Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
Svedoci Srbi iz Zvornika i totalno stanje poricanja zločina
Ivan Arapović, svedok; bivši pripadnik Karakajske čete, radio je kao pripadnik obezbeđenja u tehničko-školskom centru u Karakaju kada su zarobljeni muslimanski civili tu bili zatvoreni.
„Bilo je puno dobrovoljaca sa raznim imenima, oni su ulazili u školu i terali zatvorenike da pevaju četničke pesme, tukli su ih, a mi smo bili nemoćni da to sprečimo. Tim ljudima su oduzimana dokumenta, novac, zlato. Posle tri dana su ti muslimani bili odveženi u Pilice autobusima „Drine transa“, a pratila ih je vojska i civilna policija. Nama su rekli da ti muslimani treba da idu na razmenu. To su bili civili iz sela Đulići, Klisa, Bjeli Potok. Nisam čuo šta je sa njima bilo, ja nisam gledao ko je koga ubijao.“
Dragan Vidović, svedok: „Ja sam bio stražar u tehničko-školskom centru u Pilici i čuvao sam tu muslimane iz sela Đulići. Tu je bilo puno dobrovoljaca i oni su bili glavni, oni su od tih zarobljenih muslimana oduzimali novac i dragocenosti. Ja sam čuo da su oni zarobljeni i da idu na razmenu. Ne znam gde su ubijeni.“ Njegov odgovor na sutkinjinu primedbu da su ubijeni u mestu Gerina klanica, koja je sada u vlasništvu svedoka.
Kosta Pejić, svedok; pripadnik Karakajske čete (pripadala Zvorničkoj brigadi Vojske Republike Srpske), bio je stražar u tehničko-školskom centru u Karakaju. „Tu su bili zatvoreni muškarci muslimanski civili iz sela Đulići, Bjeli Potok. Ja sam iz svoje kuće video kako ljude odvoze autobusima „Drine transa“ ka Bijeljini. Naš zadatak je bio da sačuvamo te ljude da ne pobegnu. Bilo je tu puno dobrovoljaca, oni su ispitivali ljude; glavni je bio neki Pivarski, bio je neki Repić, Žuća, Crni, Niški i drugi. Oni su bili borci heroji, došli su iz Srbije da nam pomognu. Bilo je i vojne policije, oni su imali bele opasače, bile su tu i crvene beretke. Dobrovoljci su zarobljenike terali da pevaju srpske pesme, uzimali su im lična dokumenta, novac. Posle sam čuo da su ubijeni ali ne znam ko ih je gde i zašto ubio. Čuo sam da su neki ljudi iz Diviča bili zatvoreni u Čelopeku i da su neki ubijeni.“
Dragan Pavlović, svedok; radio je kao vozač u preduzeću „Auto transport“ u Karakaju. „Jednog dana sam dobio putni nalog da idemo da iseljavamo selo Đulići sa kamionima. Ja sam vozio žene i decu, vozio sam ih ka Tuzli, do Memića. Tog dana sam odvezao dve ture. Ja sam bio angažovan i kada smo odvezli Kozluk. To je bilo posle, ljude smo prebacili do Šepka a otuda za Šabac pa smo ih ukrcali na voz. (muslimani id Kozluka su deportovani za Mađarsku). Ja ne znam da su muškarci razdvojeni.“
„Ja sam bio zaposlen i samo sam radio svoj posao“, svedokov odgovor na pitanje sutkinje, predsedavajuće pretresnog veća, „Da li znate da je prisilno preseljavanje/deportacija ratni zločin?“
Petko Panić, svedok, bivši policajac; „Toga dana (od 1. do 8. juna 1992.) komandir policije Marinko Vasilić mi je rekao da odem u Bjeli Potok da će tu doći muslimani iz Klise. Tamo je bila kolona muškaraca, koje je čuvala vojska, a sa strane su bile žena i deca i starci na jednoj ledini. Ljudi su utovareni i odveženi. Kasnije sam saznao da su muškarci bili zatvoreni u tehničko-školskom centru u Karakaju, da nisu otišli na razmenu u Memiće. Kasnije sam saznao da su tu vršena ubistva, da su ubijani u Gerinoj klanici. Njih je tu obezbeđivala Karakajska četa. Čuo sam da su odvedeni u Pilici. Bilo je tu u centru puno dobrovoljaca, oni su ulazili unutra. Neke od njih je plaćala teritorijalna odbrana, a neke opština. Kada smo bili u Đuliće, bilo je razdvajanja muškaraca i žena i dece. Žene i deca su plakali. Bilo je oko trideset do četrdeset kamiona. Tu je bilo puno dobrovoljaca, (sa nadimcima Repić, Žuća, Dželat) oni su išli po gradu, pretresali, ulazili u tehničko-školski centrar. Njima niko ništa nije smeo. Njima je bilo svejedno koga će da ubiju. Unutra u centru je bilo vrućina, nepodnošljivo, ljudi su padali u nesvest, neki su se pogušili. Obdukciju leševa je obavljao doktor Zoran Stanković iz Beograda.“
Marinko Vasilić, svedok; bivši načelnik policijske stanice Zvornik: „Ja sam rekao Petku Paniću da uzme desetak ljudi i ode u selo Đulići da bude posmatrač da se ne dogodi neko krivično delo dok stanovništvo ne napusti to područje i ode u Memiće. Petko mi je rekao da je zadatak izvršen i da nije bilo nikakvih problema. Kasnije sam saznao da su žene i deca razdvojeni i odvedeni u Memiće, a muškarci odvedeni u tehničko-školski centar u Karakaj i da ih je tu obezbeđivala vojska. O tim ljudima nisam ni razmišljao pravo da vam kažem, pričalo se da su otišli u Batkoviće (logor u opštini Bijeljina). Nisam čuo da su ljudi ubijeni, nisam bio obavešten. Kasnije sam čuo za Čelopek, da su tu bili zatvoreni neki ljudi iz Diviča, i da je Repić, jedan dobrovoljac ulazi unutra i ubijao ljude. Za ubistva u Gerinoj klanici nisam čuo. „U Zvorniku se nije znalo ko pije a ko plaća. Zvornik je bio pravi bosanski lonac“. Svedokov odgovor na sutkinjino pitanje „Da li znate ko je odgovoran za ubistvo oko 700 muslimanskih civila?“
Suđenje se nastavlja u junu 2009. godine.
Miloš za Žene u crnom
