Dvorska luda


23. februar 2006.
Jasmina Tešanović

Njegov video film je možda jedan od najgledanijih u kratkoj istoriji tog medija. Drugačije izgleda od svih Škorpiona koje sam videla, iza rešetaka ili na slobodi. Obučen je u klasično svetlo odelo sa ispeglanom roze košuljom, ćelav mršav i povijen, video umetnik kao da je stigao iz 19. veka a ima samo 40 godina.
Nema razvijene mišiće, tetovaže, nije arogantan, nema mačo ponos, teoriju ratovanja. On je komična figura tragedije svetskih razmera. Čak i mi permanente plačljivice na sudu smejemo se dok video umentik priča svoju priču. Ne zato što ima tu bilo čega smešnog u prici o bivšem običnom policajcu ćoskaru koji je završio u Škorpionima zbog rata, rodbinskih veza i dobrih para. Već zbog njegovog nepatvorenog načina da stvari postave na "svoje pravo mesto". Nije ga sramota što je takav. Ima vrlo nisko mišljenje o sebi u okviru kriminalne grupe zbog skromnog izgleda i niskih ratničkih sposobnosti. Tako da njegova skromnost i otvorena emotivna zavisnost od velikih vođa postaju njegov zaštitini znak.
Vođa je hteo, priča on, da bude okružen uglednim ljudima, velikim i mišićavim, ne kao što sam ja na primer, zato me je degradirao... I bio je u pravu.
Niko ništa nije mogao da uradi bez njegove kontrole, imao je špijune svuda, niko ništa i nije pokušavao a oni koji bi napravili neku grešku bili bi kažnjavani. Na primer, jedan vojnik je morao da se skine do gole kože i da se okupa usred zime u hladnoj vodi.
Umetnik nije bio pravi video umetnik Škorpiona. Imao je kameru samo kratko, tad kad je pravi kameraman bio bolestan. Pa ipak njegova spremnost da bude koristan mišićavim momcima učinila je da svako naređenje obavi bez bilo kakve sumnje.
Igrao sam karte sa šefom, pio kafu, kuvao i zasmejavao ga. Govorio bi mi, uzmi tu kameru i idi na liniju. Dosadno im je. Razveseli ih. I ja bih to učinio.
Uglavnom bih vrlo kasno išao na spavanje. Sve u vezi sa nabavkom hrane završio bih pre spavanja. Ali to jutro probudili su me rano i rekli: uzmi kameru idemo na zadatak, snimaćeš egezekuciju.
Da svi su bili tamo... Umetnik ponosno identifikuje sve optužene; on sam nije optužen. Mora da se opet oseća isključen iz istorije. Ne sanja da je već istorijska figura, zahvaljujući modernim medijima. Njegov kratak film je gledan preko kompjutera toliko puta da je ta kratka i efikasna egzekucija šestoro ljudi postala simbolično beskrajno prikazivanje egzekucije 8000 koliko ih je ubijeno tih dana u Srebrenici.
Naš antujunak je savestan. Ne govori samo istinu već i detalje. Vozio je hladnjaču punu hrane na liniju. Te opasne hladnjače su čuvene u srpskoj kriminalnoj istoriji zato što su prenosile tela ubijenih neprijatelja svuda po zemlji, da bi leševe zakopali na sve strane po masovnim grobnicama. Još uvek se kopa po Srbiji, u blizni Beograda takođe... ne govori o tome, možda neki drugi put...
Sada je dvroska luda. Priča kako je među Škropionima izazivao šale da bi ovi čačkali vezane zarobljenike na zemlji još dok su bili živi postavljajući im cinična pitanja kao što su
Jesi li prcao nešto?
Ne, kaze dečko
I nećeš, kaže "duhoviti" ubica
Umetnik snima slike onako kako dolaze, tvrdi. Brine za baterije i tehnički kvalitet materijala.
Poslednji ustreljen zarobljenik odveden u napuštenu kuću traži malo vode koju vidi u pepeljari, kiša je napadala kroz polomljeno staklo na prozoru... Daju mu da pije. Onda ga ubijaju.
Nazad u vozilo u tišini.
Nazad u komandu da piju kafu i raportiraju komandantu.
Jedan od Škorpiona, Pička, nije pucao. Umetnik hoće da proveri tu optužbu. Pomaže kukavici da čisti pušku.
Toliko su mu se tresle ruke da nije mogao sam, i da, bio je pička, puška mu je bila čista, nije pucao. Zvao sam ga epilepticar jer je uvek padao u nesvest kad bi trebalo da puca.
U tim vremenima bilo je sramota da priznaš da nisi ubijao i pucao. On je zato lagao.
Posle toga, kamera je pandrknula. Dao ju je nekome drugom. Svoje remek delo je video tek nedavno u policiji kad su ga priveli. Pokušao je odmah da proveri ali nije mogao da premota. Kasnije, kaže ponosno, kao pravi umetnik koji se sprema na svoje poduhvate, nije ga bilo briga za masovnu reprodukciju njegovog dela po video klubovima.
Kad su mu pustili film, pitali su ga za snimke, on je pažljivo razmišljao da identifikuje svoj rad. Pedantan je i nervozan, stalo mu je da sigurno identifikuje svoj rad, da ne bude plagijata.
Premoreni smo. On je premoren, sudije i advokati takođe...
Ovo je smešno. Ovo je sud za ratne zločine, ovo je genocid pa ipak mi je sve nekako poznato. Čak i najbolji umetnici ili pisci na svetu nikad nisu bili garancija za moralnost. Kao što ovaj najgori od dvorskih luda na svetu, pateticno biće, može da se diči jednim od najvećih kriminala.


Štampa   El. pošta