Zapis sa suđenja za ratne zločine u Ćuški – 28.03.-01.04.2011.


Suđenje za ratni zločin u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo) počelo je pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, decembra 2010. godine. Optužnica tereti: Miladinović Toplicu, Popović Srećka, Kastratović Slavišu, Bogićević Bobana, Cvetković Zvonimira, Brnović Radoslava, Korićanin Vidoja, Korićanin Veljka i Abdulaha Sokića da su dana 14. maja 1999. godine, tokom oružanog sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova, sa jedne strane i oružanih formacija Republike Srbije, sa druge strane, počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ubivši 43 albanskog civila. Oni su kao pripadnici jedinice "Šakali" i pripadnici TO. Ubijeni su: Rasim Rama, Muhamet Šalja, Brahim Gaši, Kadri Čeku, Hasan Čeku, Halit Gaši, Selim Gaši, Sulj Gaši, Skender Gaši, Muharem Gaši, Ibiš Gaši, Čauš Ljuši, Avdi Beriša. U tri kuće, ubijeni su: u kući Azema Gašija: Emin Gaši, Jašar Gaši, Ram Gaši, Haljilj Gaši, Iber Keljmendi, Skender Keljmendi, Dem Keljmendi, Uk Ljuši, Osmani Ljuši, Ismet Dima, Gani Avdiljaj, Isa Gaši. Iz ove kuće preživeo je Isa Gaši. U kući Dem Gašija, ubijeni su: Ahmet Gaši, Brahim Gaši, Besim Keljmendi, Erdogan Keljmendi, Brahim Keljmendi, Mentor Keljmendi, Sefedin Ljuši, Hasan Avdiljaj, Ramiz Ljuši, Redž Keljmendi. Iz ove kuće preživeo je Redž Keljmendi. U kući Sahit Gašija, ubijeni su: Mus Gaši, Džafer Gaši, Abdulah Ljuši, Džafer Ljuši, Arijan Ljuši, Zećir Aljijaj, Isuf Šalja, Emruh Krasnići, Skender Aljuši, Hazir Beriša. Iz ove kuće preživeo je Hazir Beriša. Onda su tela zapalili. Ovom prilikom, uništili su više od 40 porodičnih kuća i više od 40 pratećih objekata. Tada su iz sela proterali više od 400 albanskih civila i to žene, decu i starce.

U nastavku dokaznog postupka svedočili su svedoci oštećeni - kosovski Albanci, koji su došli sa Kosova u Specijalni sud u Beograd.


Rat države Srbije protiv albanskih civila

Ezren Duši: „Toga dana srpske snage su ušle u selo i razdvojili muškarce i žene. Ja sam morao da skupljam novac. Tada su nam rekli da moramo da idemo u Albaniju. Onda su nas vratili sa puta. Tu su bili ljudi i iz sela Pavljan i Zahać. Tom prilikom ubijeni su moj otac i stric i puno rođaka. Video sam Srećka Popovića. On je sve vreme bio tu i komunicirao sa drugima. On je bio njihov komandant-vođa. Ja sam kasnije video sve leševe koji su bili izgoreli u sve tri kuće.“

Mustafa Hishukaj: „Toga dana kada su oni došli u naše kuće bili su uniformisani i naoružani. Redom su palili kuće. Ja sam kasnije video sve leševe iz sve tri kuće i svi leševi su bili 90% izgoreli. Ne znam tačan broj tela.“

Hazir Beriša: „Tog dana ujutru sreo sam Abdulaha Gašija koji mi je rekao da su njegovog oca već ubili. Kada je došla vojska i policija razdvojili su muškarce od žena. To je rekao Srećko Popović. Onda su počeli da nas vređaju i psuju. Brojali su nas da vide koliko nas ima. Bilo nas je oko pedesetak. Onda su rekli da predamo sve svoje stvari, jer ako nešto nađu, sve će nas pobiti. Jedan je pretio da će zaklati jedno dete i stavio mu nož pod grlo, ako im ne predamo sav novac koji imamo. Onda su nas uveli u kuću i rekli nam da sednemo na krevet. Četvorica su imala puškomitraljeze. Onda su počeli da pucaju. Sećam se vatre koja je izbijala. Okrenuo sam glavu na stranu. Rafal se nije prekidao. Onda su upalili jedno ćebe. Oni koji su bili ubijeni ležali su dole. Potom su pucali na leševe koji su ležali. Prvi metak me pogodio u desnu nogu i onda još jedan malo niže. Treći rafal me pogodio u levu nogu blizu kolena. Kada je pucnjava prestala video sam da su svi mrtvi. Onda se jedan vojnik vratio i bacio neku flašu iz koje je izašao crni dim. Tada je počela vatra. Goreo sam, i tada sam pomislio blago njima što su mrtvi goreli, a ja sam goreo živ. Onda sam nekako ustao i pao kroz prozor kuće. Malo kasnije su mi pomogli jedna žena i jedan muškarac. Kada su vojnici došli čuo sam da je neko rekao: „U ime države Srbije, svi ćete biti pobijeni.“

Ja ovde nisam došao da lažem i ne zanima me da li će neko ovde biti osuđen, nego da ispričam šta su kriminalci uradili jednom nevinom narodu i civilima.“

Hadri Čeku: „Tog dana sam čuo rafal. Video sam jednog naoružanog čoveka i pošao mu u susret. Potom je ubio dva psa. Odveli su me u Kadrijevo dvorište. Tu je bilo oko pedesetak ljudi, a petorica naoružanih. Rekli su da damo sve što imamo. Upali su u Kadrijevu kući i rekli da će ga ubiti ako unutra nekog ima. Mi nismo znali da je unutra jedna paralizovana starica. Kada su je videli, odmah su ubili Kadrija i zapalili kuću. Vezira, njegovog brata su odveli na sprat i ubili ga. Hasana su odveli u drugu kuću jer su tražili Agima. Odveli su ga u štalu i tu su ga zaklali. Tu je bio Srećko Popović. Pucali su mu u grudi i glavu. Desna strana glave bila mu je razneta. Zapalili su štalu. Mi nismo smeli da dignemo glavu i vidimo šta se dešava jer bi nas sve pobili. Moj sin Skender Čeku je ubijen 1998. godine. Zločine koji su ovi ljudi počinili istorija ne pamti i oni nam duguju izvinjenje. Ja nisam došao ovde da lažem nego da ispričam o stvarnosti koju sam doživeo.“

Lirije Gaši: „Tog dana je bio masakr. To što se doživi se nikada ne zaboravlja. Ja sam tom prilikom čučala u koprivama koje su bile visoke i pekle su me. Sve sam gledala. Tu je bio Srećko Popović i on je učestvovao u masakru. Mi nismo smeli da ih gledamo u oči da ne bi bili ubijeni. Svi su bili do zuba naoružani. Ja sam prva koja je ušla u kuće i videla zapaljene leševe.“

Haljit Gaši: „Tog dana je vojska i policija došla u moje dvorište. Tražili su mi novac. Bili su naoružani i naterali su čitavu porodicu oko četrdesetak ljudi da uđu u traktorsku prikolicu. Oni su ušli u našu kuću, opljačkali je, lomili stvari, a onda su je upalili. Onda su nam naredili da idemo u Albaniju. Na putu nas je druga grupa vojnika vratila. Vređali su nas i tražili novac. Kada smo se vratili naša je kuća cela bila izgorela. Videli smo da je Selim bio streljan, a Hakija masakriran. Kada su Selima streljali rekli su: „Sada te streljamo u ime Srbije. Ako postoji pravda oni koji su počinili te zločine biće kažnjeni.“

Betim Gaši: „Tog dana su mi ubili strica. Tu je bio Srećko Popović. On je rekao da dvojica ubiju Rasima Ramu. „Ubi ga, zakolji, zapali, radi šta god hoćeš.“ Zatim su streljali Muhameda Šalju. Ubili su i mog oca. Ja sam tom prilikom bio sakriven i ja sam pobegao kroz dvorište. Svi leševi su bili izgoreli. Ja sam učestvovao u njihovom sahranjivanju.“

Zapisao Miloš za Žene u crnom


Štampa   El. pošta