Zapis sa suđenja za zločine u Lovasu – 19, 20, 21, 22. i 23. april 2010. – Beograd


Optužnicom se: Ljuban Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić, Željko Krnjajić, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković, Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević,Saša Stojanović, Dragan Bačić, Zoran Kosjer, Petronije Stevanović i Aleksandar Nikolaidis terete da su kao pripadnici JNA, TO (teritorijalne odbrane), lokalne civilno-vojen vlasti i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ učestvovali u ubistvima, mučenjima, zatvaranjima i prisilnom radu hrvatskog civilnog stanovništva u hrvatskom selu Lovas, oktobra meseca 1991.
Suđenje je počelo aprila 2008- godine i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
Glasovi preživelih žrtava
Ljubica Adamović: „Kada je počeo napad desetog desetog 1991., ja sam se sa porodicom nalazila u podrumu. Pucnjava je trajala pola sata. Desetak pripadnika paravojske je ušlo u podrum. Mi smo počeli plakati/vrištati. Jedni su vikali: baci bombu, a mi smo vikali: nemoj. Počeli su nas ispitivati o našim muževima. Pretili su da će nas pobiti. Bojala sam se da će mi zaklati djecu, stalno su tražili moju malu. Jedan od njih je izvadio zlatne zube i rekao mojoj svekrvi: baba, vadim zube, daj zlatne zube. Posle nas je Slavoljub Ivanović prebacio u kuću Danice i Ilije Kresojevića i oni su nas smestili u podrum gde je bilo dvadesetak ljudi. Pretili su nam da će nas prvo silovati pa ubiti. Potom su nas prebacili u podrum kuće Bore Kesera. Moj svekar je ubijen, moj djed po majci i moj bratić. Slavoljub nas je izveo iz sela i zahvaljujući njemu mi smo ostali živi. U Tovarniku smo dobili propusnicu, pa su nas odveli u Šid. U policijskoj postaji sam bila ispitivana, izvređana. Odatle sam otišla familiji u Dobanovce, odatle u Sarajevo pa Zagreb. Ja i moja djeca smo morali da nosimo bjelu traku oko ruke.“
Jelica Francišković: „Tijekom napada na selo, ubijena mi je sestra, sestrin muž a kasnije i njihov sin. Za sve što se dešavalo u selu pitao se Ljuban Devetak. Kada je selo napadnuto, desetog desetog 1991. godine, vojnici u različitim uniformama upadali su u kuće, ubijali, zarobljavali, da bi kasnije odveli ljude na minsko polje. Kada smo se kretali po selu, morali smo nositi bijele trake oko ruke, a bijelim plahtama obilježiti naše kuće. Sin moje sestre je bio odveden na minsko polje. Tamo je odvedeno oko pedeset ljudi i poginulo njih dvadeset. Pre toga oni su bili zatvoreni u zadruzi, gdje su ih cijele noći tukli. U prosincu smo organizirano, autobusom koji je bio pun ljudi, prebačeni za Šid, odakle smo se snalazili dalje sami kako je ko umio.
Nevenka Balić: „Prilikom napada na Lovas ubijena mi je majka. Prethodno joj je oduzet novac. To sam saznala od meštana, jer ja tada nisam bila tamo.”
Rozina Pejić: „Prilikom napada na selo ubijen mi je suprug. Tokom napada sam se skrivala u pet podruma. Tokom napada čule su se granate, bacali su bombe, prozori su padali. Mi Hrvati smo morali nositi bijele trake oko ruke i na kapije smo morali da okačimo bijele plahte. Pred Božić mi je Milan Devčić uručio propusnicu i rekao da moram da napustim selo. Na moje pitanje: a gdje ću ja, odgovorio je: u ljepu vašu. Sutradan sam autobusom punim ljudi napustila Lovas. Čula sam da je sve to radio Ljuban Devetak. Ja ne znam kako sam ostala živa.”
Željka Grdešić: „U danima napada nisam bila u Lovasu. Kasnije sam saznala da su mi ubijeni otac i brat. To sam saznala od Berislava Filića koji ih je sahranio. Kada je to čula, moja majka je ubrzo umrla. Od susjeda Slavka Božića doznala sam da je među naoružanim ljudima koji su bili u našem dvorištu, bio optuženi Željko Krnjajić. Ne kažem da je Krnjajić ubio mojeg oca, ali neka kaže tko jeste, jer on je bio u dvorištu. Slavko je rekao da je njegovo tjelo bilo izrešetano rafalima i tek je nakon tri četiri dana sahranjen u masovnu grobnicu. Od susjede Jelene Luketić sam čula da mi je brat mučen i ubijen u zadruzi a posle ubijen sa još sedam lica u Latasovoj garaži. Ja sam čekala priliku da ovo kažem jer me ovo boli.”
Mato Mađarević: „U napadu na selo ubijen mi je otac i suprugin otac. Devetak je naredio, Devčić me pritvorio. Kada je počeo napad, ja sam bio u zadnjem dvorištu sa porodicom. Onda smo otišli u podrum susjeda Josipa Turkalja, Joje. Sutradan smo se morali prijaviti u zadrugu i morali smo staviti oko ruke bijelu plahtu. I na kuću smo morali staviti bijelu plahtu, jer su kuću mog brata bili zapalili. kada sam izašao iz podruma trojica uniformisanih lica sa automatima su me spoveli u zadrugu, gde su me u radioni zatvorili. Tu je bilo još trideset četrdeset ljudi. Neki od tih su stradali na minskom polju. Kada je počeo napad na selo, s jedne strane su bacane granate a sa druge je u selo ušla pešadija. Vojsku, te što su došli Dušan Silni, Arkanovce, Šešeljevce, su po selu vodili lokalni Srbi, koji su svi bili uniformisani. Milan Radojčić je bio zapovjednik teritorijalne odbrane, a Mićo Devčić je bio glavni u miliciji SAO Krajina. Ja sam se po selu mogao kretati samo uz propusnicu i uvek su me pratili neki naoružani četnici. Mnogo puta sam dobio batine, udarali su me kundakom, pljuvali, vređali, maltretirali. Ja sam morao ići na prisilni rad, na koji su išli samo Hrvati. Dana 17. desetog po selu je išao dobošar i pozivao ljude da dođu u zadrugu. Tu se skupilo oko sedamdeset ljudi. Ljuban Devetak je izdvojio radni vod. U ambulanti smo videli ljude koji su bili ranjeni na minskom polju. Bitno je ono što sam doživeo na krvavi Badnjak.”
Jelena Jovanović: „Za vreme ovih događaja, ja nisam bila u selu. O tome šta se dešavalo, saznala sam od svoje snahe. U napadu na selu ubijeni su mi roditelji i brat. Mog brata su odveli Željko Krnjajić i Milan Radojčić. Otac je ubijen u dvorištu, a majka mi je izorila pri pokušaju da stoku izvede iz staje. Moj brat je mučen zajedno sa Emanuelom Filićem, to mi je Emanuel rekao. Potrebno je da se konačno otkrije ko je to uradio i da se kazni.”
Zapisao Miloš za Žene u crnom

Štampa   El. pošta