća da bi uselila kosovske Srbe? To su sve pitanja na koja nema odgovora. Prosto kosovski Srbi u rečniku političara ne postoje, postoje samo teritorije. Nisam čula da se išta govori o Srbima sa Kosova, već se govori samo o statusu Kosova. U svemu tome je vrlo bitna uloga medija. Srbi na Kosovu su potpuno izolovani. Oni ne prate kosovske medije na albanskom, tako da ono što im se šalje odavde to je jedina informacija koju dobijaju. Nije jedino rešenje ono što im se govori iz Beograda.
Umesto da kao ozbiljni političari gledaju kako da pomognu kosovski Srbima da se integrišu u tamošnje društvo, umesto da javnosti u Srbiji objasne šta se dešavalo na Kosovu.

Dinko Gruhonjić: Kosovo tokom dugog aparthejda i zbog čega smo došli u situaciju da nas čitav svet bombarduje naši političari takozvane demokratske provenijencije se nadgornjavaju sa radikalima i ostalim takozvanim patriotama i demokratskim nacionalistima u tome ko je veći nacionalista.

Zoran Petakov:
Problem koji ja vidim između Srbije i Kosova nije status Kosova. Poličari vrlo dobro znaju konačan ishod statusa, samo njima odgovara da se to stavi u Ustav, da se to stavi u koordinate kojima će oni večno da manipulišu ljudima u Srbiji. Ono što mi je bitno u ovom trenutku jeste: šta to znači kad se proglasi, kad se ozvaniči status Kosova. Šta će biti u Srbiji? Šta će biti na Kosovu?
Sada ćemo da stavimo Kosovo u Ustav pa ćemo na neki način da izbrišemo 2,5 miliona Albanaca koji tamo žive i oni uopšte nisu bitni, bitne su teritorije. I Kosovo će zauvek da ostane u Ustavu. Ono što je zajedničko za Kosovo i za Srbiju je zapravo medijska manipulacija i nezaposlenost koja preti da se pretvori u socijalnu bombu. Sa Kosovom se zapravo završava proces nacionalnog pitanja na Balkanu. Kada izađu iz tog romantičarskog zanosa koji je prisutan na Kosovu, suočiće se sa ogromnim socijalnim problemima. Pre svega tamo se ništa ne proizvodi. Privatizacija se pravi po ugledu na Srbiju, pretpostavljam, što će reći da će nekih 5 ili 6 ljudi posedovati celokupno bogatsto na Kosovu. Zapravo će od njih zavisiti ostalo stanovništvo, e to onda dovodi do ozbiljnih socijalnih problema. Kod njih će to brže da ide naravno jer su tamo mladi ljudi koji hoće da rade i da bolje žive. Ovde je sve to zapalo u neku letargiju pod uticajem naših crkveno-svetovnih vlasti Koštuničine vlade. Ali verujem da će i ovde slično da se desi čim ljudi postanu svesni da sad to Kosovo je tamo negde i da im neće doneti ni hleba, ni obrazovanja, ni posla. Ali to jedan dugotrajan proces pošto nam je trebalo 15 godina da shvatimo da Milošević nije oslobodilac, trebaće nam sigurno još dosta vremena da shvatimo da se ne rađamo i ne umiremo svi sa mišlju o Kosovu. Medijska slika o Kosovu će biti nepromenjena jer medijima kao i svim ostalim segmentima društva u Srbiji upravlja opskurna grupa ljudi.
Mi nismo bili dovoljno svesni šta je to naš zajednički interes. Na Kosovu postoje normalni ljudi koji normalno razmišljaju, koji nisu nacionalisti.
Jedan od glavnih zadataka ovde jeste širiti drugačiju sliku toga šta su nam zajednički problemi i da samo zajedno možemo da ih rešimo. Ljudi sa Kosova, iz Srbije, u Makedoniji, u Crnoj Gori imaju problem što će masovna nezaposlenost pretiti socijalnim nemirima.
U svakom slučaju mislim da je naš zadatak da kažemo da je status Kosova već određen i da su svi ovi pokušaji grčenje jednog mrtvaca koji je umro još 1989. ali ga povremeno vraćaju elektrošokovima.“

Dinko Gruhonjić: Kosovo srce Srbije, kliče list Politika izveštavajuči posle posete premijera Hilandaru. Premijer je istom prigodom izjavio „Isto onako kao što nema pripadnika našeg naroda koji ne zna šta nam Kosovo znači tako nema nijednog pripadnika našeg naroda koji ne zna šta nam Hilandra znači“. Kakav je to govor? Ivan Čolović je na to pitanje odgovorio na sledeći način:“To je zastrašujući dogmatski govor totalitarnog mišljenja i jezika, to više ide uz tip vladara koji se zasniva na autoritetu maga vrača ili šamana koji je u svom kolektivitetu zastupnik onostranih sila na zemlji. Takav govor nema veze ni sa demokratijom ni sa modernom državom koja bi (tvrdi isti Koštunica) htela u Evropu.“

Goran Bogunović:
Sinoć sam pročitao na B92: “Kosovo bi bez prisustva međunarodne zajednice bilo crna rupa i strašna država koja bi bila poput infektivnog agensa za ceo region a sa kojim niko ne bi mogao da izađe na kraj. To je društvo koje je opterećeno i organizovanim kriminalom i trgovinom ljudima, drogom i oružjem. Mi smo i mislili da međunarodna zajednica treba da zadrži svoje vojno i policijsko prisustvo u pokrajni još dugi niz godina“. Kada znate da je ovo rekla pripadnica vlade Sandra Rašković Ivić, šefica koordinacionog tela za Kosovo, onda kroz to možete da vidite dominantan stav vlade i kako ta vlada vidi odnose na Kosovu, koliko je ograničena i koliko je u samom startu nesposobna da formuliše bilo kakvu razvojnu strategiju budućih odnosa između Kosova i Srbije.
Po njenom mišljenju i po mišljenju vlade treba zamrznuti na neograničeno vreme, dovesti još ne znam koliko stranih vojnih jedinica da dezinfikuju Kosovo jer nam je tamo zabranjeno prisustvo još od Kumanovskog sporazuma. Sve treba učiniti samo ne treba pustiti Kosovo da se razvije i da ide svojim putem, tj. putem kojim građani Kosova žele da idu. Ne smem da zamislim šta bi se desilo da nije bilo uloge i prisustvo međunarodne zajednice po pitanju konflikta Srbije i Kosova.
Kosova i Srbije su postratna, post-konfliktna društva, nacionalizam je i dalje dominantna politička formula, politička ideologija koja se prodaje i tamo i ovde, kriminal, korupcija, militarizovano društvo, i u tom smislu ne treba idealizovati situaciju na Kosovu. Situacija na Kosovu je približno jednaka situaciji u Srbiji i problemi sa kojima se susrećemo su vrlo uporedivi.
Kada govorimo o pollitičkim opcijama na Kosovu i u Srbiji i tu postoje sličnosti. Postoje i tamo opcije koje su radikalne, nacionalističke, progresivne opcije koje su u opoziciji.
Kao socijaldemokratska omladina, mi smo na Kosovu, uz međunarodnu podršku, pokrenuli 2004. godine dijalog “Kosovski okrugli sto“ koji postoji i dan danas. Kroz taj dijalog je prošlo na desetine mladih lidera, aktivista pomladaka tih stranaka. U tom su učestvovali Socijaldemokratska omladina i podmladak Lige socijaldemokrata Vojvodine, dok Demokratska stranka nije učestvovala u tom dijalogu. Sa strane Kosova učestvovali su podmlaci svih parlamentarnih stranaka Kosova. Imali smo prilike da razgovaramo sa svim opcijama i da vidimo izdiferencirane različite stavove o različitim pitanjima. Nakon dve godine mogu da kažem da nema dileme da mi je bliža omladina Vetona Suroija i ORA na Kosovu, nego omladina Demokratske stranke ili omladina Demokratske stranke Srbije.
Kroz dijalog pokušavamo da postignemo zajedničke vrednosti, koje ne poznaju granice i to su vrednosti ljudskih prava i sloboda, vođenje jedne odgovorne politike i posebno smo se, kao mladi političari, usredsredili na probleme mladih. Tu takođe postoje zapanjujuće sličnosti: obrazovani sistem, veliki broj nezaposlenosti, putovanja, vize, slobode kretanja.Podmladci iz Makedonije, Albanije i Crne Gore takođe učestvuju u dijalogu, tako da smo prvo pravili seminare u tim „trećim“ zemljama a kasnije smo odlazili na Kosovo, dok su oni imali probleme sa papirima uvek kad bi dolazili u Srbiju.
Stav političke elite u Srbiji je katastrofalan i imaće katastrofalne posledice prema Kosovu. Jasno je da se kroz taj stav političkih elita u Srbiji prelamaju sve naše slabosti, slabosti društva u Srbiji danas, posebno mitomanija i potpuno nerealno sagledavanje realnih procesa i razvojnih tendencija društava, ne samo u regionu nego i u Evropi. Sve više počinjem da verujem da Srbija nikada neće izaći iz tog začaranog kruga gde se uvek pronalazi neka krupna nacionalna tema koja će sprečiti da se ovde priča o realnim svakodnevnim problemima i kroz koje će ovo društvo početi da se menja, da menja svoje navike i svoja shvatanja o životu. Uvek će mo imati neku Coru Goru, neko Kosovo, nije ni čudo što se sada otvara pitanje Vojvodine u ovoj ustavnoj raspravi . Svima je jasno šta će biti sa donošenjem ustava, koji je takođe instrumentalizovan, kao i 15 godina ranije, za potrebe dnevne politike i Kosova i tu nema dileme da je to samo jedan taktički, pragmatički cilj ostanka na vlasti nacionalističkih stranaka. „
Mediji u Srbiji su, još iz vremena Miloševića, navikli da se utrkuju u tome ko će sa Kosova da javi goru vest. Umesto da razbijaju predrasude, mediji su ti koji ih učvršćuju, umesto da uspostavljaju komunikaciju oni čine sve da nam podhrane predrasude.

Lena Pelić:
Nama se nude tri scenarija rešenja statusa Kosova. Prvi je: Kosovo u sastavu Srbije; drugi je podela Kosova i treći je nezavisnost Kosova.
Prvi scenario je neizvodljiv, pre svega nije prihvatljiv za međunarodnu zajednicu, a ni prihvatljiv za nas. Većina građana Kosova ne želi da bude u sastavu Srbije a po mom mišljenju Kosovo je još od ’99. nezavisno.
Drugi scenario je podela Kosova na srpski i albanski deo, manje bolan deo za javnost u Srbiji, ali takođe neprihvatljiv.
Treći scenario je nezavisnost Kosova, po mom mišljenju i po mišljenju većine učesnika jeste jedini izvodljivi scenario.
Prvi problem koji se javlja u Srbiji je što javnost nije spremna da prihvati ovo činjenično i faktično stanje i da se pomiri sa tim da će Kosovo biti nezavisno. O tome ne možete javno govoriti jer ćete biti verbalno pa čak i fizički napadnuti. Mediji igraju značajnu ulogu jer kad premijer Srbije, Vojislav Koštunica, Albance na Kosovu naziva „albanskim separatistima“ to je totalno legitimno i legalno u Srbiji.
Činjenično stanje je da će Kosovo da dobije nezavisnost i to u relativno kratkom periodu, možda čak do kraja ove godine i Srbija tu ne može ništa da uradi, ne može ništa da promeni. Srbija može da uradi mnogo toga da bi poboljšala položaj Srba na Kosovu, pogotovu njihovih građanskih i ljudskih prava. Brine me ponašanje nacionalnih zvaničnika koji umesto da rade na poboljšanju položaja Srba na Kosovu, svojim stavovima, politikom i pregovorima onemogućavaju uspostavljanje normalnih međunacionalnih odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu. Čini mi se da oni kao da imaju parolu „što je Srbima na Kosovu lošije, to će nama biti bolje, tj. imaćemo bolji položaj u pregovorima“, što je potpuno pogrešno. Kao i kada su svi političari u Srbiji, na čelu sa patrijarhom Pavlom pozivali Srbe na Kosovu da ne izađu na izbore, jer kako ćeš ti nešto promeniti ako ne učestvuješ.
Samo priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije može omogućiti najpovoljniji položaj Srbima na Kosovu. U slučaju da Srbija ne prizna nezavisnost Kosova doći će do novih sukoba i do novog progona Srba sa Kosova. Nažalost, Srbija nije spremna da prihvati ovakvo stanje niti da se suoči sa realnošću, kao što nije spremna da napravi raskid sa prošlošću i sa politikom Slobodana Miloševića. Politika naših današnjih političara je ista kao i politika Slobodana Miloševića, pogotovu o pregovorima o statusu Kosova što nam govori i naprsno, brzo, donošenje novog ustava u Srbiji u kome će Kosovo biti proglašeno sastavnim delom Srbije, čime će se svaka dalja rasprava o Kosovu smatrati izdajom.

Čedomir Jovanović:
Naš stav je da Kosovo treba da bude nezavisno i na takav način odgovorno. Sada trebamo da razmišljamo kakve su međunarodne okolnosti u kojima mi funkcionišemo u ovoj 2006. i kakve će biti u 2007. godini.
To što smo mi priznali nezavisnost Kosova nije neki akt veleizdaje iako se na taj način može tumačiti ako pročitate u ustavu koji kaže“niko ne sme da prizna, itd.“
Zašto Srbija mora i ubuduće da se bavi Kosovom? Da li zbog toga što će „svanuti jednog dana neko novo doba“ pa ćemo se mi na Kosovo vratiti, 500 godina smo čekali pa smo se 1912. na Kosovo vratili, ili možda Kosovom treba da se bavimo zbog toga što Srbija, ako želi da bude normalno društvo, ne može biti bezobzirna prema problemima koji postoje u okruženju.
Mi se ne bavimo Kosovom, mi razgovaramo o Kosovu zato što imamo neku vrstu pretenzije prema Kosovu, nego zato što smo odgovorni prema građanima Srbije, prema građanima Kosova, i zato što za razliku od onih koji navodno govore u ime Srba sa Kosova, mi to radimo štiteći njihovo pravo da ostanu tamo gde su danas.
Ova vrsta političkog avanturizma završiće se u decembru traktorskim prikolicama Srba koji će napuštati Kosovo gde će za šest meseci ili godinu dana, nestati na perifiji naših opština. U Leskovcu sam razgovarao sa ženom, izbeglicom sa Kosova, ima dvoje dece, obolela od raka, nema sredstva za lečenje, nema zdravstvenu knjižicu, njena deca ne primaju nikakvu soijalnu pomoć, muž joj je poginuo u ratu. Gde je tu naša solidarnost, gde su tu institucije, gde je bilo kakva vrsta, ako ne materijalne pomoći, onda razumevanja? O tim istinama treba da govorimo. Ne trebamo da otvaramo oči Srbiji jer Srbija to zna, već na taj način da jačamo svoju poziciju koja je sada realno jača nego pre pet ili deset godina.
Postoji mnogo više političke svesti i razuma u srpskom društvu nego u srpskoj politici koja nastupa u ime tog društva. I ovo što nam se dešava više nema nikakve veze sa Kosovom. To ima isključuvu funkciju dalje kosovizacije Srbije. Hajde da ne pričamo o uništenom obrazovanju, o uništenoj socijalnoj politici, o uništenoj ekonomiji, hajde da ne pričamo o privatizaciji, hajde da branimo Kosovo, u ime Kosova je sve dozvoljeno i u ime Kosova su uloge podeljene. Neko je patriota, neko je izdajnik. Smatram da ne trebamo da učestvujemo u toj vrsti dokazivanja i treba da kažemo da mi vidimo novi problem na prostoru Kosova. Mi se bavimo kriznim menadžmentom i definišemo mehanizme kojima ćemo to rešiti. Prvo ne smemo dozvoliti međunarodoj zajednici, da onog trenutka kada usvoji novu rezoluciju Saveta bezbednosti, digne ruke od Kosova i Srbije i da kaže dobili ste sada svoje države, to je ono što ste želeli i sada se snalazite kako znate i umete. To je nešto što sada možemo nagovestiti kroz konstatacije koje su vrlo jasne i praktično idu u pravcu u kome se kao argumentacija nerazumevanja za stav Srbije da želi da zadrži Kosovo, navode činjenice“ pa vi znate da je tamo srednji vek, pa vi znate kakav je tamo nivo političke kulture, pa vi znate kakvi su njihovi međusobni odnosi i u šta će se to pretvoriti.“ To je pogrešan pristup i kroz Rezoluciju SB, u odnosima sa EU, SAD treba tražiti redosled poteza za 2007, 2008, 2010. godinu. Ne samo onu vrstu zaštite koje će tretirati etničke pozicije nego i mehanizme kojima će se ubrzavati procesi koji od Kosova treba da naprave prostor na kome je moguće živeti. Ovde će se desiti ne tako dramatičan 5. oktobar, ali ćemo mi za godinu dana gledajuči 2006. godinu biti zapanjeni dubinom promene koja je već pred nama.
Neka Kosovo što pre bude država i da vidimo koja je naša uloga u svemu tome, šta je ono što mi treba da uradimo. Da li da se staramo samo o Srbima, što je sada prevashodna intencija svih onih koji govore sa pozicije srpske države ili mi još sada treba da počnemo da se bavimo problemima građana Kosova, jer ako je većina u problemu i manjina će biti u problemu Mi moramo signalizirati da priča ne prestaje sa Rezolucijom. Naprotiv, tada počinje nova vrsta obaveze prema Kosovu, a za to u ovom trenutku ne postoji dovoljno spremnosti i mi na to treba što pre da ukažemo i tu situaciju da promenimo.
Na Kosovu ljudi imaju jednu vrstu političkog jednistva, što ne treba da nas čudi, prosto bili su isuviše ugroženi na identičan način da bi se sada razlikovali po pitanju odnosa prema Srbiji. Međutim, vrlo brzo i kosovsko društvo čeka suštinska promena i sastavljanje nove političke generacije. Upravo one generacije koja se obrazovala negde u svetu, koja se vraća na Kosovu, koja želi tamo nešto da stvori i to su ohrabrujuće činjenice. Mislim da mi nemamo razloga za strah što se tiče budućih odnosa Srba i Albanaca jer na to neće presudno uticati oni koji su te probleme stvorili ili oni koji ih tako loše rešavaju bez obzira da li je to reč o političarima sa albanske strane ili sa srpske. U predstojećem periodu naši planovi sa Kosovom su ozbiljni, oni se ne vezuju toliko za ponavljanje tog opšteg da je Kosovo nezavisno i da to treba što pre okončati na način koji bi omogućio ljudima na Kosovo da mogu da utiču na svoj život efikasnije i konkretnije nego što je uticao Beograd koji je bio praktično nesposoban da upravlja teritorijom Kosova.

Katarina Ristić:
Zločini koji su počinjeni za vreme bivšeg režima na Kosovu jesu jedan od najvažnijih razloga zbog čega je za stanovnike Kosova koncept autonomije u okviru Srbije potpuno nemoguć. O tome je govorio i specijalni izaslanik UN za Kosovo Marti Ahtisari u toliko kritikovanoj izjavi. On je rekao da svaka nacija nosi teret za koji mora da plati i da vođe u Beogradu moraju da se suoče sa istorijskim nasleđem i da prihvate odgovornost za događaje u prošlosti. Ti zločini su zaista bili monstruozni, država poput Srbije za vreme Miloševića prema stanovništvu ponašala kao zločinačka organizacija koja ubija civile. Žene, decu, proteruje čitava sela, proteruje čitave regije, uniformisana lica koja treba da čuvaju zakon, da predstavljaju pravičnost te države čine zločoine i seju strah, onda je odluka tog naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje da ne trpe takvu vlast zaista etički nesporna. Nedovno je tužilac Vitorović u svojo završnoj reči za suđenje Ivanu Stamboliću ovako definisao režim Slobodana Miloševića: „To je režim koji je svoju vlast zasnivao na konceptu čija logika podrazumeva pravo na nasilje pa su se upravo zato i pri takvoj nacionalnoj svesti nasilje i ubijanje javili kao nužno sredstvo za uspostavljanje nacionalnog bića“. Ja tu negde vidim najveći problem Srbije prema Kosovu, a razlog zbog koga danas govorimo o zločinima na Kosovu jeste upravo kolektivna amnezija, potreba i naroda i vlasti, velikog dela društva da poriču zločine, da poriču svaku odgovornost.
Govoriću samo o par slučajevima koji su procesuirani u Beogradu, gde postoje optužnice ili gde postoje presude. Prvi od njih je slučaj Suva Reka. Reč je o zločinu koji se dogodio 26. marta 1999. godine. Uniformisana lica su počela pucaju, žene i deca su pobegle u piceriju, za njima su ušli policajci i rafalno pucali u tu grupu ljudi koji su ušli i ubili ukupno 48 civila. Zatim tu slučaji Bitići. Optužnica za slučaj Bitići je pokrenuta avgusta 2006. početak suđenja se očekuje do kraja ove godine, reč je o tri brata Bitići koji su nakon 15 dnevnog pritvora u Srbiji izvedeni iz zatvora, zatim kindapovani od pripadnika SUP-a odvedeni iznad jedne jame i sa vezanim rukama žicom na leđima, ubijeni pucnjem u potiljak. Njihova tela su nađena u grobnicama u Petrovom Selu 2001. godine. Što se tiče tih masovnih grobnica u Batajnici pretpostavljam da se svi sećate 2001. kada su one otkrivene, tada je otkriveno 850 tela albanskih civila, ljudi koji su sahranjeni, leševi koji su natovareni na kamion i sa Kosova prebačeni u Srbiji, tu sahranjeni. U ova dva slučajeva, slučaj Suva Reka i slučaj Bitići, sudiće se za ubistva 51 od 850 ljudi koliko je nađeno u tim grobnicama. Znači mi imamo još 799 nerešenih ubistava Albanaca na Kosovu. Jedino suđenje koje je završeno je suđenje za Podujevo. Tu je Saša Cvjetan osuđen na 20 godina zatvora za ubistvo 14 žena i dece civila u Podujevu u jednom dvorištu, tu su ubijena mala deca. Ja ću vam pročitati samo imena i koliko su ta deca imala godina tada : Saranda Bogujevci 14 godina, Fatos 13, Jehona 11, Lirij 9, Genc 6, u tim godima su oni izgubili oca, sestre, braću i td. Što se tiče odnosa Srbije prema Kosovu i te cele priče o Ustavu, ja ću da vas podsetim da se prema podacima Crvenog krsta trenutno još uvek vodi kao nestalo 2.275 osoba i Albanaca i Srba, a da je ukupan broj stradalih tokom oružanog sukoba oko 10.000. Država Srbija, umesto što se tako s dušno bori za teritorije, mogla bi se malo pozabaviti ljudima. Znači deset hiljada porodica je ostalo bez nekog od njihovih članova, dve hiljade porodica ne zna i dalje gde se nalaze kosti njihovih najbližih, te bi država mogla da se pobrine, da se bori za dostojanstvo tih žrtava tako što će se doneti zakon o reparacijama, tako što se makar simbolično izvinuti, tako što će se ograditi od režima Slobodana Miloševića i od toga što je taj režim uradio. Ja ću vas podsetiti da se još uvek niko ni na koji način nije ogradi i osudio ločine na Kosovu koji su zaista bili zastrašujući. Na taj način bi eventualno Srbija makar pokušala, ako ne i uspela da povrati poverenje građana i Srbije i Kosova u institucije ove države, i možda potpomogla integraciji stanovništa na samom Kosovu.“

Dinko: „ Sećam se da je negde pre deset godina bio je ovde u Beogradu u bioskopu Rex dijalog između mladih Albanaca iz Prištine i mladih Srba iz Prištine, po dvojica od svake nacionalnosti. Studenti, jedni tadašnjeg „Paralelnog univerziteta“, a drugi studenti tadašnjeg Miloševićevog univerziteta. I jedan moj kolega, mladi je bio tada jako iznenađen pojavom Albanaca koji je imao šatiranu kosu, minđušu u uvu i bio je pankerski opredeljen. On je bio šokiran da postoje takvi Albanci. Zašto je to još uvek tako pitanje je na koje ćemo morati još dugo da odgovaramo.“

Nevena Kostić:
Na ovoj tribini govoriću pre svega kao građanka, kao građanka Leskovca, kao građanka juga Srbije jer kao što svi znamo većina mojih sugrađana je u vreme NATO bombardovanja bila na Kosovu i sigurno su mnogi od njih radili loše stvari, koje su izazvale patnje Albancima. Puno sam razgovarala sa mojim prijateljicama o situaciji u kojoj se nalazi naša država i kako reaguje na Kosovo. Vrlo lako smo došle do jednog jednostavnog zaključka. S obzirom da smo mi organizacija koja se takođe bavi nasiljem, mi smo mogle jednostavno da napravimo paralelu između žene žrtve nasilja i muškarca nasilnika, tako da je Kosovo žena koja je pre sedam godina napustila svog nasilnika, a sam nasilnik uporno pokušava da je vrati I došle smo do zaključka da je teško to učiniti, i da nijedna žena koja je žrtva nasilja i koja izađe iz nasilja ne želi da se vrati svom mužu. Tako da verovatno neće ni Kosovo.
Tako bih htela da seokrenem jednoj pozitivnoj strani koju bih mogla da prenesem kao iskustvo iz Leskovca. Nedavno sam srela jednog prijatelja koji mi je rekao kako ga je pozvao Albanac iz Gnjilana i tražio njegovu podršku, i pomoć oko kupovine autodelova iz Leskovca. Naravno, videli su se, obišli radnje, i na kraju svratili kući kod naših Leskovčana, popričali i razgovarali o poslu. Iza toga sam počela da se raspitujem o tome i dobila zanimljive informacije da svake subote kada je pijačni dan u Leskovcu negde stotinak građana Kosova, u većini albanskog, dolazi u Leskovac na pijace, kupuje, trgovina je uspostavljena i to znači da postoji određena saradnja između građana Srbije i građana Kosova, a na žalost naša država to ne primećuje i ne želi da prizna. I moje pitanje je jednostavno, a to je da li su građani Srbije svesniji od društvenih aktera, odnosno potičara koji danas vode našu državu i da su pre njih shvatili šta je to što treba da urade da bi smo mi počeli konačno da živimo. Takođe bih želela da pomenem da sam razgovarala sa mnogim rezervistima koji su imali iskustva sa Kosova i mnogi od njih su vrlo loše prošli i nisu bili zaštićeni od naše države. Oni su vrlo često ostajali bez hrane, oni su često delili jednu paklu cigareta na četiri osobe i ono iskustvo koji su oni preživeli tamo je bilo dovoljno za njih. Sada kada ih pitam da li bih ponovo otišli na Kosovo oni odgovaraju sa Ne. Oni tamo više ne žele da se vrate. To je jedna pozitivna činjenica, da građani, bar građani sa juga Srbije nisu spremni ginu za ideale koji jednostavnio nisu realni i nisu ono što nama treba.“

Diskusija

Biljana Kovačević Vučo :
Taj Ustav se bazira na fikciji kojom ćemo mi morati da se pridržavamo ma koliko ona da bude apsurdna. Onog trenutka kada to bude kao tako definisano, svaki razgovor o Kosovu i svaka vrsta ovakvog razgovora biće antidržavna i antiustavno ponašanje. Moje iskustvo govori o tome da kada smo se bavili ljudskim pravima i represiji nad Albanaca naročito u vreme Miloševića nismo bili tako strogo kažnjeni, dok nismo počeli da se bavimo i pravima Srba. To je bio onaj zabran u koji nismo smeli da uđemo zato što smo morali da igramo tu društvenu igru u kojoj su podeljene uloge, mi smo izdajnici i nas ne treba da se tiče kako žive Srbi na Kosovu. Nama je zabranjeno da se bavimo pravima Srba na Kosovu jer oni skupljaju dokaze protiv nas, a dokazi protiv nas su da smo mi antisrpski raspoloženi i da mi želimo sve najgore Srbima na Kosovu. I kada mi iskoračimo iz podeljenih drušvenih uloga tada smo mi proskribovani i to je veoma veliki problem. Teško će se nevladin sektor i teško će se alternativne političke partije baviti pravima Srba na Kosovu, to su teme u kojima se neće ulaziti i preambula u Ustavu koja je veoma bitna i nemojte da vas zavara da je to samo jedna proklamacija koja treba Srbima da olakša frustraciju oko gubitka Kosova. To je veoma opasna situacija u kojoj ćemo mi biti žrtve jedne strašne manipulacije. Selektivna represija je dovoljna da drži ceo društveni život u pokornosti. Da ljudi vide šta se dešava onima koji iskaču i da imaš jednu gomilu podanika.“

Staša Zajović:
Mi treba da vršimo pritisak na institucije jer je to naše pravo i naša obaveza u pravcu menjanja tih institucija i da podstičemo druge NVO na to pravo i na tu obavezu. Mi takođe imamo pravo i obavezu da gradimo kaolicije solidarne saveze, ad hoc koalicije. Žene u crnom kao ženska grupa i mreža stupaju u koalicije sa mnogobrojnim akterima i akterkama.
Mislim da je najvažnije da mi kao civilno društvo iz Srbije insistiramo na onome što je zajedničko civilnim društvima u obe etničke zajednice, da učinimo i drugima vidljivu saradnju koja postoji između civilnog društva na Kosovu i u Srbiji, da nikad ne izgubimo iz vida da imamo različite pozicije u kojima se nalazi civilno društvo na Kosovu i mi iz Srbije. Ovaj deo civilnog društva kojem mi pripadamo je manjina, mi smo totalno van glavne struje, potpuno kršimo nacionalni konsenzus dok je civilno društvo na Kosovu unutar tog nacionalnog konsenzusa. Međutim, to nije nikakva prepreka i to nam pokazuju mnoštvo koalicija među nama. Zajedničko je i jednima i drugima da smo isključeni u konsultacijama i pregovorima, da su pregovori državna tajna i na Kosovu i u Srbiji.
Mi imamo obavezu i pravo da tražimo da se skine pečat državne tajne i ovaj razgovor je usmeren u tom pravcu. Zajednički nam je patrijarhat, kao diskriminacija žena, apsolutno na svim nivoima i u svim etničkim zajednicama. To nam je zajedničko, to moramo menjati zajedno, podržavajući jedne druge. Zajednički nam je i poremećeni vrednosni sistem. I tamo i ovde je preovladava nacionalistička matrica, dominira kultura nekažnjivosti zločina, kultura u kojoj su zločinci heroji. Naravno, naše pozicije su različite. Ja stalno ponavljam da sam iz agresorske države, dok su žene sa Kosova iz zemlje koja je bila žrtve te agresije, ali imamo mnoštvo stvari koje zajedno radimo.
I na Kosovu i u Srbiji postoji stalno kršenje ljudskih prava svih, potpuni nedostatak bezbednosti i recimo radimo na izgradnji novih vidova bezbednosti i uloga nas kao civilnog društva je ogromna i moram da kažem da mi je žao da nemamo podršku međunarodne zajednice i to je vrlo ozbiljna stvar. Oni nisu podržali održavanje ove konferencije i mi ovo radimo našim solidarnim zalaganjem.“

Dinko „ Ispada da Srbijom vlada neka manjinska politička elita i ta koja živi u svom zatvorenom svetu ali u taj zatvoreni svet su i nas zatvorili.
Što bi rekao Pera Luković na jednoj od naših tribina u Zrenjaninu: „ Ja već petnaest godina govorim ljudima da treba da peru zube, da peru ruke i da ne pljuju na ulici i to se ovde smatra izdajom“„.

Vera Marković :
Štampa i oni mediji koji su relaitno dobri sarađivali sa civilnim sektorom i sa alternativnim politčkim partijama i ta saradnja polako prestaje zbog toga što se polako približavamo tački gde će doći do velikog sloma. Do sloma će doći zato što se emotivo sagledavaju, odnosno mitski, odnosno iracionalno sagledavaju najvažnija pitanja. Veliki test je bio referendum o nezavisnosti Crne Gore i tu je bio potpuni promašaj vladajuće elite i išli su na emotivnu argumentaciju umesto na racionalnu i promašili su. Bilo je bez većih potresa jer većina ljudi je prihvatila nezavisnost Crne Gore. Međutim, u ovom slučaju verujem da će biti veliki stres za većinu građana zbog toga što je emotivna atmosfera vrlo podiguta. Na koji način izaći iz toga, postoje prilike, treba gostovati u mnogim emisijama, da se poneki intervju obezbedi u nekim listovima, da se prave javne tribine kao što je ova. Ono što je interesantno, postoji jedna grupacija koju niko od nas u alternativnim političkim strankama i u civilnom sektoru nije računao, a to su istraživači javnog mnenja. Pronašli su taj način da pitaju šta bi ti želeo kako da se završi taj konflikt i drugo, šta misliš da je realno. I to jedno pitanje menja atmosferu u Srbiji. Istraživači nailaze na veći broj odgovora da će to da se završi sa nezavisnošću Kosova. Mislim da ad hoc koalicija treba da se pravi oko referenduma da se ispita mogućnost nekih zajedničkih akcija, da se napravi neka zajednička strategija i da se vidi na koji način da se parira onome što će biti udarna propaganda za referendum oko Ustava. Trebalo bi razobličiti tu laž. Većina ljudi će vam reći da će Kosovo biti nezavisno. To političko licemerje sprečava da se nešto od toga kaže u javnoj sferi, a formiranje javnog mnjenja ide svojim tokom. Zalažem se za koaliciju oko referenduma.

Zoran Petakov :
Da bi neko odbacio nacionalistički koncept mora da se ispune dva uslova. Mora da postoje mediji na kojima on može da vidi i drugu stranu koja nije isključiva. U Srbiji je danas samo internet taj medij.
Nacionalizam će se braniti do kraja, do poslednjeg čoveka i toga moraju ljudi biti svesni. Oni prvo imaju te udarne brigade nesvesnih ljudi koji će jurišati na tebe samo zato što je neko rekao da ti nisi njihov i njih ima više. Strategija bi bila prosvećivanje, ali je problem što nema alternative na nacionalizmu, sve političke partije, sa vrlo retkim izuzecima, su nacionalističke a ostale koje to nemaju, vrlo su marginalizovane. Cela naša kultura je u poslednjih dvadeset godina je nacionalistička. Jedini način je stvarati alternativu tome tako što ćete sa vrlo konkretnim stvarima, ne sa ideologijama. Vrlo konkretno i vrlo fokusirano. Pokušali smo u Novom Sadu da za svaku akciju obezbedimo medijsku pažnju. Mi smo uspeli da se prvi put od 1945. godine i to pod Koštuničinom vlašću, sa njegovim sudijama, sudi za raspirivanje rasne, nacionalne i verske mržnje.
Jednostavno, treba da radimo svi zajedno, jer imamo zajednički problem, da treba da se zaintrigiraju mediji tako što ćete prestati da budete u okvirima političke korektnosti. Ako ćemo da zaintrigiramo medije koji su takvi kakva nam je država, primitivni, moramo izaći iz okvira političke korektnosti jer njih samo to jedino i interesuje i onda kroz to provlačiti jer mi nemamo ni snage, ni mogućnosti, ni potencijala“


Jasmina Stevanović:
Drago mi je što se konačno priča o ljudima, o živim bićima. Što se sada ne priča o srpskim grobovima, spomenicima, o crkvama, manastirima i ostalim institucijama. Konačno su se skupili ljudi koji će da pričaju šta ćemo sa živima, šta ćemo sa onima koji su otišli i šta ćemo sa onima koji su ostali dole.Tako da mislim da je krajnje vreme da neko i njih čuje. Mislim da treba da pitamo ljude na Kosovu da li oni žele nezavisnoso Kosovo, da li oni žele da budu u Srbiji. Nekako mi je sebično da Srbija o tome raspravlja. Da li će Crna Gora da bude u sastavu Srbije, Vojvodina, Kosovo. Kao da je Srbija tu ključ svega. Mislim da ljudi na Kosovu pre svega žele najosnovnije ljudsko pravo, pravo na život, slobodu kretanja. To je nešto što ljudi u Srbiji imaju, a ljudi sa Kosova su nekada imali. Moje najranije sećanje (osamdeset i neke) kada su mi vrata stana bila otključana, a onda kreću devedesete kada stavljamo rešetke na prozore, rešetke na vrata jer to svi rade u komšiluku. Jedan komšija mi je bio Albanac, drugi komšija Turčin. Nije mogla ta mržnja sama od sebe da nastane, nekome je to očigledno odgovaralo. Nekada su ljudi dole živeli najnormalnije. Sada kada sam u Srbiji ne mogu da naviknem na otključana vrata. To je ono što mi je trebalo, samo sloboda. Ono što dole nisam imala, ono što dole ljudi i dalje nemaju. Bila sam u Prištini pre godinu dana, usudila sam se da odem posle bombardovanja, mnogi ljudi nisu svesni kako oni dole žive, gledala sam ono silno naoružanje, kako idu sa onim automobilima, helikopteri kako nisko lete i onda gledam pored toga malo dete kako sa loptom ide i skakuće. Ono ne zna za bolje, ni ja nisam znala za bolje dok nisam došla u Zaječar, sada mogu da spavam sa otključanim vratima. Njima je jedino potrebno pravo na život, žive sa velikim strahom. Mislim da ni njima nisu bitni spomenici, crkve, manastiri. To je ono na čemu insistiraju pojedini političari. Vlasti maksimalno instrumentalizuju taj narod dole, to su ranije radili zbog političkih poena, jer su najveći broj glasova dobijali od ljudi sa Kosova. Kosovo jeste nezavisno, samo je problem u tome što se neko pomirio sa time, a neko nije i samo čekamo to na papiru. Ja Kosovo ne doživljavam kao sastavni deo Srbije. I ja bih volela da čujem nešto lepo, da svi pričamo o nekoj utopiji, istina boli, ali treba da se pomirimo sa istinom. Meni je dosta ratova, ja samo želim da živim, da mogu slobodno da se krećem.“

Dinko: Mislim da si ti kazala jednu vrlo bitnu stvar kao i Nevena iz Leskovca, Albanci i Srbi trguju, uprkos svemu, postaje kontakti. Ne pričam o mafijašima koji se predstavljaju kao politički lideri Srba sa Kosova i koji uzimaju dobre novce zahvaljujući ovakvoj situaciji i zahvaljujući švercerskim rabotam, već govorim o običnim ljudima koji imaju potrebu da kupe ili pridaju svoj neki mali proizvod i koji ne gledaju ili sve manje gledaju ko je kupac tog malog proizvoda. Koliko je meni poznato u Prištini možete da kupite jafa keks, ili dijamant ulje i na Kosovo, uopšte 70 % robe je poreklom iz Srbije. Tu imamo paralelni svet. Imamo svet visoke politike koji tvrdi da tako ništa ne postoji, a imamo i zvanične podatke gde to apsolutno postoji i gde je to činjenica koja će samo da eskalira. Trgovina će u svakom slučaju da spaja ljude. Kako opet da to rešimo. Kako da u Srbiji objasnimo da se Albanci i Srbi druže i da prodaju jedni drugima i da se u Prištini jede jafa keks. Kako je moguće da postoji takva blokada da se to u Beogradu navodno ne zna. Da li je odgovor na sva ova pitanja ovo što smo spominjali oko Ustava, a to je ad hoc koalicija ili ovo što je Čeda (Jovanović) rekao da se više ne bavimo statusom Kosova pošto je to izvesno, nego da se bavimo onim što će biti posle proglašenja nezavisnosti Kosova. Da li je ta strategija i da li nam je dovoljna ad hoc koalicija nevladinih organizacija i nažalost vanparlamentarnih stranaka u Srbiji, da bi smo probili barijeru. Izabela da li su ovi podaci ekonomski tačni ili sam ja lagao.“

Izabela:
Oni na Kosovu čak imaju problem da se većina proizvoda uvozi, što kažu blokira njihovu proizvodnju i njihovu ekonomiju i čak sam od nekih albanskih političara čula da postoje interesne grupe koje vrlo dobro zarađuju na tome.“

Dinko: Kao što vam je poznato, Kosovo svake zime ostaje bez struje i sa najnižom cenom struje pojavljuje jedna zanimljiva firma čiji je osnivač Srbin iz Beograda, a firma registrovana u Londonu i gde dobija na tenderu da prodaje Kosovu struju. Tu su takođe povezani stari dugovi naše države čiji je on trgovac. To je jedan konglomerat ogičledno pojedinih lidera Srba sa Kosova, konglomerat nekih pljačkaških interesa u određenim sferama. Da li se to oseti u Severnoj Mitrovici? Da li je to možda razlog podeljenosti?

Izabela:
Pa to se najviše oseti u Kosovskoj Mitrovici za koju ljudi na Kosovu pričaju da to jeste centar kriminala na Blakanu.

Tamara Kaliterna:
„Kada je reč o izveštavanju o Kosovu u srpskim medijima stid me moje profesije. Vi imate da se izveštava samo o incidentima na Kosovu. Agencija Beta, slušala sam na Slobodnoj Evropi preksinoć, odmah je znala da su incidente na mostu u Mitrovici izazvali Albanci, takođe zna da su Albanci ubili jednog srpskog dečaka nožem pre jedno mesec dana isto u Kosovskoj Mitrovici, mada je napadač pobegao, ne znam kako su zn ali da je bio Albanac. Automatski ta crno bela slika. Ne znam kako bi oni posle tako crno bele slike živeli u istoj državi, to je nemoralno. Nemoralnost čitavom suživotu dodaje činjenica i onih 900 leševa u Batajnici. Međutim drugo što sam ja htela da kažem je da se bojim da imamo ovde troje ljude iz Vojvodine i da smo u ovoj diskusiji zaboravili ponovo žrtvovanje Vojvodine za Kosovo. Kosovu se nudi najveća autonomija, Vojvodina treba da se zadovolji ekonomskom i tačka, ni zastava, što je smešno. Juče su rekli da će dati samo ekonomsku nezavisnost. Nema čak ni zastave što je samo jedna svečana krpa i bojim se toga kako je smišljen referendum i kako je smišljen Ustav. Čija je Srbija? Država građana Srbije ili država srpskog naroda. Pa onda idu dileme šta je srpski narod. Šta konstituiše jedan narod.
Hoću da kažem, da bi u stvari trebalo pozvati na bojkot ovog referenduma iako on košta 8,5 miliona evra. Ali ja svesno kao građanka Srbije želim da bacim tih 8,5 miliona evra iz jednog razloga koji je stravičan. Unošenje Kosova u Ustav Srbije je objava rata Kosovu, a onda i čitavom svetu, a svi smo mi u stvari mobilisani ljudi i zato odbijam i neću izaći na referendum i sve ću nagovarati da ne izađu. I ne vidim zašto bi Srbija posle Miloševića ponavljala Miloševićeve greške i zašto je njegov duh ispod one lipe toliko dobar da i dalje vlada Srbijom“.

„Jedno pravničko pitanje koje me zanima, a nisam pravnik pa ako neko može da mi pomogne. Na koji način je moguće formulisati predlog Ustava u kojem će stajati da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, a na referendumu u birače ne računati Albance koji žive na Kosovu.“

„Bilo je nekih predloga da gasaju Srbi i da glasaju u crkvama, što je opet mešanje i narušavanje sekularnog principa. To je pravni i pravnički nemoguće. Ako se taj čitav postupak sprovodi da bi se u Ustav unelo da je Kosovo deo Srbije, a faktički i sada bi trebalo da jeste prema važećem Ustavu, a pritom prezirete građane Kosova srpske nacionalnosti i mrzite građane Kosova albanske nacionalnosti, mislim da takav projekat nema nikakve šanse. 1912. Srbija nije dobila na poklon Kosovo, nego ga je dobila na revers u pregovorima. Pokazalo se da Kosovo ne može da integriše jer nije građanska država. Kada je taj etnonacionalizam narastao i kada se završilo kako se završilo došlo je i do bombardovanja i potpisivanja sporazuma. Posle Kumanovskog sporazuma nije napravljen nijedan korak prema Albancima. Posle svega onoga što su doživeli kao državni teror, posle svega toga nije napravljen korak da bi se ušlo u jedan proces stvaranja multietničkog društva Srbije koji podrazumevalo i Albance. Pošto posle Kumanovskog sporazuma ništa nije urađeno ovo je najgori mogući način da se sa Kosovom nešto uradi. Da se unese u Ustav, a da se ne unese u državu. Svi napori se čine i podiže se tolika nacionalna tenzija zbog stolice u UN koja nema apsolutno nikakav značaj. Ako je jedini interes stolica u UN onda da li je to zaista vredno svega. Nemoguće je da se u Ustav unosi nešto što se odnosi na građane koji na to ne mogu da utiču, a koji se odnosi na građane koji su u sadašnjem Ustavu deo biračkog tela. I Srbi i Albanci su po sadašnjem Ustavu građani Srbije, to ne može da se izbegne. Demokratska stranka Srbije nam nije dala da donesemo Ustavni zakon koji bi promenio način glasanja. Oni su bili za to da mora da se donosi novi Ustav. A sada taj problem rešavaju tako što ga uopšte ne rešavaju, a samo po neko pominje da bi možda da organizuju glasanje Srba na Kosovu“.

Dinko: Većina ljudi koja je danas govorila založila se za formiranje ad hoc koalicije ne samo kada je u pitanju referendum nove Srbije koji nema veze samo sa Kosovom nego i sa onim što će posle toga da se dešava u Srbiji. Adho koalicija između nevladinih organizacija i političkih partija koje su raspoložene i žele da se otvoreno progovora o realnim problemima koje muče Srbiju, a ne o mitološkim pričama, a druga stvar koju smo zaključili da je neophodano pokušati probiti medijsku barijeru u samoj Srbiji. Zaključili smo da je elita u Srbiji odnarođena, odnosno da je društvena svest kod građana Srbije na višem nivou nego što politička elita želi da predoči. Dakl, većina ljudi je svesna situacije kada je u pitanju status Kosova. Važno je da se razmišlja šta da se radi posle proglašenja nezavisnosti, počevši od tog referenduma i posle toga kako nebi smo upali u novu zamku kakvu nam spremaju, ne samo vladajuće stranke, nego i opozicione, a to su nova žarišta u Srbiji. Tamara je pomenula Vojvodinu, videli ste šta je bio u Sandžaku i koliko koštaju dva poslanika koji podržavaju Vladu Srbije, tako da ne bismo naseli i da građanima Srbije pokušamo objasniti da ne nasednu kako nebi došlo do impolozije u Srbiji. Da probamo da sarađujemo više, da se ujednimo oko osnovnih civilizacijskih vrednosti, da je potrebno da peremo ruke i zube i da to nije sramota.“


Štampa   El. pošta