Bezbednost, aktivnosti Žena u crnom i UN SB R 1325



Žene u crnom su tokom svog delovanja prilazile problemu bezbednosti sa različitih apsekata. Iako ovaj problem zauzima naročito mesto poslednjih nekoliko godina, od kada mu se posvećuje i naročita pažnja, on je u izvesnom smislu prožimao mnoge naše aktivnosti sve od nastanka grupe. Danas možemo da mnoge akivnosti ponovo interpretiramo kroz prizmu bezbednosti. Naš angažman je uvek dovodio u pitanje tradicionalno shvatanje bezbednosti koje je bezbednost izjednačavalo sa vojnom moći države da brani svoje interese, u svojim i van svojih granica, kao i interese većinske etničke grupe ili pak one koje ima vlast nad i kontroliše instumente prisile. Za nas je zahtev za bezbednošću predstavljao legitimni zahtev svake pojedinke/ca za odsustvom nasilja, pretnji i straha, uz garantovanje ljudskih prava koje svi pojedinci/ke bez ograničenja moraju da uživaju. Naše aktivnosti koje su afirmisale ovakvo shvatanje bezbednosti uvek su bile odgovor na ona politička događanja i procese koje su u datom trenutku najviše ugrožavale ljudska prava, a naročito ženska ljudska prava.
S obzirom na promenljivost političkih okolnosti tokom našeg delovanja i naš odgovor na ove okolnosti davao je prednost različitim aktivnostima. Mada se one u izvesnom smislu hronološki naslanjaju jedne na druge, postoji stalni kontinuitet svih ovih aktivnosti i njihova povezanost koju prati teškoće da se one klasifikuju. Upravo ću ovu povezanost iskoristiti da ove aktivnosti interpretiram preko pojma bezbednosti.
Istovremeno ću morati da vas zamolim da mi oprostite zbog redukovanog prikaza naših aktivnosti i neveštog klasifikovanja.
Dakle, uz sve pomenute ograde, izdvojiću tri osnovna pristupa bezbednosti, odnosno tri grupe aktivnosti koje su bile odgovor na ovaj problem:

  1. antimilitaristički, sa najrazličitim akcijama i vidovima sagledavanja problema
  2. feministički, koji se usredsređivao na odnos militarizma i patrijarhata, reproduktivna prava i žensko zdravlje
  3. aktivistički i instiucionalni, koji je u središte svog angažmana stavio Rezoluciju 1325 SB UN-a.

Antimilitaristički pristup bezbednosti
< br>Žene u crnom su nastale kao neposredan odgovor na rat -- ubijanje, silovanje i proterivanje ljudi, uništavanje gradova, nacionalističku i ratnohuškačku propagandu i ugrožavanje ljudskih prava, a naročito ženskih ljudskih prava. Rat je najdrastičniji vid ugrožavanja bezbednosti ljudi, samog fizičkog opstanka kojim se krši pravo svakog čoveka na život, i svaki angažman koji je usmeren na to da spreči ili zaustavi rat jeste angažman koji doprinosi opštoj bezbednosti ljudi.
U tom smislu su, Žene u crnom javno, vidljivo, jednočasovnim protestom na Trgu Republike u tišini i ćutanju svake nedelje iskazivale svoje neslaganje sa zločinačkom i nacionalističkom politikom srpskog režima, tražile okončanje rata i prestanak nasilja i izražavale svoje najdublje saosećanje sa svim žrtvama rata.
Istovremeno, Žene u crnom su izražavale svoju solidarnost sa pobunjenicima protiv rata, zahtevale amnestiju ratnih dezertera i prekidanje nasilnih mobilizacija. Zajedno sa muškom grupom za podršku pri Ženama u crnom organizovani su konkretni oblici rada i pomoći dezerterima i prigovaračima savesti. Tokom ovog perioda intenzivno se promovisala ideja prigovora savesti, zahteva da se vojni rok služi bez oružja, odnosno totalnog prigovora – da se vojni rok uopšte ne služi. Održavani su brojni sastanci prigovarača/ica savesti i pokrenuto izlaženje lista “Prigovor”. Sve ove akivnosti ozbiljno su dovodile u pitanje ne samo tradicionalno shvatanje rodnih uloga i mitsku interpretaciju istorije, već su dekonstruisale i tradicionalno shvatanje bezbednosti. One su pokazivale da se mir ne gradi oružjem i silom, a da nasilje ne rešava, već samo produbljuje postojeće probleme. Bezbednost se ne tiče granica, ona ne se obezbeđuje oružjem. Pravedan i trajan mir osnova je bezbednosti i on se jedino postiže izgradnjom društva u kome su uklonjeni svi uzroci ratova – nacionalizam, patrijarhat, eksploativni ekonomski sistemi i dr. Nažalost, i danas za pregovaračkim stolovima sede oni koji su ratove vodili, a ne oni/e koji su im se suprotstavljali.

Feministički pristup bezbednosti

Iako sam se unapred ogradila od svih manjkavosti ove klasifikacije, moram da ponovim da su sve naše antimilitarističke akcije bile izravno povezane sa feminističkom orjentacijom grupe. Uvek nas je zanimao odnos patrijarhata i militarizma, kao odnos dva represivna i ugnjetavajuća sistema društvenih odnosa. Kada smo od 1996. započele sa obeležavanjem 24. maja -- Međunarodnog dana ženskih akcija za mir i razoružanje upravo smo želele da naglasimo značaj razumevanja ovog odnosa, ali i da se pridružimo u solidarnim akcijama svim našim prijateljicama koje su širom sveta svakodnevno radile na pitanjima mira i razoružanja.
Feministički pristup ovoj temi zahtevao je od nas da u našim aktivnostima približimo drugim ženama, aktivistkinjama ali i slučajnim prolaznicama, na koji način razoružanje, konverzija vojne industrije ili prigovor savesti na vojne troškove utiču na njihove svakodnevne živote. Troškovi rata, naoružanja i proizvodi vojno-industrijskog kompleksa čini najveći deo nacionalnih budžeta i to uvek na uštrb troškova koje država izdvaja za zdravstvo, obrazovanje, socijalne službe, itd. Zato smo se uvek trudile da u našim javnim akcijama pravimo paralelu između troškova npr. jedne granate ili metka i troškova onih stvari koje su nam neophodne u svakodnevnom životu (hrana, sredstva za higijenu, knjige, itd). Ovim akcijama smo u izvesnom smislu anticipirali odgovore učesnica na našim radionicama “Žene, mir, demokratija” koje su održavane tokom 2005. i na kojima su učesnice radionica upravo nabrajale ove svakodnevne potrepštine kao izvor njihove bezbednosti. I tada je preovlađujući odgovor bio da je ekonomska bezbednost, koju možemo da razumemo i kao pravo da se ne živi u siromaštvu, život bez nasilja i straha, osnova ženskog shvatanja bezbednosti.
Od 2001. pomenuti dan spajamo u našim akcijama sa 28. majom – Međunarodnim danom akcija za žensko zdravlje tokom kojih smo organizovale brojne performanse, naročito obelodanjujući uticaj vojnih troškova na zdravlje žena, odnosno na koji način militarizam i patrijarhat ugrožavaju njihova reproduktivna prava. Organizovale smo performanse putujućeg karaktera o konverziji vojnih troškova u civilne svrhe “Idemo polako da bismo sigurno stigle”, seminare, konferencije, prezentacije godišnjeg istraživanja stavova o abortusu.
Smatram da je važno da objasnim na koji način je pitanje reproduktivnih prava povezano sa problemom bezbednosti. Bile smo svedokinje kako se u periodu koji je prethodio ratovima u bivšoj Jugoslaviji i tokom njih manipulisalo niskim natalitetom, kako je on dovođen u vezu sa rastućim natalitetom neprijatelja i kako se bezbednost izjednačavala sa dovoljnom količinom “topovskog mesa”. Da bi se podsticalo rađanje i povećao natalitet stalno se pribegava proizvođenju neprijatelja, manipulisanju osećajem straha i neutemeljenim proricanjima teritorijalnog ekspanzionizma suseda koji se temelji na njihovom natalitetu. Taj tradicionalni koncept bezbednosti u okviru koga se bezbednost izjednačava sa vojnom moći i sposobnošću da se brane granice države ili teritorije svoje etničke grupe, zahteva od žene ne samo da bude svedena na funkciju rađanja , već i da svoje reproduktivne sposobnosti stavi na raspolaganje državi.

Rezolucija 1325 SB UN-a: aktivistički i institucionalni pristup

Rezolucija 1325 SB UN-a bila je značajan podsticaj za bavljenjem problemom bezbednosti kroz nove aktivnosti. Žene u crnom su uz podršku UNIFEM-a realizovale jednogodišnji edukativni projekat “Žene, mir, demokratija” tokom kojeg su promovisale feministički koncept bezbednosti, ali i stekle uvid tokom radionica na terenu šta aktivistkinje ženskih grupa u Srbiji smatraju kao najveću prepreku njihovoj bezbednosti. Ove radionice su nedvosmisleno pokazale da su učesnice radionica najviše davale predsnost ekonomskoj sigurnosti, ali i da su istakle dva važna činioca koja doprinose opštoj političkoj nebezbednosti – prvi je odsustvo diskontinuteta sa ratnozločinačkom politikom prethodnog režima i nepsremnost da se ratni zločini osude a zločinci kazne, a drugi je sve prisutnija klerikalizacija društva i pojava retrogradnih tendencija.
Ovi zahtevi jasno su pokazali da Rezoluciju 1325 moramo da lokalizujemo, odnosno da u dokument koji bi podneli Skupštini na usvajanje treba da uključimo one stvari koje su specifične za političku zajednicu u kojoj delujemo. Zato smo obeležavajući petogodišnjicu Rezolucije 1325, oktobra prošle godine, pored jednodnevne konferencije, organizovale i uručivanje naše rezolucije “Žene, mir, bezbednost” Parlamentu Srbije u kojoj smo pored zahteva za većim učešćem i zastupljenošću žena na svim nivoima odlučivanja, zahtevom za nenasilnim rešavanjem sukoba i uključivanjem civilnog društva i aktivistkinja mirovnog pokreta u njima, kao i poštovanja i poboljšanja ženskih ljudskih prava, tražile i očuvanje sekularnog karaktera države, efikasnu primenu Zakona o porodici kojim se osuđuje nasilje nad ženama, diskontiuitet sa ratnozločinačkom politikom, izručenje osumnjičenih za ratne zločine, uvođenje krivične odgovornosti za negiranje, umanjivanje ili nekvalifikovanje kao genocida zločina u Srebrenici, demokratksku i civilnu kontrolu nad svim oružanim i policijskim snagama i sprečavanje privatizacije oružanih snaga i bezbedonosnih agencija i konačno, veću zaštitu branitelja/ki ljudskih prava. Ova rezolucija je primljena u Skupštini, ali još uvek nije uvrštena u skupštinsku proceduru. Ipak, na predlog Saveta za ravnopravnost polova Vojvodine Skupština Vojvodine je usvojila u potpunosti neizmenjen tekst ove rezolucije. Ove godine planiramo da na godišnjicu Rezolucije 1325 ponovo uputimo zahtev nadležnim vlastima da se oglase u vezi sa rezolucijom koja im je podneta.
Pored toga, štampale smo zbornik tektova “Žene, mir, bezbednost” u kome se nalaze najznačajniji tekstovi i prikazi najvažnijih publikacija na ovu temu, kao i dokumenti poput Rezolucije 1325 ali i onih koji je kritički analiziraju.
U maju 2006. zajedno sa Ženskom mrežom Kosova osnovale smo Žensku mirovnu koaliciju, koja se do sada dva puta sastala i oglasila svojim dokumentima kojim se traži učešće žena u pregovaračkom procesu i komentariše jedna od rundi pregovora. U julu ove godine je naša predstavnica prisustvovala sastanku u Zagrebu koji je organizovan uz podršku UNIFEM-a i na kome je ustanovljen Ženski lobi za mir, bezbednost i pravdu u Jugoistočnoj Evropi.
Danas smo ovde sa vama, našim prijateljicam sa Kosova, sa kojima smo uspostavile saradnju još 1995. Verujem da ćemo na ovoj konferenciji još puno čuti o tome šta je za nas žene u ovom regionu bezbednost, kako se ovo pitanje razlikuje u našim različitim političkim kontekstima i kako možemo da sarađujemo i zajedno menjamo svet u kome živimo.


Jovana Vuković
Beograd, Žene u crnom


Štampa   El. pošta