Arhiva vesti

Diskusioni kružok: “Crna Gora na raskršću”, 7 Decembar 2015

Gosti/učesnici: Ljupka Kovačević (Anima, Kotor) i Esad Kočan (urednik Monitora, Podgorica)

U uvodnoj reči, Staša Zajović je istakla da su Žene u crnom grupa i mreža feminističke i antimilitarističke orijentacije, ali da i unutar Grupe postoje različita mišljenja po nekim pitanjima. Zbog toga se u ŽuCu, više godina, organizuju diskusioni kružoci i debate na kojima učesnice i učesnici mogu da iznesu drugačija mišljenja, a da se to prihvati sa poštovanjem, bez produbljivanja šančeva i podela. Potsetila je na to da su je neprijatno iznenadile reakcije nekih ljudi koji su prilikom najave učesnika, postavljale i pitanje o tome koga i koju političku opciju oni podržavaju u Crnoj Gori.
Zaključila je da je neophodno međusobno komunicirati i dobiti objektivne informacije od ljudi koji žive stvarnost u Crnoj Gori, te pozvala Esada Kočana i Ljupku Kovačević da opišu situaciju kako je oni vide.

Esad Kočan: O Milu, opoziciji, protestima

"Osjećam se kao prijatelj među prijateljicama i prijateljima. Ako govorimo o onome što se dršava u Crnoj Gori, najbolji opis toga jeste da je to proces, ili Đukanovićeva bitka za svoj Dejton. U Dejtonu je Republika Srpska verifikovana, međunarodno priznata te dobila u svoj sastav Srebrenicu. Toga dana je Karadžićev ratni rezultat međunarodno legalizovan. Svet je tada bio mnogo bolji nego što je danas. Zbog mnogih procesa, svet je danas u gorem stanju. Mogu da dokažem da je Đukanović trenutno najveći dobitnik Miloševićevih ratova. Po moći i kapitalu kojim raspolažu on i njegova familija, svi drugi su gore prošli. Milošević je završio u Hagu, tamo i umro, Bulatović je ražalovan, ratni drugovi preko Drine su u Hagu, neki pomrli, a ovaj je i danas na vlasti. Ono što se desilo 1997 godine je najbolja naplata izdaje Miloševića. To se dešava dvije godine nakon Srebrenice. Šta ustvari on sad hoće? Đukanović nikada nije bio fiksno vezan ni za koga, ni za bilo šta. Bio je za Jugoslaviju, pa protiv i za suverenu CG. Kada je napustio Miloševića napravio je čitav sistem koji je nastavio da funkcioniše i uspeo da to legalizuje i da za to dobije evropsku verifikaciju.
U ovoj fazi pregovora sa EU, spreman je da radi opstanka na vlasti, pohapsi bilo koga, pa i najbliže saradnike. Đukanovićev najbliži saborac bio je Svetozar Marović. On je od 90tih bio sa njim, jer da nije bio, ne bi imao šanse protiv Bulatovića. I danas imamo glavnog organizovanog kriminalca u CG, a to je Marović. Istraga je pokrenuta protiv njegovog brata, ćerke, sina i strine. Već četvoro ljudi, uhapšenih u Budvi su izrazili spremnost da budu zaštićeni svedoci, saradnici. Među njima i bivši gradonačelnici. Ostaje još šef organizovane grupe? Pošto Marović nikad nije bio ni predsednik Vlade, ni gradonačelnik Budve, postavlja se pitanje ko im je to nalagao. Jaka mreža se steže oko Svetozara Marovića. Ali kada se radi o moći i broju krivičnih prijava podnetih protiv Đukanovićevog klana, srazmera je 9:1 u korist Đukanovića. Nijedna istraga protiv njegovih ljudi nije pokrenuta.
Milan Popović, Koča Pavlović i ja smo podigli, između ostalog, krivičnu prijavu protiv Đukanovića za slučaj deportacije 1992 godine. Preko stotinu Bošnjaka je te godine pokupljeno iz CG po nalogu Vlade i predato Karadžiću i Mladiću i svi su oni poubijani. Protiv toga je svedočio Slobodan Pejović. Nakon njegovog svedočenja, okrenula se čitava mašinerija UDBA-e i režima da tog čoveka optuži da je on to organizovao. Zamislite kako je moguće, u 92oj godini, u Crnoj Gori, uhapsiti 130 ljudi, a da za to bude odgovoran čovek koji je o tome deset godina svedočio javno, a da svi policijski šefovi budu oslobođeni krivice. On je vidio depešu Vlade da se sprovede ta akcija. U CG akcija takvog tipa je bila državna akcija, i to je Bulatović potvrdio učestvujući na suđenju. Nama niko nije odgovorio šta je sa našom krivičnom prijavom. Na umutrašnjem planu, krupne ribe su saradnici. Zločin deportacije direktno vodi do Đukanovića. On ga je naložio. To nije prosta komandna odgovornost. Policajci su mogli da privedu ljude do tamo, ali odluku da se oni privedu i deportuju nikako nije mogla da se sprovede bez naloga vlade. Taj zločin je mnogo teže zataškati nego otkriti. Potreban je novi tužilac i dobra policijska patrola, a za to nema šanse. Za ratne zločine iz 90ih godina danas je najstrože kažnjen kuhar Ivo, koji je maltretirao zarobljenike u Morinju. A u CG je čitav kraj očišćen: ljudi su prognati, poubijani, a temelji njihovih domova i džamija su razoreni.
U Srbiji, izvan ratnih zona, nema tako temeljno počinjenih zločina kao u CG. Niko živi za to nije odgovarao. Imamo faktički nekažnjene ratne zločine.
Treća stvar koja je karakteristična u CG, jeste da smo mi jedina država koja nikada nije smenila vlast. 25 godina imamo iste vlasti. Mnogi će reći nemamo dobru opoziciju. Složio bih se delom s tim, kad bih zaboravio notornu činjenicu, a to je da je 90ih Crna Gora imala najbolju opoziciju na političkom istoku, koju su činili: Liberalni savez, Socijal- demokratska partija i razne građanske grupacije i koji su se zalagali za Jugoslaviju, za reforme Ante Markovića, protiv rata i Miloševića i za okretanje prema Evropi. Ta opozicija je pobeđivana zahvaljujući kontinuiranoj propagandi, pljački i krađi izbora. Najbolji podatak da je u Crnoj Gori bilo organizovane pljačke izbora, bila je afera "snimak". To je bio snimak razgovora u kom oni objašnjavaju kako treba pokrasti izbore (uceniti, korumpirati, nagraditi) i zašto na nekom mestu nisu dobro pokradeni.

Mi smo u Monitoru došli do podatka da u opštini Podgorica postoji paralelna DPS-ova berza za zapošljavanje. Oni su imali berzu zapošljavanja, ne samo u državnim firmama, nego i u privatnim, pararežimskim, koje imaju monopole. Imamo dokaze za pljačku i kršenje Ustava kada je reč o pravu na slobodne izbore. Nakon tih izbora dobili smo predsednika CG, koji je zapravo te izbore izgubio. Oni su brzinom svetlosti proizveli pobedu u Rožajama, čim su zatvorili glasačko mesto, kao da su ljudi leteli jedni preko drugih.

Knjiga koja govori o ratu je zabranjena. Najveći zločinac je Ivo i niko drugi. To je atmosfera u kojoj smo očekivali poziv u NATO. Nikada nije bilo postavljeno suštinsko pitanje: da li NATO ili ne. Probali smo da se pitanje NATO pakta pretvori u demokratsko pitanje. Prvo, ljudi koji su posvećeni demokratiji zalažu se za ulazak, a neki za vojnu neutralnost. Imamo i ljude koji nisu za NATO, ali ne sa antimilitarističkih pozicija, nego sa nacionalističkih. Imamo više dimenzionalnu Crnu Goru. NATO je postavio uslove: vladavina prava, dekriminalizacija i bezbednost. Mi to nismo postavili kao demokratsko pitanje. Imamo nedemokratski izabranu vlast, koja nema kredibilitet da organizuje referendum i koja je sve do sada pokrala. Đukanović dobija pozivnicu za NATO sa velikim popustom. Ispada da smo dovoljno dekriminalizovani, da je uspostavljen pravni poredak i da smo se obračunali sa zločincima.
Đukanović sve ove godine ne bi mogao da radi to što radi da nije bilo pragmatične i neodgovorne politike Zapada prema CG. Njihova, tzv. impresioniranost je bila najbolje korišćeno sredstvo njegove propagande za ostvarivanje tog cilja. Đukanović dobija verifikaciju kao da je ispunio kriterijume, što će on naravno iskoristiti. U realnom svijetu u Crnoj Gori će da dođe do novih podjela.
Rekao sam da smo do 1997 godine imali najbolju opoziciju na političkom istoku. Posle 1997 dolazi do radikalnog obrta. Đukanović preuzima dio programa te opozicija i emancipatorski potencijal crnogorskog pokreta ubacuje u vlastiti projekat i selektivno ga sprovodi. On nema interes da se suoči sa ratnim zločinima, da provede Zakon o lustraciji, niti Zakon o ekstraprofitu, niti ima interes da stavi policiju pod civilnu kontrolu, kako bi tajna policija služila društvu, a ne njemu. On ojačava svoju moć. Veoma dugo je opozicija bila slaba, zavađena među sobom, bez ideje šta da radi, a alternativa se teško razvijala. Možda, po prvi put, sada imamo opozicioni alternativni pokret koji je bolji nego ikada od 1997 godine.
Ove jeseni desili su se protesti, koje je organizovao Demokratski front. Trajali su dvadesetak dana, uz malu posećenost. Kada se pojavio Amfilohije sa uobičajenom retorikom, protesti su došli do tačke samoukidanja. Iznenada, kada se vlast pojavila sa velikom silom, kao da kreće na NATO, sjutradan su se okupili građani različitih političkih uvjerenja: natovci, zastupnici vojne neutralnosti, Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci - veoma brojna grupa ljudi koji protestuju, a koji nisu sljedbenici ni glasači Demokratskog fronta. To su ljudi koji su se samo pobunili protiv nasilja i podržali zahtev za organizovanje prelazne vlade, koja bi imala ograničen mandat da pripremi sledeće izbore. Ta ideja o prelaznoj vladi nije ideja Demokratskog fronta. Ta ideja je izvorno ideja trojice ljudi: Milana Popovića, Filipa Kovačevića i mene. A šta je vlast uradila? Ubacila je 50 svojih, od kojih neki istrčavaju sa fantomkama, jure pravo na specijalce i pucaju u štitove. Umesto da privedu takve, policija zasipa skup suzavcem i to u tolikoj dozi da se nedelju dana nije moglo proći pokraj Skupštine. Čitavim gradom specijalci rašćeruju i prebijaju ljude. 20 i više specijalaca tuče i krvnički premlaćuje Mija Martinovića, starog liberala. Ideja NATO pakta dolazi u ovaj konteksti i samo produbljuje podjele.
Sve parlamentarne partije, osim režimskih, podržavaju ideju prelazne vlade. Đukanović to neće prihvatiti. Ako opozicija bude bojkotovala izbore, on već ima nekoliko stranaka koje je proizveo i sa kojima će izaći na te izbore."

Ljupka Kovačević: O civilnom društvu u Crnoj Gori

"Govoriti o Crnoj Gori, a da vas ljudi slušaju je užasno teško. Gdje god se pokušava govoriti, uvijek postoje dvije varijante: ili su važnija dešavanja u drugim državama, jer ima većih problema, ili kada se izborite da nešto kažete, ispostavi se da ti drugi misle da znaju više od vas. Tako da malo ko može ili želi čuti ili saznati šta se tamo stvarno dešava.
Između Srbije i Crne Gore su stvari prilično zapletene. Mi smo mnogo duže služili Miloševiću nego druge države. Ako treba neko da govori o Crnoj Gori, onda to treba da govore neki profesori, akademici, koji su nažalost, bliži vlasti. O Crnoj Gori kao demokratskoj državi, najviše pričaju ljudi koji dolaze iz Srbije.
Kada se radi o nevladinim organizacijama u Crnoj Gori, one se razvijaju od 1996 do 2006 godine. Čine ih samostalni ljudi, entuzijasti, koji su vidjeli da je to njihovo mjesto djelovanja. Na taj način uče i razvijaju se. Povezani su i gaje nadu da će CG biti nezavisna. Predstavljaju jaku struju, imaju potencijal i do 2006 godine rade na afirmaciji nezavisnosti Crne Gore. Đukanoviću se sav taj potencijal predao lako. Vjerovalo se da jedan vođa to može da uradi, a on je, shvativši da je to za njega odlično, prigrabio te zasluge.
Posle toga se civilno društvo fragmentira i specijalizuje, u cilju jačanja institucija, zahvaljujući Evropskoj komisiji, koja podržava organizacije da se specijalizuju i da popravljaju institucije države. To međutim, u značajnom stepenu, razdvaja NVO, koje su pojedinačno ojačane, ali više nisu homogene, i počinju da rade, ne za vlast, ali u funkciji te vlasti. Veliki broj civilnih organizacija su ušle u pregovarački proces sa EU, što se u drugim državama nije desilo. Te iste organizacije nisu imale kredibilitet da zastupaju državu tamo gdje je trebalo. Tako civilno društvo postaje potpuno izmanipulisano, u funkciji tzv demokratije.

2000te godine formirana je Mreža za afirmaciju civilnog sektora (MANS) radi jačanja i pružanja pomoći civilnom društvu, koja je ušla i u Savjet za pravljenje strategije za borbu protiv siromaštva. Radeći na toj strategiji, MANS uviđa neophodnost promjena ekonomske politike, prijavljuje tužilaštvu slučajeve korupcije i kriminala i 2012 godine organizuje građanske proteste, koji su masovni i na kojima se zahteva promena i drugačije vođenje ekonomske politike. Tom protestu, koji je trajao šest mjeseci i bio nenacionalan i nepartijski, opozicija se nije pridružila. I organizacije civilnog društva, koje su do tada radile na demokratizaciji i bile nezavisne, se ne uključuju zajednički ni u jednu akciju. Povlače se i ne učestvuju na protestima. Posle 6 meseci izlazaka na ulice, to se istopilo.
Istovremeno se pojavljuje sve više eksperata sa strane, koji vode svoje nevladine organizacije i znaju tobož šta je bolje. 2014 godine je organizovan napad na civilno društvo koje je kritično prema vlasti, kao i na medije u Crnoj Gori. Pod nazivom ‘Riječ, slika, neprijatelj’ vođena je kampanja, u kojoj se prozivaju svi kritički mediji koji su pisali o režimu te priređuje izložba, uz učešće gostiju iz regiona koji podržavaju te napade. Usledio je napad i na Vanju Ćalović, voditeljicu MANS. Ona je prozvana na krajnje nemoralan način.

Stvari su se promenile, kad su prve demonstracije nasilno razbijene. Njih 5-6 NVO se udružuju i jasno se distanciraju od režima. Tada se pravi snažan otklon u nevladinom sektoru.
U odnosu na ulazak Crne Gore u NATO, NVO su uglavnom bile uzdržane. Postoji međutim, grupa NVO koja je pravila kampanje za NATO, ali nije bilo odjeka u narodu, pa je na kraju čitava izvršna vlast morala da se angažuju i pojača kampanju, ne bi li za godinu dana, sa 30% građana koji su podržavali NATO, došli na 50%. Mislim da je danas većina NVO za NATO, ali da ima i onih koje su za neutralnost. Teško je nezavisno misliti i djelovati u CG, a da vas ne svrstaju.

Na antimilitarizam, pacifizam, nenasilje, mir se jednostavno zaboravilo. Mogućnost da se djeluje na takav način je izgubljena. Morate biti ili jedno ili drugo, za ili protiv Mila. Mi u organizaciji smo mislili da treba pozvati ljude da misle svojom glavom, da se zalažu za mir, nenasilje i sigurnost. Hteli smo da sačuvamo taj mir kojim se svi hvale, iako mu nisu baš mnogo doprinijeli, nego su nas samo držali na toj li-la poziciji, stalno pred mogućim ratom: ako izgubi Milo, biće rata, ako bude ovo ili ono, biće rata. Kada se pobunite, kažu: 'pa šta ti hoćeš, Milo vam je sačuvao mir'. Čini se da je bavljenje pitanjima mira i nenanasilja nepoželjno u Crnoj Gori."







Štampa   El. pošta