Izveštaj za suđenja za zločine u Lovasu - novembar 2010. - Beograd


U ročištu koje je počelo 22.11.2010. godine, u Specijalnom sudu je nastavljeno suđenje za zločine počinjene početkom jeseni 1991. u slavonskom selu Lovas.
Prvog dana je svedočila Luja Burger, rođena 1969; u Lovasu živela od 1970. do 29.12.1991.; sada živi u Ilači, po zanimanju je spremačica.
„Nakon granatiranja i ulaska JNA i dobrovoljaca u Lovas, dvojica Srba iz našeg sela zajedno sa nekoliko dobrovoljaca iz Srbije izveli su nekoliko Hrvata i poslije su ih pobili; među njima je ubijen i moj otac... Morala sam ići brat jabuke, grožđe i kukuruz, a morala sam spremat i tuđe – znate već čije su to bile – kuće. Za sve u selu što se događalo, bio je pitan Ljuban Devetak...“
Idućeg dana je svedočio Juraj Pavlić, ali je njegov iskaz bio baziran na posrednim saznanjima i prekinuto je posle 15 minuta. Sutradan su svoje iskaze dala dva svedoka: Rozalija Jonak i Anton Pavošević, 25.11. Ana Šalaj a 26.11. Anastasija Budinski i Petar Lemunović.
Rozalija Jonak (1937.): „Ljuban Devetak je bio glavni u selu i bez njegovog znanja i odobrenja ništa se nije smelo uradit. Mene, muža i naša dva sina su naši Srbi (Srbi iz Lovasa – op. P.V.) oterali u logor, u zemljoradničku zadrugu. Tamo smo doživjeli i vidjeli stravična mučenja. Nas četvoro su stravično tukli i na druge načine mučili; moj muž nije mogao to izdržat i umro je tu gdje su ga mučili. I mene su mičili i ne mogu vam govorit šta su mi sve radili. Čula sam druge da mole „ubijte me metkom, nemojte me više mučiti“ ili „Molim vas da me ubijete iz puške, nemojte me zaklat“. I sinove su mi strašno mučili! Ondak su ih otjerali na minsko polje i tamo su izginuli. Dok sam živa ne mogu razumjet zašto su naši Srbi izdali!“
„U svakom tenku koji je ušao u selo, bio je po jedan Srbin iz Lovasa. Svi ti naši domaći Srbi su se okrenuli protiv nas i to je ono što me i danas najviše boli! Zašto su mučili i ubili naše muškarce i zašto su silovali naše žene?!“
Antun Pavošević je rođen 1949. godine u Novom Sadu; bavio se poljoprivredom u Lovasu, gde se decenijama živeo od kad se odselio u Lovas. Zbog saznanja šta se dogodilo njegovoj ćerki, majci i supruzi dobio je dijabetes a kasnije mu je odsečena noga i sada živi u domu za stare i nemoćne. U Rijeci je svedočio u „predmetu Kir“ a u Vukovaru u predmetu u kom je svedočio i u ovom ročištu.
„Dana 10.10. u 7.30h ujutru počeo je napad na Lovas a oko podne su počeli da u dvorišta i kuće lovaskih Hrvata ulaze srpski dobrovoljci iz Srbije predvođeni Srbima iz Lovasa. Nekoliko mojih susjeda i ja pobegli smo prema Badnjari. Tu nas je našao „izaslanik“ Ljubana Devetaka i rekao da se odmah vratimo u Lovas i predamo a neće nam falit ni dlaka sa glave. „Ali će nam falit glava“ rekao sam i odlučili smo da se u Lovas ne vraćamo. Krenuli smo u Ilok i tu sam otišao kod mog šogora koji je major u JNA, Srbin je i kažemo da bismo se vratili u Lovas – tamo nam ostala najbliža rodbina – a taj major kaže nama da ne idemo, zato što tamo nisu regularni vojnici JNA, već paravojne formacije i da ćemo nastradati. Ja sam odlučio da se ne vratim a moji susjedi su se vratili pa su ih tamo strašno mučili i poslije ubili...
Poslije nekog vremena doznam da su mi ćerka, majka i supruga ubijene u podrumu naše kuće. Susjeda posumnjala da nešto nije u redu, dugo nije vidila moje i ode kod vojnika JNA u Lovasu a oni sa njom siđu u podrum i tamo nađu njih tri ubijene i već počele da se raspadaju i da smrde. Ta susjeda mi je još rekla da je Miodrag Novaković jednog popodneva išao po selu i sav sretan vikao kako je konačno, poslije dugog čekanja i on došao na red da jebe Mariju Antunovu. Bilo puno dvorište i još i na ulici onih koji su čekali da na njih dođe red da jebu Marijanu. Marijana je tada imala 16 godina. Svi su govorili da je mnogo lepo dijete a posle da će biti mnogo lijepa djevojka...
Kada se sve to smirilo, vratio sam se u Lovas. Jednog dana se dogodilo da je onaj dječak, Miodrag Novaković (tada je imao 15 godina) počeo da bježi čim je mene vidio u automobilu i ja počnem da ga pratim sve do kuće u koju je utrčao. Sa njim je trčao još jedan dječak i njega sam uhvatio odmah i on počne da plače i priča da nije silovao moju Marijanu, već je samo dva, tri sata stajao u redu ispred mog dvorišta. Zašto je toliko dugo stajao ispred mog dvorišta i zašto je toliko mnogo muškaraca stajalo tu u redu, pitam. I on sve ispriča. Mnogo dobrovoljaca, mnogo onih iz paravojnih formacija svi i mladi i stari muškarci Srbi iz Lovasa satima su čekali da na njih dođe red da siluju Marijanu“. Silovali su je cijelu noć i cijeli dan i deo naredne noći i sve to su njena majka i baka morale da gledaju. Još su rekli da je cijelu noć Marijana vrištala, to se čulo i na ulici i čulo se kako se smeju i skaredne reči govore muškarci koji su bili kod Marijane.
„Marijana je cijelu noć vrištala, onda je glasno plakala, pa glasno jecala, poslije cvilila a pred što će umrijet nije pustila ni glasa dok su je silovali. Dok je bila u nesvijesti ili je već bila mrtva a oni što su došli na red su je silovali, i silovali...“, kažu neki članovi iz porodica žrtava da je o tome po Lovasu pričao Miodrag Novaković. Miodrag Novaković sada živi u Vukovaru a njegovi roditelji su ostali da žive u Lovasu.
„Kada sam se kasnije po selu raspitao zašto je onaj Miodrag Novaković bježao kad sam sa njegovim ocem bio blizak prijatelj a ništa im loše nisam učinio i nisam namjeravao učiniti i saznao sam da se po selu hvalio da je i on došao na red da je izjebe a sve su to morale da gledaju moja supruga i moja majka. Poslije sam još saznao da su i oni Srbi iz Lovasa sa kojima sam bio blizak prijatelj i zbog kojih bih život svoj dao čekali u redu da siluju moju ćerku. Meni su od tada svi Srbi isti! Mogli su da ne siluju moju ćerku, ali su čekali u redu da bi je silovali.“
Persa Vučić

Štampa   El. pošta