NE U NAŠE IME!


FEMINISTIČKA ETIKA I SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆU

Uskoro će se navršiti petnaest godina od kada smo izašle na ulicu. I dalje smo na ulicama. I dalje rukovođene moralnim imperativom: Ne u naše ime! Stalno smo morale da budemo protiv: prvih deset godina protiv ubijanja, progona, razaranja.
Prvih deset godina živele smo u zemlji državno organizovanih zločina; zemlji bukvalnog poricanja zločinačke stvarnosti 'Srbije koja nije u ratu'. Nakon pada diktatorskog režima, oktobra 2000. prošle smo kroz period nade i neispunjenih očekivanja. A od kraja 2003. godine dolaskom sadašnjih vlasti živimo u vreme institucionalno organizovanog poricanja zločinačke prošlosti.

Sledeće činjenica su uticale i utiču na osećanja, etičke principe i političke stavove Žena u crnom:

  • Mi smo živele u agresorskoj državi: srpski režim je najodgovorniji za raspad bivše Jugoslavije, za ratove, razaranje. Srpski režim je izvršio više agresija, počinio bezbrojne zločine, od kojih je najstravičniji genocid u Srebrenici. Sad živimo u državi u kojoj se vladajuća elita ni većina stanovništva nisu odrekle nasleđa bivšeg zločinačkog režima.
  • Uvek smo bile bile neposlušne: do 1991. godine zločinačkom režimu a nakon 2000. godine vlastima koje nisu napravile radikalan raskid sa politikom rata i ratnih zločina.
  • Uvek smo bile ogromna manjina u Srbiji: marginalizovane, žigosane, etiketirane, kriminalizovane, uvek smo bile 'sramota za Srbiju i srpski narod' i to isključivo zbog permanentnih zahteva za odgovornošću za rat i zločine počinjene u naše ime.

U otporu agresorskoj politici srpskog režima, u otporu poricanju zločinačke prošlosti, zalagale smo se i zalažemo se za razgradnju patrijarhata kao sistema celokupne nadmoći i dominacije. U našoj mirovnoj politici odlučile smo se da budemo:

Uvek neposlušne patrijarhatu: ratu, nacionalizmu, militarizmu...
Patrijarhat je izmislio rat, služi se ratom da bi očuvao poredak koji je stvorio. Patrijarhat nije posledica rata, on je uzrok rata (Beti Riardon/Bety Riardon).
Znamo da patrijarhat održava svoju vlast preko mehanizama patrijarhalne kontrole, pre svega putem seksizma, nacionalizma, militarizma. Znamo da je feminizam otpor svim patrijarhalnim autoritetima, kako u prvatnoj tako i u javnoj sferi. Kao feministkinje imamo obavezu da se bunimo protiv svih patrijarhalnih autoriteta. Praksom i teorijom, rečju i mišlju razgrađujemo patrijarhalnu trijadu: seksizam, nacionalizam, militarizam. I sve ostale sisteme dominacije. Bez feminističke analize i prakse nemoguće je razgraditi patrijarhalnu trijadu. Zato je feminizam, i kao misao i kao praksa nužno antipatrijarhalan, antinacionalistički, antimilitaristički.

Uvek solidarne sa ženama izvan svih granica i podela...
Seksizam kao sistem uverenja o superiornosti jednog pola nad drugim nameće ženama, posebno u vremenima rata i krize, obavezu da budu lojalne muškarcima svoje nacije, da se svrstaju isključivo po pripadnosti 'krvi i tlu'. U zamenu za ovu vrstu lojalnosti, muško patrijarhalno bratstvo navodno nudi zaštitu i za žene i za decu. U zamenu za 'zaštitu', patrijarhalno bratstvo traži ćutanje, odobravanje pa i saučesništvo u nasilju i zločinima u ime 'odbrane nacije i otadžbine'.
Kao feministkinje, gradimo solidarnost među ženama, izvan patrijarhalnih bratstava, nacija i država; kao feministkinje podržavamo jedna drugu u otporu patrijarhalnim bratstvima; kao feministkinje gradimo drugačiji svet putem sestrinstva po miru i nenasilju; lojalne jedna drugoj u snovima o ženskoj autonomiji i slobodi.

Uvek nelojalne naciji, očevima nacije...
Nacionalizam kao sistem uverenja da je jedna nacija superiornija od druge proizvodi očeve nacija koji zahtevaju od svojih podanika i podanica da ih podrže u raznim vidovima nacionalnog konzenzusu. Može se, na primer raditi 'o ugroženosti srpske nacije' ili o 'zaveri protiv srpskog naroda'. Intelektualna i kulturna elita kreira, putem svoje propagandističke mašinerije, tzv. nacionalne interese, vrednosne sisteme, moralne sudove koji opravdavaju ponižavanje drugih i različitih, njihovo isključivanje sve do njihovog uništavanja.
Zato, kao feministkinje, imamo obavezu da budemo prekršiteljke nametnutih nacionalnih konsenzusa jer jedino tako delujemo u korist mira.
Kao feministkinje, imamo obavezu da da budemo izdajnice tzv. nacionalnih ineresa, jer je feminizam ne samo uvažavanje drugih i različitih, već i pravo da same definišemo svoje interese i potrebe.
Nacionalistička ideologija i praksa, svode identitet žena na ulogu suprugi i majki, namećući obavezu ženama da rađaju za potrebe nacije i otadžbine. Feminizam kao borba žena za autonomiju, kao pravo žena na izbor, podrazumeva nelojalnost i naciji i očevima nacije i nacionalnim interesima. I to ne samo u državi koja vodi ratove.

Uvek neposlušne militaristima, ratnicima, herojima, patriotama...
Militarizam kao sistem vojne nadmoći, sile i nasilja, traži od podanika i podanica da podrže 'opravdani odbrambeni rat' jer, navodno oni su ' branili i samo branili od brojnih neprijatelja srpskog naroda'. Militaristi i patriote traže od žena da budu uz heroje i ratnike.
Zato kao feministkinje, imamo obavezu da uvek odbijemo rat kao način rešavanja problema, da se zalažemo za nenasilno rešavanje sukoba.
Kao feministkinje, imamo obavezu da otkažemo poslušnost njihovim herojima i ratnicima, jer su oni za nas ubice.
Kao feministkinje, imamo obavezu da u zemlji koja vodi rat ili vrši nasilje, budemo antipatriotkinje ili da same definišemo šta je to stvarno patriotizam, ukoliko je nekima od nas stalo do patriotizma.
Kao feministkinje, imamo obavezu da dezertiramo iz patriotskih dužnosti, da podržimo muškarce koji odbijaju propisane uloge – odbijaju da idu u rat ili odluče da dezertiraju sa ratišta.

U stalnoj razgradnji patrijarhata, otporu ratu i zločinima, u poricanju zločinačke prošlosti pridržavale smo se i pridržavamo se još nekih etičkih principa:

    • Ne u naše ime: stalno, javno, jasno i glasno distanciranje od onih koji govore u naše ime, vode ratove ili vrše nasilje; ako to ne činimo, oni mogu pomilisti da imaju naš pristanak, saglasnost pa i saučesništvo u zlodelima.
  • Ne dajmo se prevariti, prvo od svojih a potom ni od drugih: to su činovi neposlušnosti militaristima i nacionalistima države u kojoj živim a potom i svima ostalima. Neophodno je odreći se prvo svojih heroja, ne zaboravljajući pri tom da na prostoru bivše Jugoslavije (a i šire) nismo sve u istoj poziciji. Konkretno, mi dolazimo iz države koja je vodila ratove; dakle, naša odgovornost je najveća, ali to ne isključuje odgovornost drugih.
  • Prvo počistiti svoje dvorište ili: prvo tražim odgovornost za zločine počinjene u moje ime: to je princip moralne autonomije, moralnog integriteta i dostojanstva; tek kad počistimo svoje dvorište, imamo pravo da tražimo od drugih da to isto učine.
  • Odgovorna sam ne samo za ono što ja činim već i za ono što čine u moje ime: slučajno sam pripadnice neke nacije, a oni su namerno, smišljeno, organizovano i sistematski vršili zločine u moje ime. Bez obzira da li se izjašnjavam na osnovu etničke pripadnosti ili to odbijam, 'slučajnost moje nacionalne egzistencije prestaje na toj tački, zato što je zločin počinjen u moje ime konačna činjenica: ideološko utemeljenje, karakter i razmere zločina su takvi da on prodire u moj individualni identitet' (Nenad Dimitrijević).
  • Umesto očajanja, kreativna pobuna: osećanja besa i ozlojeđenosti protiv režima koji vodi ratove ili poriče odgovornost za njih pretvaramo u akcije građanske neposlušnosti; osećanje stida, sramote, krivice zbog stradanja, patnji, bola nanetog žrtvama zločina počinjenim u naše ime pretvaramo u činove solidarnosti i saosećanja.

Gradeći politiku mira na principima feminističke etike i feminističke odgovornosti, organizovale smo akcije kako protiv zločinačkog režima, a sada organizujemo akcije protiv poricanja zločinačke prošlosti. Evo nekih od njih:

  • Ulične akcije: protesti, performansi, pokretanje kampanja sakupljanjem potpisa za inicijative protiv rata, nasilne mobilizacije, protiv pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama, itd. Žene u crnom su do sada organizovale preko hiljadu akcija na ulici od kojih je najveći deo bio protiv rata odnosno zahtevima za odgovornost za rat.
  • Permanentni zahtevi za istinom o zločinima i za kažnjavanje zločinaca: zahtevi za pokretanjem svih vidova odgovornosti: individualno krivične i političke, kolektivne moralne odgovornosti u vidu brojnih zakonodavnih inicijativa, saopštenja, apela.
  • Posećivanje kriznih ili'tegobnih mesta, zemalja koje je režim proglasio neprijateljskim: posećivale smo Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo, kršeći nacionalni konsenzus, suprotstavljajući se svim vidovima homogenizacije, gradeći solidarnost i poverenje sa ženama, sa žrtvama zločina počinjenim u naše ime.
  • Posećivanjem mesta zločina počinjenih naše ime: to smo radile stalno, kako tokom rata, tako i nakon njega. Bezbrojni zločini su počinjeni u naše ime, nismo sva mesta posetile, ali uvek se prvo obraćamo žrtvama, uvažavanjem dostojanstva žrtava, i priznavanjem zločina počinjenih u naše ime, traženjem oproštaja za patnje i bol; 'to nije simbolički jednokratan akt, to je proces obraćanja žrtvi; ovaj proces treba da traje sve dok god kod žrtava postoji razuman strah' (Linda Radzik). To je strah od toga da se zločin može ponoviti. Zato 'idemo na noge' žrtvama zločina počinjenim u naše ime. To je naša moralna odgovornost, tako gradimo poverenje sa žrtvama, što je preduslov pravednog i stabilnog mira.
  • Kreiranje novih vidova tranzicione pravde: do sada poznati modeli tranzicione pravde ne daju odgovore na složena pitanja prošlosti niti su dovoljni za raskid za zločinačkom prošlošću i zato je naš feministički pristup tranzicionoj pravdi važan izazov za feminističku teoriju i praksu. Pratimo suđenja zločinima počinjenim u naše ime, pružamo podršku porodicama žrtava, organizujemo diskusione kružoke, video projekcije filmova o zločinima, biblioteke tranzicione pravde...
  • Stalni edukativni rad: organizovanjem seminara, radionica, konferencija, organizovanjem svedočenja žrtava rata, njihovim beleženjem u alternativnu istoriju. Rat se pripremao dugo, u kreiranju vrednosnog i moralnog sistema koji je omogućio rat učestvovali su mnogi, tako da je za demontiranje tog sistema, a to znači otklanjanje uzroka rata potrebno mnogo vremena. Bez stalne moralne refleksije među članovima i članicama grupe u čije su ime počinjeni zločini nema drugačije budućnosti. Zato je značajan deo edukativnih aktivnosti Žena u crnom posvećen ovoj temi.
  • Pamćenjem i obeležavanjem važnih činova i datuma nenasilnog otpora u Srbiji – ratu i zločinačkoj politici činjenica je da je srpski režim stalno proizvodio mržnju, ratove, nasilje, ali je takođe činjenica da je za svo to vreme u Srbiji postojao veoma jak antiratni otpor. I činjenica je da danas u Srbiji postoji otpor poricanju zločinačke prošlosti.

I pored toga, mnoge među nama feministkinjama nisu se oslobodile krivice zbog svih zločina koje je počinio sprski režim. Najveću odgovornost u Srbiji osećaju upravo žene koje su se prve pobunile protiv rata, pokrenule antiratne, antinacionalističke, antimilitarističke akcije, obelodanjivale i obelodanjuju zločine, gradile i grade politiku solidarnosti preko svih granica i podela, žene koje su i danas najaktivnije protiv organizovanog poricanja zločinačke prošlosti.

I ovde pred vama, ženama albanskog imena, ponavljam 'Oprostite nam!' Za pretrpljene gubitke vaših najmilijih, beskrajna poniženja, neizreciv bol, neizmerne patnje koje vam je naneo režim države iz koje dolazimo. I to činim ne samo iz saosećanja, solidarnosti, iz uvažavanja dostojanstva i integriteta žrtava i njihovih porodica, već zato što smatram da je to moja i naša građanska odgovornost, to je građenje poverenja među nama, to je put za zajedničko građenje pravednog mira. I za feminističku etiku odgovornosti, za ukidanje patrijarhalne krivice, za brigu jedne o drugoj, za odnose u kojoj čujemo jedna drugu, uvažavamo pre svega naše pojedinačne a ne kolektivne priče, za solidarnost kao uzajamno razumevanje, za zajedničke akcije protiv svih vidova patrijarhata.

(Izlaganje na konferenciji Žene, mir, bezbednost, 1.-3. septembar 2006; u Strugi, Makedonija, u organizaicji Ženske mirovne koalicije)

Staša Zajović


Štampa   El. pošta