Sjeverin: nikada nećemo, ne smemo i ne možemo zaboraviti!


Sistematska orgija državno organizovanih zločina Srbije ili zvali su se: Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Ramahudin Ćatović, Idriz Gibović i Mevlida Koldžić.
Šesnaest godina posle zločina ili šesnaest godina ćutnje o zločinu počinjenom u naše ime.
Šesnaest godina žive porodice žrtava bez istine o sudbini svojih najmilijih.
Šesnaest godina porodice traže kosti svojih ubijenih samo zbog imena, zato što su u jednom istorijskom trenutku kada je državno organizovani zločin bio legalizovan bili muslimanskog imena.
Šesnaest godina tišine i neme porazne težine tišine države koja ćuti.
Šesnaest godina žrtve otmice u Sjeverinu ne postoje.
Šesnaest godina kao da se ništa nije dogodilo.
Šesnaest godina država Srbija poriče svoju odgovornost u planiranju, organizovanju i izvršenju ovog zločina.
Šesnaest godina država Srbija ove ljude iz Sjeverina nije priznala za žrtve.
Šesnaest godina porodicama žrtava otmice u Sjeverinu nikada država Srbija nije rekla žao nam je.
Šesnaest godina stoji porušena kafana Amfora, gde je autobus sa putnicima iz Sjeverina na putu Priboj-Rudo zaustavljen a putnici odvedeni.
Šesnaest godina stoji motel u Višegradu Vilina vlas, gde su ljudi mučeni, a fotograf sve zabelešio.
Šesnaest godina od godine i dana kada su ljudi zaklani na obali Drine.

Mioče:
Mesto pored kafana „Amfora“; stoje porodice žrtava. Neki imaju cveće, neki slike svojih najmilijih, neki slike zločinaca. Pridružujemo im se mi (Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava) i zajedno sa njima obeležavamo stradanje ljudi iz Sjeverina.
Jedna žena po imenu Hana čijeg su brata oteli i ubili, svo vreme jeca: „Ne tražim da mi vrate brata, jer znam da je ubijen, ali neka mi bar vrate njegove kosti, ja imam prava da dobijem šaku njegovih kostiju, ja imam pravo da znam gde je on. Nismo se nikada trebali vratiti, mojeg su dajdžu zaklali u onom ratu (Drugi svetski rat). Vidi kako su mi ga zaklali!“ Vrišti i pokazuje sliku brata sa srpskim nožem pod grlom. „Ja sam imala četiri iseljeničke vize, ali nisam htela da odem, jer bih u svakoj zemlji bila izbeglica osim u svojoj. Ja sam se rodila u mojem Zaostru (jedno od sela Peštera spaljeno 1992.) i Srbija je moja zemlja.“
Stojimo na mostu gde polažemo venac na kome piše: „Sjeverin: 22. oktobar 1992. - 22. oktobar 2008.“
Jedna druga žena pada u nesvest. Ogromna količina bola nagomilanog u njoj dugih šesnaest godina. Jedan muškarac, Ramiz Ćatović, dva mu oteli i ubili sina, pada pod teretom nikada ne priznatog zločina. Šesnaest godina nagomilana bol neostvarenja prava na istinu o svojim sinovima, šesnaest dugih godina ćutnje...
Niko od predstavnika vlasti... Kao da se ništa nije dogodilo... Tišina, ćutnja i posle šesnaest godina. Oni kao da i ne postoje. Za Srbiju to su ne osobe. Za Srbiju njihov bol nije ništa. Ćute ruine kafane „Amfora“ poput nekog antičkog pozorišta očaja.

Visegrad i „Vilina vlas“:
Motel „Vilina vlas“, na karti jedno od najmonstruoznijih mesta zločina koje su Srbi počinili protiv Bošnjaka. Mesto mučenja i žrtava iz Sjeverina. Mesto na kome ostavljamo cveće, mesto na kome ostavljamo slike mučenih i ubijenih ljudi, slike njihovih dželata višegradskih Srba iz paravojne formacije „Osvetnici“.
Ponovo plače Ramiz, otac otetih i ubijenih dvojice sinova. Nebo plave oči, stecište prevelike količine njegove boli. Bez istine je o svojim ubijenim sinovima, a ima prava na nju. Suze i on koji kaže: „Ovde su ih ubili. A vama“, obraća se nama, „hvala vam što ste došli, hvala što nam dajete podršku.“
Opraštamo se, svesni tužne činjenice da ovi ljudi nažalost postoje samo tog dana. Oni kao da žive od tog dana do tog dana, 22. oktobra. Ostaci njihovih uništenih života ili ono što je od njega ostalo jeste samo tužna potraga za kostima onih kojih više nema.

Miloš za Žene u crnom

Štampa   El. pošta