Arhiva vesti

20 godina od genocida u Srebrenici – nikada nećemo zaboraviti

Utisci sa protesta u Šapcu, 08. jula 2015. godine

Povodom obeležavanja dvadeset godina od genocida u Srebrenici, Žene u crnom su organizovale stajanje u crnini i ćutanju 20 godina od genocida u Srebrenici – Pamtimo, 08. jula 2015. godine, u Šapcu i 09. jula 2015. godine u Loznici.

Tom prilikom, na tom protestu su učestvovali/e učesnice/i biciklističke ture Mirovni biciklizam Beograd – Srebrenica 2015. iz raznih zemalja: Italija, Mađarska, Ukrajina, Belorusija, Velika Britanija, SAD, Srbija i to njih 45.

Na protestu su bila istaknuta tri transparenta:

20 godina od genocida u Srebrenici – Pamtimo
Odgovornost
Solidarnost

Protest je prošao uz veliko policijsko obezbeđenje, i nije bio medijski propraćen, a u njemu je učestvovalo 70 osoba.

Sutradan, u prostorijama Žena u crnom, učesnice ovog protesta osećale su snažnu potrebu da podele svoje utiske o protestu:

• Banalnost ravnodušnosti: od zločina mržnje preko govora mržnje do otvorene mržnje

Ljudi su se ponašali kao da mi ne postojimo, ali nikako ne mogu da kažem da su oni ravnoduišni. To što su mislili da nas nisu videli ne znači da su bili ravnodušni. Oni su nas videli. Jedini koji su se zaustavljali da vide bila su deca. (Umberta, Verona)

Ljudi su bili veoma agresivni, posebno stariji ljudi. Većina ljudi se ponašala tako kao da ih se to ne tiče. Ja sam imala utisak da se prave da ne znaju o čemu se radi. (devojka iz Ukrajine)

Ono što me je jako pogodilo jeste što su ostali šokirani onim što su videli. Šofer biciklista je bio šokiran. Šofer je rekao da je ćutanje snažnije od bilo kojih reči. (Đanina, Verona)

Ovo je jedna ogromna ljudska i politička lekcija za biciklistkinje iz Italije. Mene je potpuno porazila ravnodušnost ljudi. Najdublje me porazilo kada sam videla da su mladi koji su videli šta piše, nas zaobilazili. (Odila, Vićenca)

Za razliku od žena iz Italije i Španije, mene ništa nije šokiralo, jer sam navikla na takve reakcije. I na fizičke i na verbalne napade. Mislim da će danas biti još i gore u Loznici. (Milka, Leskovac)

Ja sam bila na izvestan način šokirana iako imam iskustvo stajanja na ulici u Srbiji. Mene je šokiralo to što gledaju kroz nas. Mnogo je lakše kada su ljudi agresivni. Nisam znala šta je italijanski vozač autobusa rekao, ali se videlo na njegovom licu da je skamenjen. (Violeta, Beograd)

Ja sam primetila verbalni napad jednog čoveka, kada ga je policija udaljila i starijeg čoveka koji nas je verbalno uznemiravao. On je takođe pominjao mesto gde su Srbi stradali. (Mirjana, Leskovac)

Za mene je svaka reakcija bolja nego gledanje kroz mene. (Ivana, Leskovac)

Meni je bilo jako tužno, kako su mladi odbacivali da uzmu letak. (Marija, Marinaleda)

Nama je iz Srbije jako dobro poznato kako se ponaša naše stanovništvo, potpuno nezainteresovano. U dubini duše mene to jako boli, zato što nas je tako malo hrabrih žena koje je spremno da se suoči oči u oči sa ostalim stanovništvom. Mene strašno pogađa to što su se naši ljudi uvukli u sopstvene ljušture i ne interesuje ih šta se dešava. To je poražavajuće za mene. (Nadežda, Kruševac)

To je glumljena relaksiranost i opuštenost. Dva tipa ponašanja sam ja oučila: jedan je onaj koji je kreštao, a drugi su tri četiri muškaraca koji su sedeli na klupi. Ta dva prizora muškaraca su meni jako zanimljivi. Pošto je bila totalna tišina mi smo jedino njih slušali. (Marija, Santander)

Ovo je prvi put da sam ja došla u vašu regiju. Skupila sam snage za to. Ja nisam mogla da dišem. Nisam mogla da dođem sebi. Ja sam se osećala čitavo vreme kao da sam neka najgora kriminalka i da mi ne daju ni da dišem ni da se krećem. Osećala sam se kao da su me stavili u jedan veliki providni balon. Ljudi su se skupili u sebe i nisu hteli da nas vide. Dva prizora su me jako pogodila: dala sam letak jednom prolaziku i on je pocepao letak a jedan dečak je uzeo taj letak i otišao kod roditelja, videla sam da su mu oni rekli ne, to nije za tebe, baci to. Tako sam ja to razumela. To je moja solidarnost sa vama, jer ste vi malobrojne. Ne ja nemam optimizam u odnosu na ovu zemlju. Jako mi je teško da vam to kažem. Ja sam videla Beograd i ja se jako plašim za vas. Videla sam sve te izloge, firmiranu robu, onda kriminalci a sa druge strane mi se činilo da su svi ti ratni zločinci nad njima. Ne postoji memorija sećanje na drugog, postoji samo jedno sećanje. Strašno me je strah. Hvala vam. (Milena, Milano)

Tri godine nisam bila u Beogradu i konstantovala sam jako veliko pogoršenje. Mnogo je veća isključenost odvojenost drugih ljudi od vas. Bilo je ljudi koji su se zaustavljali, smeškali se. Očigledno je da ovih tri godine je nastupio ogroman nacionalistički regres. To je radikalno isključivanje. To sam videla u stavu starijih ljudi pogotovu. Ovo je jedna agresija, ali je druga vrsta agresije agresije onih ljudi koji nisu ništa reagovali. (Libera, Milano)

Ja mislim da je jako pozitivno učešće biciklista i biciklistkinja iz Italije. One nisu aktivistkinje. One su upoznale stvarnost koju nisu nikada do sada videli: raspolućeno društvo, toliko „overeno“ i zapečaćeno nacionalizmom. Juče se u njihovom doživljaju mnogo štošta promenilo. To je jako pozitivno. Kada se vrate kući, oni će da šire informacije o tome što su ovde videli i doživeli. One osobe su se pravile da vas ne vide, u dubini duše su se pitale o vama. (Analiza, Udine) Što se tiče ljudi koji su prolazili, ja vidim dva načina reakcije: stariji se udube, vide, i odmah dignu glavu i skrenu pogled. Mladi deca, smejali su se i nisu imali pojma o čemu se radi. Jako je zanimljiva moć policije koja se vidi u toj operaciji „zaštite“. Oni kibiciju one koji žele da dođu i priključe vas. (Konća, Madrid)

Mene je juče u Šapcu, malo je reći porazilo, već ponovo zastrašila i užasnula svest da Srbija još uvek posle dvadeset dvadeset pet godina posle ratova i zločina počinjenih u naše ime, živi u dva sveta. Jedan svet smo mi, svet istine, pravde i mira. Drugi svet stalne potrebe za činjenjem nepravde, ratovanja, laži. Užasnuta sam potrebom građana i građanka svih gradova u Srbiji da stalno pronalaze nova oružja da vode rat protiv nas. Duboko sam osećala da nisu nezainteresovani, nisu ravnodušni, nego su vrlo svesno i planski pristupili ćutanju, mirnim i opuštenim pogledima, kao da se to njih ne tiče, ne dotiče. To je nešto što se tiče nas, ali nas su svesno i planski izopštili. Da ne zaboravim, ta razobručena ravnodušnost, mirnoća, opuštenost je u meni izazvala veliki nemir, veliku patnju, veliku bol, jer potpuno sam svesna da su ljudi na ovim prostorima ostranili mogućnost da priznaju, prihvate, osude, naprave otklon od zločina počinjenih u naše ime, a pre svega od genocida u Srebrenici i drugim gradovima u BiH. Koliko me bolela razobručenost ljudi u Šapcu, toliko me bolela i naša oubručenost policijom. Građani su time pokazivali ne ravnodušnost, već neprijateljstvo i mržnju. To isto osećam i u mom gradu Kraljevu. U meni će ostati večito pitanje kako ljudi na ovim prostorima mogu da grade srećne živote na tolikim zločinima. (Snežana, Kraljevo)

• Policijska zaštita služi kao strategija odvajanja, izolovanja od ostatka građanstva

Meni je užasno toliko prisustvo policije, odavde pa sve do tamo. Policija je usmeravala ljude, ograničavala njihovo kretanje, nije im omogućavala da prođu pored nas. (Jolanda, Santander)

Policija nije dozvoljavala prolaznicima da se zadržavaju i govorila im je da brzo prođu. (Ivana, Leskovac)

Ja sam se osećala šokirana tolikim brojem policije. Kada idemo da protestvujemo pred američkom vojnom bazom, policija ide sa strane, a ne svuda oko nas. (Marija, Sevilja)

Pritisak policije je jako veliki. Oni nas navodno štiti od stanovnika da nas ne ugroze, ali ustvari prave otklon između nas i drugih građana. Ja duboko u duši sve to preživljavam. Čak i da oni koji bi možda želeli da nešto pogledaju, da priđu, od tolikog pritiska policije se plaše. (Nadežda, Kruševac)

Ja sam bila u Beogradu pre tri godine. Ovo ogromno prisustvo policije je gore. To je ludilo i liči na ludilo. To je totalno strašno. Tačno vas i mnogo više tretiraju kao da ste vi zločinke. Potrebno je druge „zaštititi“ od vas. Mene je to snažno pogodilo. Oni hoće da vas niko više ne pogleda. Ja imam utisak da se ljudi vama ne približavaju zato što ste vi „uništiteljke“ ove zemlje i ovog naroda. Ovo je strašan patrijarhalni napad na vas, to je napad na žene, na glas žena, na žene koja želi da govori u javnom prostoru, žena govori u javnom prostoru i gradi budućnost, to je vama zabranjeno. Ovo ne vodi ničemu. Ja osećam strašan bol, jer znam čemu ste vi izložene. Moram da vam kažem da je namera jako jasna da vas izbace. Ja ću biti uvek sa vama. (Gracijela, Milano)

Mnogo mi je teže palo da su čak i oni ljudi koji su hteli da se približe, bili onemogućeni policijskim snagama. (Marija, Santander)

Kako je vreme odmicalo, shvatala sam da je policija bila toliko snažna i sveprisutna, kao da se ništa ne dešava, kao da rade svoj posao. To je bila potpuna praznina i to je način „zaštite“. Jako mi je bilo teško. (Milena, Milano)

Policija ima potpuno dvostruku ulogu: nas ima ovoliko, ali vi ste važne da nas uništite. Važno je naše prisustvo iz sveta. Ali sa ovim patrijarhalnim nacionalističkim angažmanom u ovoj zemlji, međunarodno prisustvo je mač sa dve oštrice. To je još jedan način da vas oni proteraju i isključe. Ovde je opasnost za vas. Sa jedne strane vas spašavaju i „štite“, a sa druge strane je vama teže nego što je bilo. (Libera, Milano)

Što se tiče policije, oni vas vide kao akterke koje treba kriminalizovati i ne mislim da se policija boji da ćete vi zaraziti i kontaminirati druge. Mislim da onaj obruč koji je oko vas, moćni obruč da nekako učine jako jasnim da ste vi ogromna manjina. Da na psihološkom nivou žele da pokažu da ste toliko male da ste potpuno beznačajne. Ali bez obzira na to, prisustvo policije ipak ukazuje okruženju na to da ste vi politički subjekt. Njihovo prisustvo pokazuje vašu važnost. Time pokazuju da vaše prisustvo narušava sliku jedinstva, saboranosti, uniformnosti. (Analiza, Udine)

Akcija je bila veličanstvena i snažna. Ogromno gabaritno prisustvo policije, uključujući i specijalce. To ima dve uloge: „štititi“ i izolovati. „Štite“ i vas i nas, izolujući vas od nas. To je način da se „zaštiti“ stanovništvo i od poruke na transparentu. Oni koji hoće da se zaraze tom poruke, oni ne daju. To se pokazuje da se odmiču od vas, od poruke. (Konća, Madrid)

Za razliku od Šapca, daleko veći broj ljudi je pokazivao interesovanje za nas, prolaznici su uzimali letke. Međutim, istovremeno jedna grupa ultradesničara organizovala je napadala ŽUC, ponavaljajući ono čime smo neprekidno bombardovane u medijima, a nakon rezolucije UN-a o Srebrenici. Videle smo da su oni samo ponavljali sve zvanične stavove države Srbije: da je rezolucija nepravedna prema Srbiji i srpskom narodu i da je rezolucija napad na Republiku Srpsku. (Staša, Beograd)


Štampa   El. pošta