Arhiva vesti

20 godina od genocida u Srebrenici – Nikada nećemo zaboraviti

Razgovor posle predstave Drhtaj ruže
Dah teatar, 11. mart 2015.

Ove godine se navršava 20 godina od genocida u Srebrenici - najvećeg zločina počinjenog na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Tim povodom, a u sklopu svoje kampanje obeležavanja dvadesetogodišnjice genocida u Srebrenici, svakog 11 dana u mesecu, Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) i Žene u crnom organizovale su dve aktivnosti, 11. marta 2015. godine:

Beograd: 11. mart

"Drhtaj ruže" - predstava Dah teatra bavi se nestalim ljudima, kako na prostoru bivše Jugoslavije, tako i u celom svetu. Predstava Dah teatra pokreće sledeća pitanja: Kako napraviti mesto sećanja? Šta je to što može da zabeleži odsustvo? Kako ne ponavljati užas koji se dogodio, već napraviti nešto što omogućava da se život odvija dalje, na zdravijim osnovama?
"Umetnost je važan aspekt u suočavanju sa prošlošću, jer i ona iz svog ugla gradi politiku pamćenja kao politiku zajedničke odgovornosti, a nasuprot državno i društvenom nametnutom zaboravu, kao politike ćutanja o zločinima iz prošlosti" (iz najave ovog događaja).

Predstavu je 11. marta gledalo oko čertdeset ljudi.

O predstavi: o nastanku, o ideji, o procesu rada, o značenjima...

Na suđenjima visokim zvaničnicima vojne hunte u Argentini, rođaci nestalih su samo ustali i zatresli ruže koje su držali u svojim rukama. Zato se naša predstava zove „Drhtaj ruže“. To je neverovatno nežan, a ujedno neverovatno snažan gest. Mi smo ovu predstavu transformisale tokom njene izrade. Prvo je bila „Prisustvo odsustva“, pa se onda pretvorila u „Drhtaj ruže“. Predstava se bavi nestajanjima, našim ličnim i nestancima drugih ljudi, sa idejom da obeležimo te živote i da se zajedno sećamo. (Dijana)

Ova predstava je jako slojevita. Ona je vrlo lična, iako je tekst iz sveta. Ona je svetska priča, a opet su mnogi materijali krenuli iz naših ličnih priča. Kada si ličan, onda si i političan. To je u ovom slučaju toliko jako, jer kada doživiš, onda možeš da napraviš komunikaciju. Ono što se desilo mojoj porodici, desilo se drugim. Ljudi su odlazili, bili su izbrisani, bili zaboravljeni, a mi to ne želimo, mi želimo da ih se sećamo da ih pamtimo. (Maja)

Moje je pitanje kako to završiti, kako naći rešenje za tu situaciju. Možda je to u ritualu, koji je spiritualan, koji nas vraća u ljudski arhetip, iskonski, u neki prostor koji je u čoveka usađen jako duboko i mi nismo u stanju da ga prepoznamo zbog načina na koji živimo. To pitanje svako od nas može za sebe kada ostane sam da sebi postavi, kako to rešiti. Jedno od rešenja je ono što je Dijana izabrala kao poslednji deo, ritualni put pročišćenja. To je ono što može da nas spase. (Nemanja)

Predstava je odlična, potresna, mala jaka i čovek ne bi trebalo da je dira, kao taj drhtaj ruže. U meri kako se od tog drhtaja udaljavamo i krećemo ka onome što nas sve ugrožava, mi ugrožavamo taj drhtaj. U isto vreme, ne možemo a da nismo svesni da je nužno neko integrisanje, premošćavanje. Muzički deo je jako potresan i dobar. Čovek ima potrebu da zadrži to osećanje izvan ovog gliba kojim smo okruženi. (Aleksandar)

O politici sećanja kao politici odgovornosti: o pamćenju ličnih priča kao političkih činjenica...

Podjednako važan aspekt je pitanje pravde. Na neki način koristeći jezik umetnosti, mi želimo da govorimo o istini. Ako hoćemo da pričamo o istini, to su vrlo konretna pitanja, u čije ime su se desili zločini, ko su počinioci, ko je to plaćao, da li su ti zločinci privedeni pred lice pravde itd.
Ono što mene duboko boli jeste ćutanje. Ljudi kod nas beskrajno ćute. Neke teme su tabui i ljudima ne pada na pamet da to dovode u pitanje. Žene u crnom su najznačajnija građanska aktivistička grupa kod nas zato što imaju hrabrost da ne ćute a znamo u kakvim okolnostima. Mene to fascinira. Ljudi ne mogu da povežu da mora da nas se tiče. Dokle tako budemo razmišljali, biće nam ovako. Naša misija mora da bude da mi moramo da objasnimo ljudima da nas se tiče. To je vrlo konkretno jer se radi o svim našim životima i mora da nas se tiče. (Dijana)

Poruka predstave je da se ne zaboravi, zato što sve to može da se desi ponovo. Ova predstava ima i ličnu povezanost sa mnom. Godine 1922. je izvršen genocid nad neislamskim stanovništvom u Maloj Aziji, kada je milion i po Grka prebeglo iz Male Azije u Grčku. Među njima je bio moj deda. To je moja lična priča. Sve sam ovo snažno doživela. (gošća)

Ono što nas povezuje kao feministkinje sa ženama Srebrenice, jeste to da kada smo lične onda smo političke. Lična tragedija koja se desila ne može da ostane privatna, ona je javna stvar, politička. To mora da postane društvena činjenica o kojoj se mi brinemo, a brinućimo se o njoj, brinemo o sebi, jer postupamo moralno. Lično nije samo političko, jer zlo nije došlo iz nebuha, mi znamo okolnosti iz kojih je zlo došlo. Lično je i međunarodno zato što i na globalnom planu iste nepravedne strukture proizvode zloči lično je međunarodno, i ja moram da se uznemiravam oko toga. (Staša)

O angažovanoj umetnosti: o etici ispred estetike...

Najbolje se govori kada si na sceni. To ima najveću moć. Ovaj tekst koji nije baš tekst, više je nabrajanje, to je bio vrlo zanimljiv postupak. Ja govoreći to tako, na taj način, za mene to nije samo tekst, nego kada izgovorim ime, znam na koga mislim.
Umetnici kao neki predvodnici osete na društvenom planu šta se dešava. Postoji veliki potencijal kod umetnika da naprave taj most, da govore stvari, da se ogledaš u problemu. (Maja)

To je meni fascinantno. Mi možemo da progovorio o najtežim pitanjima u našem društvu, upravo koristeći ovaj jezik umetnosti. Neophodno je da se sve ostalo desi, da funkcioniše i pravda i sudovi i lično i kolektivno sećanje. Pozorište omogućava situaciju deljenja prostora i to je često neprocenljivo. (Dijana)

Naša emocija je ono zrno koje će nas osvestiti da progovorimo. To zrno ne treba sebično da čuvamo. Mi svoju patnju treba da pretvorimo u umetnost, a umetnost u spriritualnost. Mi moramo da to pretočimo u borbu putem umetnosti. To seme treba da se generiše za nove mlade ljude da znaju šta se dešavalo. To je matrica koja se ponavlja. Imali smo genocida od kada je sveta i veka i ništa nismo naučili. To treba da se rasprši kao znanje kao glas da se čuje, da progovoramo u ime drugih a ne samo za sebe. (gošća)

Nama je bliska i etika i estetika. Ali smo od početka ratova i od tada kada su oni počeli da vrše zločine u naše ime, etiku stavili ispred estetike. Zato što nam je bitno da umetnošću napravimo razliku između dobra i zla, između žrtava zločina i nas koje smo od prvog trenutka javno bile protiv tih zločina. Ma koliko naša oaza bila mala i sićušna, mi želimo da negujemo iluziju da postoji pluralitet javnosti u ovoj zemlji. Bez obzira što je za neke ovo nevažno što mi radimo, važno je što su naš prvi adresant onoga što radimo, jesu žrtve zločina počinjenih u naše ime. Umetnost je lekovita. Ovo je umetnost koja se ne miri i ne pristaje na ravnodušnost. To je jedno od najvećeg zla današnjice. Ovo je izvanredno važan pozorišni komad. (Staša)


Sarajevo, 11. mart

"Znamo – pamtimo – optužujemo – zahtjevamo" – okrugli sto u Gradskom vijeću Grada Sarajeva, u Ovalnom uredu (18-20h) u kojem su učsvovali mladi iz Bosne i Hercegovine i Srbije.

Suočavanje sa prošlošću nije samo zadatak generacije koja je preživela rat, ono je takođe i odgovornost generacije koja je došla posle. Mladi ljudi nemaju odgovornost za rat, ali su oni odgovorni za odnos koji se izgrađuje prema ratu i prema u ratu počinjenim ratnim zločinima. Mladi ljudi mogu da budu taj glas koji nam je potreban kako bi se slomila tišina državno organizovanog poricanja genocida u Srebrenici.

Povodom navršavanja 20 godina od genocida u Srebrenici – najvećeg zločina počinjenog na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije (UDIK) iz Sarajeva i Žene u crnom iz Beograda organizovali su 11. marta, 2015. u Gradskom vijeću grada Sarajeva okrugli sto "Znamo – pamtimo – optužujemo - zahtevamo" u kome su učestvovali mladi iz Bosne i Hercegovine i Srbije.

Na početku diskusije najpre su mladi iz Srbije govorili o poricanju genocida od strane vlasti u Srbiji, o umanjenju i validiranju broja žrtava, kao i o relativizaciji zločina i politici zaborava, time i ne prihvatanja odgovornosti za počinjene zločine i genocid u Srebrenici.

Mladi iz Bosne i Hercegovine govorili su o značaju zajedništva, poštovanju svih žrtava, o značaju obeležavanja i podsećanja na zločine.

Populaciju mladih čine generacije rođene između 1985. i 2000. godine. Oni čine gotovo trećinu populacije, i shodno tome da su rođeni/e neposredno pre rata, tokom ili nakon njega – sećanja su ili mala, ili nepostojeća. Iznosili smo lična i politička iskustva o tome, kako smo saznavali za činjenice o ratnim zločinima, posebno o načinima na koje smo dolazili do informacija o genocidu, s obzirom na to da u medijima i udžbenicima nema relevantnih podataka, da javno mnjenje pod uticajem desnih politika takođe relativizuje genocid, a počinioce doživljava kao heroje. Došli smo do značajne uloge pojedinaca i pojedinki, kao i organizacija koje godinama u nazad podsećaju na zločine, optužuju počinioce i pozivaju na odgovornost za rat državu Srbiju. Zahvaljujući njima mi smo bili u prilici da saznamo istinu, da upoznamo ljude koji su izgubili članove porodica, domove, koji su ostali u siromaštvu, proterani, koji još uvek tragaju za svojim bližnjima, koji su pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju svedočili o preživljenim zločinima...

Govorili smo o aktivističkim iskustvima mladih – sa čime se susrećemo tokom obeležavanja zločina? Došli smo do zaključka da su nam iskustva veoma slična, da preživljavamo različite napade, osude zajednice, da nailazimo na oštre sukobe sa različitim fašističkim grupama, na nepostojanje političke volje za suočavanjem sa prošlošću, koja u velikoj meri određuje našu sadašnjost i budućnost.

Koja je uloga nas mladih 20 godina nakon genocida u Srebrenici? Da gradimo odnose poštovanja, razumevanja i zajedničke borbe protiv negiranja genocida, da zajedno širimo informacije koje posedujemo, bilo kroz saradnju na individualnom nivou, u okviru postojećih mreža, ili kroz širenje partnerstva sa ženskim grupama, organizacijama za ljudska prava, antifašističkim organizacijama i omladinskim grupama – da se borimo za sprečavanje revizionizma, kao i da zahtevamo da država Srbija preuzme odgovornost za ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Da zajedno gradimo politu pamćenja!

Dodatak:
Okruglom stolu prisustvovalo je 19 mladih osoba iz više različitih aktivističkih grupa iz Bosne i Hercegovine i Srbije. Među prisutnima su bila i dva većnika Gradskog veća u Sarajevu, koji su kao posebno interesovanje iskazali brigu zbog potencijalne političke moći Vojislava Šešelja (Haškog optuženika), koja bi do izražaja mogla doći na narednim izborima u Srbiji tokom 2016. godine, jer pretpostavljaju da će oko sebe okupiti neke od opozicionih političkih partija, kao i veliki broj poštovalaca, što bi imalo negativne posledice po sve do sada urađeno kada je u pitanju suočavanje sa prošlošću. U smeru analize političkih okolnosti nastavila se dalja neformalna komunikacija.

Andrijana Kocić, Alternativni centar za devojke, Kruševac
Za Žene u crnom


Štampa   El. pošta