Arhiva vesti

„Ekonomski rat, društvena kriza u Španiji – otpor i alternative“

Susret sa Mirejom Forel/Mireya Forel, aktivistkinjom Žena u crnom, Sevilja/Španija, održanom 29. novembra 2012. u prostorijama Žena u crnom, razgovoru je prisustvovalo 26 aktivistkinja i aktivista.


Ekonomski rat i društvena kriza...

Krajem 70-ih gomina XX veka, Španija, Grčka i Portugal, su izašle iz vojnih diktatura. A sad su upravo ove tri zemlje južne Evrope su najviše pogođene krizom i ekonomskim odlukama Evropske Unije.
Grčka i Portugal, pa kod njih je totalna katastrofa! Mi smo na rubu velike katastrofe.
Dakle, kriza ne pogađa podjednako sve zemlje Evropske Unije. Međutim, sve zemlje EU, kao i sve zemlje na planeti su žrtve ludila finansijskog kapitala. Moramo da znamo da svaki euro koji stavimo u banku, ili ako imate bilo kakvu ušteđevinu, hipoteku ili uzmete kredit, ili se upišete u neko od privatnih penzijskih osiguranja, sav taj novac služi za špekulacije na berzi, za finansijiske transakcije na berzi. Špekulacija finansijskog kapitala znači da se ništa ne vrši (saobračaj, promet) sa proizvodima, nego sa novcem.
Do ove krize nismo baš znali kako funkcioniše taj finansijski kapital. Banke su, uz saučesništvo svih vlada EU, napravile neke nove zakone da bi mogle stalno da obavljaju ovakve operacije i transakcije. Ranije, u sedamdesetim godinama XX veka, banke su imale obavezu da 30% kapitala drže kod sebe, a da sa 70% da vrše transakcije. Poslednjih 20 godina, čuvaju od tih samo rezervi između 2% i 10%, što je maksimum, a ostalo sve kruži. To je sad pitanje sekundi, minuta, kako kruži taj kapital… Zbog tih transakcija nema uopšte novca, došlo je do hipoteka, uzimanja zajma. Banke znaju da ima ogromni broj imigranata i one su ih namamile da što više kupuju imovine, nepokretne imovine, znajući da ne mogu da dug ne mogu vrate.
Imigranti su se takođe ‘upecali’ na to, krenuli su da uzimaju kredite, a sad ne mogu da ih vrate, a onda dođu banke i uzimaju sve. Ovo se ne dešava samo imigrantima, iako su mnogi od njih uzeli kredite, mnogima od njih roditelji su žiranti i tako ceo porodični krug postaje deo lanca hipoteke i pretvara se dužničko roblje.
Na primer, građevinski sektor je, pre ove krize, skoro dvadeset gomina, u Španiji bio stub ekonomskog rasta. A sad više skoro i da nema na španskoj obali dizalica, ogroman je broj nezavršenih kuća. Na primer, u jednom delu Sevilje oko 70% ljudi je zavisilo od rada na građevini, a sad su svi ostali bez posla. Mnogi mladi su prestali da studiraju kako bi zaradili radeći na građevini. Uzeli su ogroman broj kredita i sad ne mogu da otplate. I tu počinju problemi. Kada u jednoj zemlji ne idu građevinski radovi, znači da nešto ne valja. Ovo je četvrta godina velike krize, a ona sve više dobija na zamahu...


Stalno radno mesto je mislena imenica...

Evo nekih podataka o razmerama nezaposlenosti u Španiji: ima pet miliona zvanično nezaposlenih. Prema oficijalnim podacima u Španiji stalnih radnih mesta ima samo 130 632, to su jedini ljudi koji su stalno zaposleni, u zemlji koja ima 47 miliona stanovnika!
Među nezaposlenima, najviše je žena, sad su skoro svi sektori pogođeni, ne samo građevnski. Nije problem što mnoge privredne grane ne daju dobre rezultate, nego to što je država omogućila krajnju fleksibilizaciju radnih mesta, znači otpuštanja, privremeno, povremeno zapošljavanje. Na primer, ja sam radnica u turizmu, sve manje ima ljudi koji imaju stalno radno mesto u hotelima. Ne radi se čak ‘u komadu’ tri meseca , već dva dana, nedelju dana...

Treba da se vidi koliko ima u svakoj evropskoj zemlji stalno zaposlenih. U Francuskoj raste broj onih koji nemaju stalno zaposlenje, mladi traže poslove preko agencija za zapošljavanje, koje im nude privremene poslove. Nemačka, koja ima tradiciju proizvodnog kapitalizma, svoje proizvode prodaje po celoj Evropi, oni su preplavili tržište drugih zemalja Evrope, a ustvari su dokrajčili ekonomiju mnogih zemalja. Nemačka radnička klasa je mislila da će izvozom svojih proizvoda izvući korist, a nemačke banke su primorale španske banke da uzimaju kredite, tako je to i njih stavljalo u neku vrstu zavisnosti.

Postoje razni stereotipi međusobno o zemljama unutar Evrope, o Grcima, o nama, i to nije dobro. Zaboravlja se iz kakvih je uslova Španija izašla, iz diktature, i da je za sve te godine jako mnogo postigla u kulturi, zdravstvu...
Španija nije očekivala krizu. Kapitalizam nema domovinu, nema naciju, jedini cilj je kako da akumulira i investira.
Za nas je ovo prva faza rata, nastaje nezaposlenost, oni koji imaju zalihe troše ih, troše se i penzije. Štednja se troši, počinje špekulacija, počinje bankrot. Banke iz EU traže da se plate kamate, ali traže i pokretanje industrije. To je protekcionizam država, koja spašava banke!
Sve se privatizuje, sad takoreći nema u Andaluziji ni lekova na listi socijalnog. Ipak, svi imaju zdravstvenu zaštitu, čak i imigranti, tako je u Andaluziji, a u ostatku Španije toga više nema. Sadašnja desničarska partija na vlasti hoće potpuno da pravo na besplatno lečenje nezaposlenima, imigrantima.

Zašto je ovo ekonomski rat? Zato što u Španiji dva miliona građana nemaju nikakav izvor prihoda. Tačno je da 80 % građana ima svoje stanove, kupljene kreditima, a sad 350.000 ljudi može ostati bez stanova, jer su pod hipotekom…


Otpor i alternative...

U Španiji stalno raste broj neposlušnih građana...
Pokret Indignados/Ogorčeni ili M-15 započeo je 15.5.2011. i to preko društvenih mreža. M-15 je pozvao da se okupe svi, rekli su ‘hoćemo pravu demokratiju’! ("Real democracia ya"). Tada je već bila velika kriza. U Španiji je zaista bila demokratija - i za žene, i za LGBT, ali to je nedovoljno, to je lažna demokratija, to je samo lepa slika demokratije.
Čak se i sektor vojske demokratizovao. Živeli smo u predivnoj zemlji, sve je bilo divno 90-ih, ali već tada polovinom meseca nije bilo para, jer je veliki deo plata išao na otplatu kredite, sve se kupovalo na kredit, mnogo se kupovalo, ali sve na kredit. Ljudi su izgubili pojam da im sve to ne treba. Stanovništvo je postalo potpuno otuđeno, deca su živela u pravom blagostanju, ali 2000. godine više nije bilo jeftinih stanova.

Sa ovom krozom, mladi su se jako promenili: nemaju više iste poglede. Mladi se bore, jer drugačije gledaju na situaciju, pitaju se u čemu se sastoji demokratija. Kažu „ svi su korumpirani, kažu “svi su isti levičari-desničari”. Znači, mladi imaju veliku odbojnost prema partijama.
Od 15.5.2011. cela zemlja se digla na noge: i gradovi i sela su se digli. Socijalisti (PSOE –Socijalistička radnička partija, donedavno na vlasti u Španiji) su videli da su izgubili. Pokret je potpuno antipartijski. Širi se po predgrađima, selima, svuda. Svaka deložacija ne prođe a da građani nisu tu. To su mreže solidarnosti...

Od tog 15.maja 2011. sav pokret je u predgrađima, u Španiji je socijalna mobilizacija na svim nivoima. Na primer, svi lekari u državnim bolnicama dva puta nedeljno izlaze ispred bolnice, organizuju akcije, proteste protiv smanjenja osoblja, plata. Drugi lekari se bore za solidarnost, to su lekari - prigovarači savesti. Oni kažu ‘mi kršimo državne zakone, primamo imigrante, koji nemaju socijalno. Isto je i u sektoru obrazovanja, neprestano se bore za svoja prava, ali i za solidarnost. Na primer, neki profesor se razboli, država neće da plati za zamenu iz budžeta i tada nastavni kadar u javnom sektoru protestuje.

Svi su u protestu: vrtlari su stalno u protestu, mladi u srednoj školi, studenti... svi imaju mreže. Ima sve više represije od strane policije, ali svi pokreti su odlično organizovani. U jeku ove krize, nova vlast je za 180% povećala troškove za policijsku represiju. Država stalno hoće da kriminalizuje proteste, policija govori da ,,ima nasilnika među vama“.Mirovni pokret nikad sebi ne dozvoljava nasilje, ali policija namerno provocira nasilje. Međutim, zaduženi su aktivisti da stalno prate šta se dešava, da nadgleda šta radi policija. Svaki pokret ima komisiju za medije, za odnose sa medijima, prikupljaju sve snimke tako da mogu da pokažu da nije tako kao kaže policija ,,da su oni (demonstranti) nasilni”. Policija je ta koja vrši nasilje. Na primer, u Madridu je bio veliki protest, opkoljen je parlament, to je prava demokratija. Ima jedna privatna televizija koja sve snima, i desilo se da snimatelja tuče policija, a on govori "nemoj mene, ja sam vaš", što znači policijski špijun. I to čitav narod čuje.

U Španiji postoji zaista jak pokret otrora - direktna demokratija. U njoj je donošenje odluka veoma sporo i naporno, mora postojati čvrstina i kohezija. Dovodimo u pitanje sve hijerarhije i unutar pokreta, ima jako puno radnih grupa. To se dešava na nivou gradova u Španiji.
U selima postoji radikalna seoska levica. Život se na španskom selu posle Franka jako izmenio. Seoska radna snaga je puno odlazila u gradote, ali su imigranti počeli masovno da dolaze u sela, najviše ih je iz severne Afrike. Oni rade umesto seljaka. Kad je izbila kriza mladi koji se vraćaju iz grada, na selu zatiču potpuno drugu situaciju. Snažni su sindikati na selima, radikalni su, levičarski, borbeni. To su ljudi koji se zadružno organizuju. Sad im nastupa nova faza, pokreću velike istraživačke radove o vlasništvu zemlje. Na primer, istražuju šta pripada vojsci, vladi. Kad država hoće da proda zemlju, zadruga kaže "ovo je javno dobro, mi ćemo ovo raditi, ovo je narodno". Svi su veoma solidarni. Imaju međunarodne kontakte, dolaze im televizije iz čitavog sveta i sve je javno. Ovo je jako važna borba, zauzeli su zemlju koja je pripadala vojsci, oni su antimilitaristi i zato smo sa njima. Seljaci osećaju tu antimilitarizaciju i postavljaju pitanja poput ovih: zašto odlaze pare za vojsku, kako to da kriza ne pogađa vojsku, kako ima para za vojne baze?

Šta nam pokazuje ovakva seoska sindikalna levica? Na primer, u Andaluziji Marinaleda ili ‘crveno selo’ (110 km od Sevilje), nema nijednu porodica bez kuće. Gradonačalnik Gordiljo je svima dao kredit za kupovinu građevinskog materijala. Na mesečnom nivou plaćaju 15 eura na kontu tog kredita, svi meštani plaćaju isto. Ima dovoljno obdaništa, nema korupcije i tako je to poslednjih 30 godina. U Marineledi stalno organizuju akcije: u Sevilji su upadali su u supermarkete, 'krali' i sve to 'ukradeno' davali za narodne kuhinje. Nisu oni ništa ukrali, to je samo simbolika, vid pobune, to je kao ‘atentat’ na privatnu svojinu. Jedna drugarica iz mreže Žene u crnom je bila u supermarketu, radila je na kasi i kad su došli, rekla im je,,samo izvolite, uzimajte…” I druge radnice nisu nikoga prijavile, a sad ih upravo ih policija ispituje, primoravaju ih da kažu, ali one neće da kažu ništa, iako mogu ostati bez posla!

Jako se plašimo da ovakvu situaciju ne zloupotrebi desnica i zato mnogo više radimo po predgrađima. Tamo su mladi bez posla, nemaju perspektivu. I čemu da se okrene nego kriminalu? Ako ne radimo sa njima, uzeće ih pod svoje ultradesnica ili kriminal. Ovaj ekonomski rat žrtvuje milione mladih. Desnica kaže da su nam krivi imigranti, ali to nije istina.
Desničarska vlast ne daje nikakvu pomoć, jedino ima za milosrđe, ono katoličko. U Španiji jedino dobro radi "Caritas" i kad je kriza, raste strah. Ljudi moraju steći poverenje u ono što mi radimo i za šta se borimo. Postoji osećaj sramote i krivice što si neuspešan. Zato je jako važna solidarnost baš u tim predgrađima. Depresija je ogromna, mnogo je samoubistava.

Moramo mnogo da učimo, mnogo radimo sa finansijskim stručnjacima, planira se da se sve prazne kuće nasele. Zahvaljuči akcijama ipak se smanjuje broj iseljenja, ipak odlažu neke.

Zvanićni sindikati koordinišu generalne štrajkove, ima tenzija između njih i nas. Mi iz pokreta smo jako odgovorni. Šta to znači? Mi smo odgovorni jer kad se organizuje tako velika manifestacija kao što je generalni štrajk, svi učestvujemo. Na primer, to je bilo 14. novembra i svi smo učestvovali. Odlučili smo da se svi nađemo na jednom mestu.
Najvažnije je da se održi ovaj otpor!

(Transkripciju uradile: Borka Vasić i Danica Pupovac a Staša Zajović priredila)


Štampa   El. pošta