Ciklus „Pad Berlinskog zida: pobeda i/ili poraz?"

Tematski ciklus povodom 30 godišnjice od pada Berlinskog zida

Sreda, 30.oktobar, razgovor

„Od zida ka zidovima?“

Prva sesija

Uvodničari: Miloš Urošević, ŽUC
Jelena Bjelica, analitičarka Avganistanske analitičke mreže
Lino Veljak, profesor Sveučilišta u Zagrebu

Moderatorka: Marijana Stojčić, sociološkinja

Marijana Stojčić je na početku svog moderiranja razgovora o padu Berlinskog zida, 9.novembra 1989.godine, istakla reči britanskog istoričara Erika Hobsbauma koji je kraj Berlinskog zida smatrao simbolom kraja 20.veka.

Miloš Urošević je zatim izneo osnovne podatke o globalnim uslovima koji su prethodili podizanju Zida, njegovoj gradnji, životu ljudi sa dve strane zida, promenama koje nastaju 80-tih u SSSR-u i dramatičnim danima kada i simbolički, fizičkim rušenjem zida počinje novo vreme ne samo za građane dve Nemačke već i za čitav svet podeljen „gvozdenom zavesom“. Urošević je prikazao i dokumentarni video i fotografski materijal koji se odnosio na dugo vreme od izgradnje do rušenja Zida, od 1961 do 1989.godine.“Niko nije oslobođen istorije“, citirao je Urošević nemačkog sociologa Helmuta Dubila.

Lino Veljak je istakao nekoliko osnovnih uzroka koji su svoj efekat imali u simboličkom ali i životno važnom rušenju Zida i velikim geopolitičkim promenama u svetu. Kao prvi, naveo je poraz SSSR-a u trci u naoružavanju sa SAD. „ SSSR je održavao isti nivo vojne spremnosti po cenu potpunog urušavanja privrede“, rekao je Veljak. Kao drugi važan uzrok , pomenuo je gubitak „kulturne hegemonije“ SSSR-a i Varšavskog bloka u odnosu na Zapad, a zatim i nestanak ideoloških uverenja jer se zvanična ideologija našla u oštroj suprotnosti sa realnošću uslova života. Ostao je samo ogoljeni imperativ o važnosti „odnosa snaga“ između dva bloka, a građani su sve više verovali obećavajućem potrošačkom blagostanju, sa druge strane Gvozdene zavese: „Ljudi su očekivali da ih tamo čeka med i mleko bez mnogo truda“...Veljak smatra da je Mihail Gorbačov shvatio da je poredak pri kraju, da nema potrebe za vojnom intervencijom u DDR-u i da je najbolje da se SSSR povuče iz zemalja Varšavskog pakta. „Bez tog povlačenja pad Berlinskog zida ne bi bio moguć. Inače bi se sve završilo kao u vreme Praškog proleća, pobune u Mađarskoj 1956 ili ustanka u Istočnoj Nemačkoj 1953.godine“, zaključio je on.

Moderatorka je, zatim, upitala Jelenu Bjelicu da li bi se povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana 1989.godine moglo povezati sa krajem sovjetske komunističke ere?
„U Avganistanu vole da kažu da su oni „groblje imperija“ i da je i Berlinski zid pao zbog njih“, počela je svoju analizu Bjelica. Ona smatra da bi mogla da se pronađe neka indirektna veza jer je SSSR tokom devet godina okupacije Avganistana (u kojoj je bilo angažovano oko 620000 sovjetskih vojnika) osetio ekonomske ali i političke posledice toga, kao i da je izrazito pala popularnost sovjetskih lidera. Ona je naglasila da su rusko-avganistanski odnosi jedna kompleksna tema i da oni ne počinju invazijom SSSR-a. „Rusija je uvek imala pogled ka Indiji“ objasnila je ona, pa see u tom kontekstu video i Avganistan sa kojim je početkom 20.veka imala veoma dobre odnose. Interesantno je da je Avganistan 1919. godine prvi uspostavio diplomatske odnose sa novim revolucionarnim vlastima u SSSR-u, a njihova prva avionska linija je bila upravo sa Moskvom. „ Do invazije su imali jako dobre odnose“, smatra Bjelica i kaže da je SSSR bio zatečen događajima u Kabulu 1979.godine i da nema dokumenata o tome kako je Politbiro doneo odluku o invaziji. Staša Zajović je primetila da su „Avganistanci 14 puta tražili sovjetsku intervenciju“, a Bjelica je na to primetila da je Narodna demokratska partija Avganistana (ime partije avganistanskih komunista), imala dve frakcije. „To su bile dve struje koje su, na neki način, manipulisale tim odgovorom iz Moskve. „Zastava“ je verovala u postepene, lagane promene , a „Narod“ u brze, čak i nasilne reforme. Pre svega se to odnosilo na zemljišne reforme jer je Avganistan do 70-tih godina bio feudalno društvo. Izbili su nemiri u Heratu, najviše u vezi sa redistribucijom zemlje“, podsetila je Bjelica na mogući povod za sovjetsku intervenciju...Ona je napomenula i to da kada su 15. februara 1989. godine poslednje sovjetske trupe napustile Avganistan, oko 470000 sovjetskih vojnika ili 88% od ukupnog broja prisutnih u Avganistanu bilo je bolesno ili ranjeno, a grobovi smrtno stradalih nisu bili označavani: „Putin je počeo da rehabilituje intervenciju u Avganistanu, tvrdeći da je ona imala međunarodni osnov i legitimitet“. Ona je istakla da je broj stradalih Avganistanaca tokom sovjetske intervencije procenjivan u rasponu od 600000 do 1,5 milion ljudi. Staša Zajović je pomenula dokumentarističku prozu nobelovke Svetlane Aleksejevič, „Limeni dečaci“, o svedočenjima majki poginulih sovjetskih vojnika u Avganistanu.

Marija Obradović, sa Instituta za noviju istoriju Srbije, smatra da većina opšteprihvaćenih uzroka za raspad SSSR-a i Varšavskog bloka nije tačna. „Ključni razlog za rušenje Berlinskog zida bila je privatizacija, taj mit o ekonomskim razlozima nije tačan“, rekla je ona. „Nikad više nije dostignut takav bruto nacionalni proizvod kao u komunizmu. Nema rezultata koji dokazuju da je privatna svojina jača od društvene, sama po sebi. To zavisi od opštih svetskih fluktuacija“, smatra ona. Obradović je naglasila i da, po njenom mišljenju, nema zemlje koja se razvila od direktnih stranih investicija, a da je u SSSR-u došlo do „užasnog kontrarevolucionarnog udara na sindikate i leve partije“, kao i da se već 1985.godine u sovjetskim naučnim časopisima počelo pisati o društvenoj svojini kao neefikasnoj.


Sesija „Šta je doneo pad Berlinskog zida? - „0 učincima pada Berlinskog zida na polju tranzicione pravde“

Treća sesija u okviru navedenog tematskog ciklusa održana je 27. novembra 2019. u prostorijama Žena u crnom, u debati je učestvovalo 17 osoba.

Države nekadašnje SFRJ nisu sprovele lustraciju

Na temu tranzicione pravde kao uvodničar govorio je sociolog Milan Cakić koji je rekao da „tranziciona pravda podrazumeva skup odgovora, institucija, strategija i načina na koje se neko autoritarno društvo kreće ka demokratiji odnosno skup institucija, moralnih, pravnih, političkih i socijalnih procesa, mera i odluka koje se donose i sprovode u procesu demokratske tranzicije“.
Ustanovljeno je, kako je rekao, da proces tranzicione pravde počiva na četiri najvažnija elementa: sudovi i suđenja, komisije za istinu i pomirenje, reparacije i institucionalne reforme. U različitim zemljama i regionima postoje različiti nazivi za ove procese: denacifikacija (Nemačka); defašizacija (Italija i Španija), dehuntafikacija (ovaj proces se vezuje za države u kojima su na vlasti bili vojni režimi ili vojne hunte a to su Grčka i zemlje Latinske Amerike). Dekomunizacija su procesi tranzicione pravde - oslobađanja od bivših komunističkih režima u zemljama Istočne Evrope (Poljska, Češka, Mađarska, Istočna Nemačka. Smatra se, dodao je u uvodu Cakić, da u SSSR-u i zemljama nastalim posle raspada SFRJ nije bilo pravog procesa tranzicione pravde dok je u zemljama Istočnog bloka sprovedena dekomunizacija kao vid tranzicione pravde, u značajnom stepenu. „Ali nema baš potpune saglasnosti u vezi sa tim“, napomenuo je.

Cakić je zatim govorio o lustraciji kao jednom od mehanizama u procesu sprovođenja tranzicione pravde koji je i u zemljama realnog socijalizma a nakon pada Berlinskog zida, bio neujednačeno uspešan. „Termin lustracija (kao izvedenica iz latinskog, u značenju „pročišćenje“), ušao je u upotrebu u Čehoslovačkoj početkom 90-tih godina, a odnosio se na utvrđivanje da li je neko učestvovao u nečem što predstavlja kršenje ljudskih prava“, definisao je okosnicu za postupak lustracije i dodao da je to sagledavano u kontekstu lojalnosti ili pripadništva vladajućim komunističkim partijama, a posebno se odnosilo na proveravanje ponašanja komunista u vezi sa njihvim angažmanom u ranijim nedemokratskim režimima.

Prema stepenu sankcije, lustracija je bila „tvrda“ ili „mekana“. Strožija lustracija je zabranjivala kršiteljima ljudskih prava javno delovanje u periodu od pet do deset godina, dok je blaži vid lustracije pred počinioca postavljao samo zahtev neke vrste javnog priznanja i pokajanja („da ljudi kažu da su svesni svojih slabosti“). Ova blaža lustrativna mera, rekao je Cakić, sprovođena je u Poljskoj. „Da bi se bilo koji od ovih vidova lustracije uopšte sprovodio, neophodan je društveni konsenzus. „Jedno vreme sam živeo u Viljnusu i bilo mi je jasno da u pribaltičkim zemljama nije bilo potrebno ispuniti zahtev za formalizacijom društvenog konsenzusa jer je on već počivao na izrazitoj i opšteprisutnoj mržnji prema SSSR-u. Taj faktički konsenzus i danas deluje, pa ta društva nikad nisu priznala i neke dobre strane realnog socijalizma“, kazao je Cakić.

Cakić je dalje napomenuo da je Čehoslovačka bila prva zemlja koja je u svoje pravo uvela postupak lustracije, ali je, po razdvajanju, Slovačka prestala da ga primenjuje. Po tom zakonu, lustrirani su čak i ljudi koji su dodeljivali stanove pripadnicima službi bezbednosti u vreme komunizma. On to objašnjava „veoma jakim antikomunističkim sentimentom“ u toj zemlji.

U Poljskoj je, analizirao je dalje Cakić, društveni konsenzus o odgovornosti za vreme komunizma doveo do pada dve vlade, pa je 1997. godine donet i zakon kojim je pravno uobličen ovaj široki front koji je osuđivao vreme patronstva SSSR-a nad Poljskom. Istočna Nemačka je , rekao je, imala „kadrovski vakuum“ i u jednom periodu svoje tranzicije se „utopila“ u Zapadnu Nemačku ali je sačuvala ogroman dokazni materijal u formi arhivske građe iz DDR partijskih i bezbednosnih struktura koji je bio moćan instrument u razotkrivanju počinilaca. U tom „muzeju Štazija“ nalazila se čak i tzv. „baza mirisa“ u kojoj su bile pohranjene tkanine odeće koju su nosili ljudi čije delovanje je kontrolisala moćna tajna služba DDR-a. Prema Cakiću, Hrvatska nije imala pravi zakon o lustraciji, a ono što je bilo najbliže lustraciji, bila je smena sudija. Zatim je pomenuo situaciju u vezi sa tranzicionom pravdom i lustracijom u Bugarskoj u kojoj i danas, povremeno, izbijaju afere sa visoko pozicioniranim državnim funkcionerima i diplomatama koji su u vreme komunističke vlasti blisko sarađivali sa njenim bezbednosnim službama: „ Pre nekoliko godina, obelodanjeno je da je od 150 bugarskih ambasadora, njih 70 bilo povezano sa tajnim službama u vreme real-socijalističke Bugarske“, ilustrovao je i današnju situaciju Cakić. Rumunija je, istakao je, imala žestok obračun sa predstavnicima starog režima, podsećajuči na smrtnu kaznu koja je izvršena, po kratkom postupku, nad bračnim parom Čaušesku, u januaru 1990. godine.

Staša Zajović je pomenula da je obelodanjeno da su i maloletnici korišćeni kao doušnici, a da je rumunska Sekuritate bila „najstrašnija tajna služba“, a Dragomir Olujić smatra da je što se tiče istočnonemačke bezbednosne službe Štazi, mit da su žene i deca špijunirali članove porodice, a da je o tome govorio i šef istraživača centra za proučavanje delovanja Štazija. „To je korišćeno za zastrašivanje ljudi“, dodao je Olujić.
„Zastrašenost je i sada prisutna. U Češkoj se i sada boje Rusa“, komentarisao je Cakić. „Vojno ministarstvo Litvanije je pre nekoliko godina izdalo brošuru o tome šta bi trebalo raditi u slučaju napada Rusa.“
Lino Veljak je pomenuo da su i neki od velikih lidera tranzicije, kao Leh Valensa i Jon Ilijesku, takođe radili za tu „duboku državu“.

Razgovor je nastavljen izglaganjem okolnosti pod kojima je koncipirana zakonska regulativa u vezi sa lustracijom u Srbiji, kao i razlozima za neuspešnost u pokušaju da se ta regulativa sprovede. Milan Cakić je rekao da je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava tj. Zakon o lustraciji donet u maju 2003.godine, propisao sopstveno trajanje na deset godina, od 2003-2013, i predvideo formiranje komisije koja bi pokretala postupke u vezi sa lustracijom i nadgledala njeno sprovođenje. Ta komisija, međutim, nikada nije do kraja sastavljena. Ideja, ovaploćena u Zakonu, da članovi Komisije budu predlagani od strane parlamentarnih stranaka pokazala se potpuno nedelotvornom, budući da predstavnici vlasti iz 1990-tih, SPS i SRS, za vreme desetogodišnjeg važenja Zakona, nisu uopšte ispunili ovaj zakonski zahtev. Zakon je tako u potpunosti ostao „mrtvo slovo na papiru“ i niko u Srbiji nije kažnjen nijednom lustrativnom merom. Taj zakon je, napomenuo je Cakić, bio inicijativa Građanskog saveza Srbije/GSS, a pravnici koji su ga koncipirali na početku, imali su na umu nekoliko bitnih stvari za budućnost zemlje: nastavak borbe protiv organizovanog kriminala, raskid sa autoritarnim poretkom, a takav zakon se uklapao i u zahteve koje je pred Srbiju postavljala EU.
Do kraja sesije, raspravljalo se i o politici koja je vođena u vezi sa otvaranjem dosijea bezbednosnih agencija iz vremena totalitarnih i autoritarnih poredaka u Istočnoj Evropi i SFRJ, gde je istaknuto da je zakonska regulativa kod nas dopustila samo ograničen i krajnje selektivan uvid u dosijee građana, te da taj izuzetno važan segment tranzicione pravde i lustrativne politike takođe uopšte nije ispunjen, za razliku od većine zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta.


Četvrta sesija - predavanje

Značenje potrošnje iza i nakon pada Berlinskog zida

Predavačice:

dr Ildiko Erdei, vanredna profesorka na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

dr Emilija Mijić, istraživačica i saradnica na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu


NOSTALGIJA KAO ČEŽNJA ZA BOLJOM PROŠLOŠĆU

Na ovom razgovoru u okviru ciklusa „kružoka sredom“o razlozima i posledicama pada Berlinskog zida i sistema realnog socijalizma u Istočnom bloku i „nesvrstanoj i samoupravljačkoj“ SFRJ, bilo je reči o potrošačkom aspektu života u socijalizmu, posebno s obzirom na „jugonostalgiju“ kao fenomen reakcije na nove okolnosti života u post-jugoslovenskim vremenima.
Ildiko Erdei je na početku podsetila na nemački film „Zbogom Lenjine“ (koji je ranije već prikazan na jednom od kružoka), kao ilustrativan za ovu temu.
Emilija Mijić koja se ovim temama bavi u okviru svoje doktorske disertacije, napravila je razliku između antropološkog (kojim se ona bavi) i drugih vrsta istraživanja i analize fenomena potrošnje u „realnom“ ili SFRJ socijalizmu i konzumerizmu već odavno sinonimnim za kapitalistička društva.
Mijić je naglasila da će ona govoriti o „konceptu potrošačke nostalgije ili nostalgične potrošnje“. Za antropologe, rekla je, fenomen potrošnje je „privatni čin“ koji počinje da se dešava tek kada se završi sa samom kupovinom odnosno sa „napuštanjem tog ekonomskog zakona tržišta“: „ Kada ljudi u svom privatnom prostoru tome pridaju određena svojstva, značenja i izgrađuju svoj društveni i kulturni položaj i identitet“.
Za antropološko istraživanje ovog fenomena, po njoj, važno je: povezivanje robnih predmeta sa sistemom značenja koji su ljudima važni i „društvenost“ potrošačkog čina.
Ova „društvenost“ pokazuje kakvo je naše društveno nasleđe, naša pozicija u društvu i kulturne vrednosti, mi tako „govorimo o sebi i o situaciji u kojoj smo“.
Pomenula je razumevanje čina potrošnje u istraživanjima Meri Daglas kao nečega što se „duboko tiče društvenosti“ i pokazuje „kakvu ideju sveta imamo“.
Mijić je naglasila da dominira crno-bela slika kada se govori o potrošnji u socijalizmu i u kapitalizmu, da se socijalistička društva vide kao „proizvođačka“, a kapitalistička kao „potrošačka“. „Jugoslavija jeste posebna, ali je uglavnom slična zemljama realnog socijalizma“, rekla je. Iako u razvoju jugoslovenskog sistema možemo pronaći elemente različitih modela, dominira „normativno ograničen sistem vrednosti“: „Ta vrsta normiranosti u kapitalizmu je bila neprihvatljiva“.Tako se u SSSR-u, potrošnja vezivala za pojam „kulturnost“, što ukazuje da je ona uvek imala neke veze sa „viškom vrednosti“.
Sa padom socijalizma, polako se menja i „ambijent potrošnje“: „ Polako se afirmiše kapitalistički model potrošnje. Gleda se u to kapitalističko društvo obilja. Menja se ekologija, geografija potrošnje, nova mesta potrošnje kao što su šoping molovi“. To, rekla je Mijić, važi i za ex-yu prostor, iako se tranzicija tu dešavala drugačije nego u zemljama realnog socijalizma.


Nostalgija kao „intimna projekcija“

Nostalgičnost za socijalističkim vremenom SFRJ koja se, u nekim stvarima a naročito što se tiče kupovne moći i slobode kretanja kao i položaja države u svetu, veoma razlikovala od država Istočnog bloka, nije tako jedinstvena pojava: „Ono što se u Istočnoj Nemačkoj dogodilo par godina posle pada Berlinskog zida, nazvano je „ostalgija“. Prema istraživanjima, samo sedam godina posle pada Berlinskog zida, Istočni Nemci osecaju žal za proizvodima iz Istočne Nemačke“. U tzv. interšopovima gde se plasiraju proizvodi kapitalističkih i nekadašnjih socijalističkih brendova, polako počinju da dominiraju proizvodi iz nekadašnje Istočne Nemačke jer se javlja pojačana potražnja za njima.
„Za mene je to potvrda da je Istočna Nemačka ušla u zapadnu sferu jer ti interšopovi dobro rade, kao što bi to trebalo da bude u kapitalizmu“, protumačila je Mijić. Simbolički ova pojava, rekla je ona, referiše na lični odnos: „Falila im je fantazija o socijalističkoj projekciji zapadne modernosti. Brzo se raspršila slika o zapadnim mogućnostima za njih“. Tako se javlja i „moralni aspekt“ u proceni ova dva društvena sistema...
Što se tiče „nostalgičnosti“ za SFRJ, Emilija Mijić je rekla da su zemljama bivše SFRJ 90-te godine bile bitno drugačije, ratne i sa drugačijom ekonomskom tranzicijom i krizom:“ Evropa je tada bila u mirnijem razvoju, bila je fokusirana na tehnološki napredak...“
Nakon 2000-ite u Srbiji se privredni razvoj referisao na kapitalistički i sve dok je standard građana bio u porastu, nije bilo izražene jugonostalgije, ali se to menja sa svetskom ekonomskom krizom iz 2008, tako da od 2009 dolazi do porasta jugonostalgičnosti koja, prema istraživanjima, počinje da „buja“ 2011, 2012, 2013-te ( a mogući pokazatelj je, prema Mijić, i brzi rast poseta Muzeju Jugoslavije u Beogradu).
Jedna od podrgupa jugonostalgičara , kako ih je ona definisala, a koja ima sopstvena sećanja na period „socijalističke potrošnje“, iznosi svoje reminiscencije na to vreme kao „vreme odlaska u šoping u Trst“, podseća koje su sve strane proizvode koristili, kako su i gde putovali: „ Oni se vezuju za mirise, tkanine, kvalitet toga...Ali to nije vezano za naše proizvode već strane, ali koji su im tada bili dostupni“. Pravi se komparacija sa sadašnjom situacijom i kaže se: Ko zna šta nam EU sada šalje, islustrovala je ona.
„Javlja se i naknadno poverenje u socijalističke proizvode koji više nemaju veze sa socijalizmom jer su fabrike koje su ih tada proizvodile odavno propale.“ Ona citira svoje ispitanike koji su često ponavljali: „Ranije je bilo lepše. Jeste da je tehnološki sada bolje, ali ranije je bilo lepše...“ Mijić smatra da su ti proizvodi za njih postali „materijalizacija postojanja nekog boljeg vremena“.


Jugonostalgičari „u tri kolone“

U vezi sa fenomenom jugonostalgije s obzirom na potrošnju, a prema antropološkim istraživanjima koje je sprovela, Mijić razlikuje nekoliko faza i „tipova“ jugonostalgičara.
One koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu kao pripadnici NOB-a (koji „nemaju nikakakv osvrt na sadašnje trendove, njima je sve posle toga „propalo““), ljude koji su rođeni 50-tih i 60-tih godina (koji su odrastali u vreme „socijalističkog prosperiteta“) i „neojugonostalgičare“ rođene u kasnim decenijama 20-tog i početkom 21.veka koji nemaju lična iskustva iz perioda SFRJ ali imaju svoju projekciju socijalističkog sistema(„sve je funkcionisalo“). Prve posleratne generacije kada govore o dobrom životu u SFRJ, kaže Mijić, ne pričaju toliko o ideologiji koliko o načinu života i mogućnostima za pojedinca (besplatno zdravsto, školstvo), dakle o „benafitima svakodnevnog života“.
„Oni neće danas ići u Jajce ili na slična mesta“, ilustrovala je Mijić.
Jugonostalgija je ovde samo „lični čin“ koji se „dokazuje“ i pominjanjem socijalističkih brendova kao „neprevaziđenih“ (Vegeta,deterdžent Taš, Bekutan i slični domaći proizvodi), kao neka vrsta uspostavljanja „naknadnog poverenja“.
Antropološkinja Mijić je rekla da u vezi sa „bujanjem“ jugonostalgičnih pojava ona „mapira dva ključna događaja“: svetsku ekonomsku krizu 2008 i migrantsku krizu, posle 2011-te: „U prvom slučaju tržište prepoznaje mogućnosti te nostalgije kao nekog dobrog, pozitivnog sadržaja za ljude koji su razočarani u procese demokratizacije i koji su se umorili od tranzicije“. U odnosu na drugi mogući uzrok „jugonostalgičkog buma“, migrantska kriza koja se, kako je rekla, iako mnogo više tiče EU, nalazi mesta i u našem istorijskom i aktuelnom društvenom kontekstu, pa se i povodom ponašanja i „dvostrukih standarda Evrope“, priseća „kako je to bilo u SFRJ“...
„Problem je u tome da je sama Jugoslavija simbol modernizacije i progresa i da su u njoj sve te ideje o budućnosti bile mnogo realnije nego danas. Ljudi se uljuljkuju u te fantazije koje su, po njima, mogle da se realizuju u Jugoslaviji, a povratak u 90-te zadnjih godina je uticao da se Jugoslavija istakne kao poželjno rešenje i projekat“, zaključila je Mijić.
Ildiko Erdei je, komentarišući izlaganje Mijić, pomenula kao važno istraživanje istoričara Igora Dude, po kojem je 1979 bila godina najvišeg životnog standarda u SFRJ, „kada su se ukrstili visoke plate i kupovna moć“, a Mijić je dodala da „ljudima fali mogućnost, bez obzira što se ne bi nigde pomerili“.
U diskusiji su pominjana različita ali, uglavnom, pozitivna sećanja na život u svakodnevici u SFRJ, isticano je da „nije bilo velikih socijalnih razlika“, kao i da se sada javljaju ideje o ekonomskom povezivanju u okviru ex-yu regiona i Balkana.

Priredila: Nastasja Radović


Štampa   El. pošta