Beleška sa suđenja za zločine u Ćuški - april 2013.

Svedočenje Zorana Raškovića o masakru u selu Ljubenić

U nastavku dokaznog postupka, pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu 23.04.2013. na suđenju pripadnicima jedinice „šakali“ za ubistvo albanskih civila u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo), 14. maja 1999. godine, svedočio je Zoran Rašković. Svedok je rekao:

„Ovo je moje svedočenje o masakru u selu Ljubenić. To je bilo 02. aprila 1999. godine, pre četrnaest godina, rano ujutru. Ispričaću vam o onome što se desilo iz mog ugla. Dan je bio sunčan kao danas. Došlo je nas petnaest „šakala“ i još toliko momaka iz teritorijalne odbrane. Bilo nas je oko trideset/četrdeset. Opkolili smo selo sa četiri strane i krenuli smo. To je bila klasika. To je bilo posle naselja Brežanik. Bio je to prvi masakr sa kojim sam se suočio. Teraju se ti seljaci, žene i deca iz kuća. Pale se kuće i oni se slivaju ka džamiji. Pamtim minaret. Okupilo se tu puno Šiptara. Žene i decu i starce hvala bogu nismo dirali. Nije postojala naredba da može doći do masakra. Okupilo se oko šesdeset do sto seljaka. Bili su uplašeni kao ovce pred klanje. Tu je onda izašao jedan Šiptar. „Mrtvi“ (Nebojša Ranisavljević) je bio tu i pitao ga „Šta ste došli ovde kao razbojnici? Nikada nismo imali problema.“ „Mrtvi ga je tu sasekao rafalom iz mitraljeza i rekao da će tako da prođe svako ko ne voli srpsku policiju. Nastavio je da puca. Pucale su tri cevi, a možda i četvrta. I tu imam ledilo. Sećam se tog ledila, te zaleđene slike. To je gomila, gomila ljudi, koji su bili sabijeni kod jednog zida. Ja sam u glavi stvorio sliku da je to gomila razbacanih lutaka. Dugo sam odbijao da ih zovem ljudi. Ostala mi je slika jednog čoveka koji je sve vreme pokušavao da zaštiti svoje dete. Čuo se samrtni hropac. Svuda su bili razbacani udovi. To je trajalo večnost u mojoj glavi. U tom ledilu vidim za mene najboljeg srpskog heroja. Ide od jednog do drugog leša i puca im u glavu. Mi smo se svi tu posrali od straha. Tog trenutka je to ledilo bilo nestalo. Ja sam bio tu i trebalo je tu da budem, jer sam Srbin. Mi smo se onda zapili i zapevali. Iza nas je ostala gomila leševa. Ja sam tada bio uz mog komandanta „Mrtvog“. On je tada pričao sam jednim generalom koji je bio jako pošten general. On je rekao da je to bila do tada najbolja akcija srpskih snaga. Ono što je preteklo od žene, dece i staraca moralo je peške ka Dečanima. One su prenele tu priču od uva do uva. Od Peći do Đakovice sva su se sela iselila tako da teroristi nisu imali jatake. To što se tada uradilo je bilo nečasno. To je bio klasični masakr. Meni je seljak seljak i u Šumadiji i na Kosovu.“

U tom trenutku je svedok, gledajući optuženog Nikolić Milojka, podigao ruku i rekao: „Gde si jarane. Nemoj mi što zameriti.“

Onda je svedok prekinuo svoje svedočenje i obratio se sudu:

„Časni srpski sude, ja moram da vam kažem nešto. Ja danas neću da govorim ni jedno ime i ukažem ni na jednu pušku, jer sam slobodan građanin Republike Srbije. Ja imam loš odnos sa jedinicom za zaštitu svedoka koja traži da se meni ukine zaštita i ja se plašim. Zato ne bih imenovao lice sa klupe jer nemam lični dokument. Voleo bih da imam lični dokument da mogu da se sklonim. Oni meni kažu da nisam Srbin i da nemam državljanstvo.“

U tom trenutku, sa klupe svedoku dovikuje optuženi Nikolić Milojko: „Nisi Srbin! Nisi Srbin!“

Svedok je zatim nastavio svoje svedočenje:

„Ovo što ja pričam videlo je sigurno dvadesetak Srba što su bili tu. Svi smo bili uplašeni. Ja sam bio uplašen. „Mrtvi“ je jednom dečku vikao: „Pucaj“ Pucaj!“ Onda mu je dao pištolj, a on je zatvorio oči i pucao po masi. Ja sam odbio i sada odbijam da kažem identitet tog dečka. On je bio prisiljen da puca i on nije kriv. Da je meni „Mrtvi“ uperio pušku u mene i ja bih pucao. U okviru ima samo dvadeset metaka, nema toliko metaka koliko ljudi pa okvir mora da se menja. Pucao je „Mrtvi“ i još dvojica i još jedan povremeno.“

Na insistiranje sudskog veća da svedoči o imenima počinilaca, svedok je rekao:

„Ovde nije pitanje da li ja želim da svedočim ili ne, ovde je pitanje da li Srbija želi da ja svedočim.“

Potom je nastavio:

„Tada još štab nismo imali. Iz kafane smo krenuli. Tada smo počeli da se punimo kolima. Bilo je pet/šest vozila. U jedinici je bilo i prekaljenih ratnika koji su ratovali na svim srpkim ratištima, na kojima se branio srpski narod i zemlja. Ja sam video i zločine šiptarskih terorista. Video sam krematorijum u Klečkoj, kanal u Glođanima, Košare. Svašta sam ja video. Bila je to šaljiva naredba da se odvajaju muškarci od dvanaest do sedamdeset sedam. Mi tu nismo ušli sa namerom da streljamo. To je „Mrtvi“ smislio u svojoj glavi. Mi smo tu došli da očistimo selo. Ja mislim da su oni pomagali teroristima. U tim prilikama se puca u vazduh kako bi se ljudi plašili. Vrlo je traumatično kada gledate masakr na deset metara. Tu su ipak bili ljudi, a ja sam dugo odbijao da to prihvatim. Ti razbacani udovi, ti roptaji. To nije dobro što se uradilo tog dana mada je to bila vrlo učinkovita akcija. Tom akcijom je to postala čista srpska zemlja. Tog dana smo zauzeli jednu dvospratnu kuću nekog imućnijeg Šiptara i to nam je bio štab. To je bila ta politika. Tako se to radilo. „Mrtvi“ me poslao da kupim pivo. Ja sam kupio dve gajbe. Ožednelo se. Dobro je što ih nismo terali da vade novac, zlato, satiće i lančiće, nego smo ih čisto postreljali. Grupa iz gradske čistoće ih je natovarila. Njima ništa nije bilo gadno. Oni su iz leševa vadili zube. Častili su „Mrtvog“ i pitali kada će neka nova akcija. Ja sam samostalna nezavisna osoba. Ne moram ja sve ni da znam. Tu su leševi ostali. Ja ne mogu da živim kao apatrid u sopstvenoj zemlji. Jedinica „šakali“ je delovala zasebno. Nije bila deo nekog voda Vojske Jugoslavije. Država nam je delila plate u Kruševcu. Država nas je i opremila, država nas je vaspitala, država nas je poslala u rat. Mene je država obučavala da je branim i ja sam to radio najbolje što sam mogao kao i svi mi. Sada se osećam izmanipulisano.“

Na kraju je sutkinja svedoka pitala da se izjasni i povodom ubistva u selu Pavljan i Zahać.

„Novac je uzimao ko je stigao. Novac je novac. Ljude su streljali. Oni su vikali, dizali ruke i on („Mrtvi“) je to završio bombom. Ja sam kroz selo Pavljan išao vozilom. U Zahaću se desio pokušaj likvidacije porodice Kastrati. Tu u Zahaću je jedan momak jahao jedno magare i vikao „Điha, điha“. Onda je ispalio rafal. Ja sam Srećka Popovića pitao šta on radi, a on mi je rekao: „Pusti ga, daje sebi oduška.“ Tu je jedan vojnik pripao jednom teletu i stavio mu nož pod grlo.“

Na kraju svog svedočenja, svedok je rekao:
„Stojim na raspolaganju ovom sudu i vama. Ja želim da se vratim svojoj kući dole u svoje selo, gde su mi roditelji, pet stričeva. Nismo prodali pedalj zemlje.“

Pre nego je izašao iz sudnice, svedok je pitao sud da li može da pogleda optužene. To je i uradio i izašao.


Svedočenje Marka Vukotića o zločinu u selu Ljubenić

Dezerter iz nacionalnog konsensusa poricanja

U nastavku dokaznog postupka, pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu 23.04.2013. na suđenju pripadnicima jedinice „šakali“ za ubistvo albanskih civila u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo), 14. maja 1999. godine, svedočio je Marko Vukotić iz sela Ljubenić. Svedok je rekao:

„Ja ću pokušati da činjenice iznesem ne sa strahom i mržnjom, nego sa ljubavlju. Jedino tako možemo doći do istine, koja je teška opaka i zla i ne treba nikada više da se ponovi.“, započeo je svoj iskaz svedok Vukotić, koji je u vreme, kao i pre bombardovanja, radio kao poreski inspektor u Peći.

„Bio sam u vojnoj uniformi kao rezervista pod oružjem. Bio sam u obezbeđenju kasarne Peć. Čuvali smo je od NATO bombi. Ja sam imao stan u gradu u kome sam spavao. Stalno sam išao u selo Ljubenić, kretao se slobodno i znao sam šta se dešavalo. I sve što se dešavalo ostalo mi je u sećanju. Ja sam oružje nosio, ali ga nisam upotrebljavao. Nijedan metak nisam ispalio. U svom tom zlu koje se dešavalo, ja nisam želeo da učestvujem. Osećam se loše zbog toga što se desilo u tom selu. Ja bih slobodno mogao da budem i okrivljen. Možete slobodno i meni da sudite. Zašto nisam nešto uradio što sam mogao kao građanin kao čovek kao Srbin? Ja svedočim da pokažem da smo svi učestvovali svi smo bili akteri. Mi ne svedočimo da bi sudili, nego da postanemo svesni gde smo bili i ko smo sada. Došao sam ovde sa osećanjem straha što nije normalno, ali ja želim da ispričam ono što je bilo. Ja ću svedočiti o jednom ludilu kada su se stvari dešavale silom a ne zakonom. Ljudi nije trebalo da koriste oružje i uzimaju ga u svoje ruke.“

Potom je svedok nastavio svoju priču o selu Ljubenić:

„Dana 01. aprila 1999. godine, oko podne, otišao sam u jedno selo pored sela Ljubenić, gde sam imao imanje. Ja sam se oduvek družio sa Albancima, poznajem albanski jezik, jer sam tu odrastao. Mi smo zajedno odrsatali, zajedno smo radili. Tog dana, kada sam bio u selu čuo sam pucnje, rafale. Pomislio sam da su NATO vojnici ušli na Kosovo. Bilo mi je neobično zašto se toliko puca. Onda sam otišao u selo Ljubenić i na putu sam naišao na grupu Srba. Pitao sam ih šta se desilo. Rekli su mi: „Nešto veoma loše. U naše komšije se puca i oni stradaju. Što su tražili to su i dobili. Onda sam video naoružane ljude u uniformi srpske vojske koju sam i ja nosio. To sam doživeo kao lični poraz. Znao sam da se oni nisu obračunavali sa teroristima nego sa civilima, koji su bili moje komšije koje je ja trebalo da spasem. Ja nisam video ni jednog mrtvog civila. Albanci su bili u selu do tog tragičnog dana. Oni su bili civili i nisu imali oružje, ostali su tu jer su mislili da će njih rat zaobići.“

O svojim saznanjima o masakru civila, svedok je ispričao:

„Ja sam saznao šta se desilo posle tri dana u komunalnom preduzeću Peć. Slobodan Vlahović mi je rekao da mogu da vidim šta je sa mojim komšijama. On mi je rekao da mogu da odem u selo i vidim njihove leševe. On je spremao kamione koji su kupili i sahranjivali leševe. Ja nisam imao hrabrosti da odem da vidim leševe. Bio sam svestan kako su stradali. Setio sam se pucnjave koju sam čuo. Dva tri dana leševi su ležali po ulicama sela Ljubenić. Ja sam tu činjenicu teško prihvatio. Znao sam da kamioni idu u asanaciju terena i čišćenje sela. Ja sam se vratio na posao sa mukom koja me i sada prati. Mislio sam da sam mogao nešto da učinim a nisam. Ja sam znao da je napravljeno veliko zlo u selu, ali nisam znao obim. Sve te ubijene sam lično poznavao. Čudi me što naše vlasti povodom toga nisu ništa preduzele. Pričalo se da su to uradili „frenkijevci“ ili „šakali“. Ja verujem da je to uradila neka od paravojnih formacija, koje nisu imale veze sa vlašću. Ja bih bio srećan da je tako. Čuo sam da je „Mrtvi“ komandovao akcijom u Ljubeniću, kada je ubijeno oko 60/70 Albanaca.“

Svedok je takođe govorio i u situaciji u selu Ljubenić za vreme bombardovanja:

„Ja sam spasio mog kolegu sa porodicom. On se zvao Gani Gaši. Krio sam ga i u mom stanu. Isto tako sam spasio grupu Albanaca iz jednog sela krajem marta. Poveo sam i do granice. I pre bombardovanja su Albanci bežali iz sela. I tada sam spasio neke Albance. Moj brat me je savetovao da to ne radim jer će me ubiti srpska policija. Većina Albanaca u selu Ljubenić je bila u partiji Ibrahima Rugove i odbili su oružje UČK. Ja sam bio emotivno vezan za te ljude. Komandant saobraćajne policije Peć, Radovan Papalj mi je rekao da ja njima ne mogu da pomognem, jer postoji naredba sa vrha političke i vojne vlasti da se uništi svo reproduktivno sposobno albansko stanovništvo. Ja mu nisam poverovao. On kao da mi je rekao: „Idi i reci im da beže.“ Jednog dana su mi u selu došla dvojica Kumova, Abdulj Bogi i Šaban Huskaj i pitali me šta da rade. Ja sam im rekao da idu, da napuste selo da im ovde nema života. Ceo grad je išao. Oni su imali veliko poverenje da neće stradati od vojske i policije. Oni su svi verbalno bili za Kosovo, ali na jedan miran i demokratski način, kao što je stajalo u programu Demokratske partije Kosova. A ja sam bio samo običan čovek koji nisam mogao ništa da im pomognem. Oni su očekivali da će ih policija zaštititi kao lojalne građane. Bilo bi korektno da su rekli ljudima da moraju da napuste Kosovo, a ne da pojedinci uzmu to u svoje ruke. Valjda je trebalo da odem u selo i kažem svima da napuste selo jer će biti uništeni. Niko iz sela nije bio u UČK, niti je UČK ikada bila u selu.“

Svoje svedočenje, svedok je završio sledećim rečima:
„Mi smo živeli ko sav normalan svet. Nikada u našem selu nije bilo problema. Odnosi su se zahladneli tek kada je Milošević došao na vlast. Mene je oduvek interesovalo ko su ti ljudi koji su to uradili i zašto su to uradili. Svi ti ubijeni ljudi mi često dolaze u san. Mene napadaju da sam ja izdajnik srpstva zato što pričam o tome. To što se dogodilo ostaće između generacija Srba i Albanaca. Ja kada danas odem u svoje selo Ljubenić mene ljudi gledaju sa podozrenjem, kao neprijatelja, a ja sam tu odrastao.“

Miloš za Žene u crnom
23.04.2013.


Štampa   El. pošta