Izvaštaj sa suđenja za zločin u Lovasu – januar 2009. Beograd


Optužnicom se: Ljuban Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić, Željko Krnjajić, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković, Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević,Saša Stojanović, Dragan Bačić, Zoran Kosjer, Petronije Stevanović i Aleksandar Nikolaidis terete da su kao pripadnici JNA, TO (teritorijalne odbrane), lokalne civilno-vojen vlasti i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ učestvovali u ubistvima, mučenjima, zatvaranjima i prisilnom radu hrvatskog civilnog stanovništva u hrvatskom selu Lovas, oktobra meseca 1991.
Suđenje je počelo aprila 2008- godine i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.

Svedoci iz Hrvatske na sudu u Srbiji svedoče o srpskim zločinima

U nastavku dokaznog postupka, na današnjem glavnom pretresu, svedočila je svedokinja iz Lovasa, Branka Balić.
„Dana 10. oktobra bio je napad na selo Lovas. Bilo je pucnjave, ja sam sa porodicom i susedima bila u podrumu. Čula sam oca kako viče, „ne pucajte“. Sutradan sam ušla u dvorište mojih roditelja; u kući je sve bilo razbacano. U kući do te, gde je živio moj brat zatekla sam svog mrtvog oca kako leži na stomaku. Onda smo moja porodica i ja otišli kod mojih tetaka, gde je došao Dušan Grković da me traži. Pitala sam ga zašto mi je ubio oca, a on je rekao da je bio ekstrem. Rekao mi je da se moram javljati u zadrugu da bih dobila propusnicu za slobodno kretanje i da moram nositi bjelu traku oko ruke. U zadruzi sam rekla da mi je otac ubijen i da ga želim sahraniti, a oni su mi rekli da ne smjem da kažem da je ubijen, nego da je umro i da ću i ja biti ubijena. Išla sam po pomoć kod Milana Devčića koji mi je bio drug ali on nije hteo da mi pomogne. Morali smo ići u zadrugu na prisilan rad. Moji sinovi su bili odvedeni, stariji u školu, a mlađi u vrtić; tamo su morala da idu samo hrvatska deca. Kada je stigla redovna vojska ljudi se više nisu tukli, a i prestao je prisilni rad. Ljuban Devetak je bio komandant sela, to su svi znali.“

Drugog dana, svedočio je svedok Zlatko Toma iz Lovasa.
„Dana 10. oktobra bio je napad na selo Lovas. Vojska je išla po kućama, pucala i isterivala ljude. Imali smo radnu obavezu, svako je morao raditi, javljali smo se u zadrugu. Dana 17. oktobra morali smo se javiti u zadrugu. Sedeli smo na klupi celu noć; ljudi su odvođeni i ispitivani, bili su tučeni, čuli su se jauci. Tukli su nas metalnim šipkama. Ujutru sam bio izboden nožem u levu nogu dva puta. Dobio sam kundakom udarac u glavu, pao sam pa su me šutirali. Ujutru su nas poveli na detelinu. Usput su ubili Boška Bođanca koji je bio pretučen i nije mogao hodati. Naredili su nam da se uhvatimo za ruke i hodamo kao da nogama kosimo detelinu. U jednom trenutku smo došli do žice kojom su mine bile povezane. Čula se eksplozija, moj sused je poginuo, a ja sam bio ranjen; izgubio sam svest. Tada su zapucali po nama sa ceste. Mato Novak je vikao da ga nema pola i da ga ubiju. Pucali su. Od gelera sam bio ranjen u grudni koš, a dobio sam metak u ruku. Onda je naišao neko iz vojske, pa su ranjenike prebacili u Šid, neke u Sremsku Mitrovicu u bolnicu, pa nas vratili u Lovas. Morali smo nositi bele krpe oko ruke, i kuće smo morali da obeležimo belim plahtama.“

Trećeg dana svedočio je svedok iz Lovasa, Stjepan Peulić.
„Dana 10. oktobra na selo su ispaljene granate. Kada su vojnici došli lupali su po vratima kuće, bacili su bombu na balkon. Celu noć su pucali. Supruga mi je rekla da joj je Vorkapić rekao da se javim u zadrugu. Javio sam se Milanu Radojčiću. Ljuban Devetak je rekao da je sada rat i da je on sada šef. Dana 17. oktobra dobovali su da se javimo u zadrugu. Tamo su nam popisivali imena; u nas su bila uperena dva mitraljeza i šest kalašnjikova. U dvorištu zadruge Aca je ubadao ljude nožem, a Petronije je tukao ljude metalnom cevi. Ljuban me je udario i psovao mi majku ustašku. Pao sam pa me je šutnuo čizmom u vilicu. Onda su nas poveli na minsko polje. Tada su Ivanu Ostrunu rekli da ostavi kruh da mu više neće trebati. Tada nam je bilo jasno da će nas ubiti. Boško Bođanac je bio ranjen, nije mogao hodati i njega su ubili. Rekli su nam da se uhvatimo za ruke i hodamo, čuo se prasak, rekli su nam da legnemo pa da ustanemo. Komandovali su da skidamo mine koje su bile povezane najlonom. Rekli su nam da ga odsečemo ili zubima ili noktima. Neko od nas je imao grickalicu pa smo time odsekli najlon. Ja sam u jednom trenutku nagazio na minu i ranjen sam u nogu. Vorkapić je ranjenike vozio u Šid. Tamo je Josip Turkalj kukao, on je imao geler u kičmu. Lekar mu je dao injekciju, gurnuo ga sa kreveta i šutnuo. On je posle umro. Psovali su nam majku ustašku. Onda su nas vratili u Lovas. Posle su nas vodili u bolnicu u Sremsku Mitrovicu, gde su mi na živo odsekli prst. Zatim smo vraćeni u Lovas gde su nas držali u podrumu zadruge i tukli. Kada je došla policija iz Šida pustili su nas. Autobusom smo otišli preko Bjeljine za Tuzlu, pa u Zagreb. Svi Hrvati su nosili bele krpe oko ruke i hrvatske kuće su bile obeležene belim plahtama.“
Suđenje se nastavlja u februaru 2009. godine

Miloš za Žene u crnom


Štampa   El. pošta