Žene – umetnice, književnice, feministkinje i aktivistkinje u poslednjim decenijama XX veka
Jedan broj žena je poslednje dve decenije XX veka smatrao da ih javna uloga koju imaju u društvu obavezuje na iznošenje mišljenja, kritike i reakcije na sve što se ticalo slobode i prava pojedinaca i pojedinki. Počeci angažmana za neke od njih sežu u rane osamdesete godine, kada se u okviru Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja pokreću razne inicijative protiv verbalnog delikta i za zaštitu ljudskih prava.
Neke od tih žena su devedesetih godina nastavile svoj angažman, u promenjenim okolnostima, kao osnivačice ili aktivistkinje Civilnog pokreta otpora, te učestvovale u svim antiratnim manifestacijama i mirovnim akcijama u Beogradu.
Bilo je i žena koje su delovale u okviru Beogradskog kruga, čije su se sesije održavale od 1992. do 1995. godine. Beogradski krug je postao sinonim za tzv. Drugu Srbiju, što je značilo Novu, Drugačiju, Različitu, Paralelnu Srbiju. Termin je korišćen radi preciznog razgraničenja od nacionalističkih, populističkih i, pre svega, militarističkih opcija tadašnjeg režima i opozicije.
Jelena Šantić je rođena u toku rata, 1944. godine, kao druga kći Milivoja i Tatjane Jovanović (rođene Lukaševič). Bilo je to u u Belom Potoku, pod Avalom, gde su njena majka i starija sestra našle utočište od bombardovanja Beograda.
Školovala se u Beogradu, gde je završila osnovnu školu, a potom i Srednju baletsku školu, 1962. godine. U dva navrata je pohađala i letnje škole baleta u Francuskoj, što je ostavilo traga na njen budući život i karijeru.
1963. godine je postala članica Narodnog pozorišta, u kom je ostala i nakon silaska sa baletske scene. Tokom karijere je odigrala veliki broj uloga, najpre kao članica baletskog hora, potom kao solistkinja i primabalerina.
Bila je udata za glumca Gojka Šantića, od koga se rastala nakon pet godina.
Prvi put se Jelena ozbiljno razbolela 1985. godine. To je nije sprečilo da ubrzo nakon teške operacije počne sa intenzivnim pripremama baleta Nastasja Filipovna, 1986.
U sećanju publike su njene baletske uloge: Žizele, Odilije, Vile Jorgovan, Mirte, Julije, i dr.
Kada je prestala njena igračka karijera, nakon 25 godina, 1988., Jelena se posvetila teoriji baletske umetnosti i koreografiji. Napisala je veći broj stručnih članaka, baletskih kritika i dve monografije. Jedna je bila posvećena Dušanu Trniniću, velikom baletskom igraču, a druga – Magi Magazinović, začetnici moderne igre u Srbiji.
Bavila se i koreografskim radom, scenskim pokretom i dramaturgijom. Krajem osamdesetih je uradila koreografiju za film Već viđeno, a potom slede koreografije za predstave Baal i Dibuk u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zatim, Iz života kišnih glista, u Ateljeu 212, Vojvotkinju od Malfija u Narodnom pozorištu u Beogradu, Krvoskok u KPGT–u, u Subotici itd.
Bila je među prvima, koja je davne, fatalne 1989. godine, u Miloševićevoj retorici prepoznala opasnog populistu i shvatila da politička događanja vode Jugoslaviju u neželjenom pravcu: možda i prema ratu.
Svoju borbu za mir je započela 1991. godine, Hodom mira oko Skupštine, što predstavlja prvu javnu manifestaciju novoosnovanog Centra za antiratnu akciju, Prvog dana rata u Sarajevu (6 aprila 1992.), Jelena je u Beogradu povela grupu članica Centra za antiratnu akciju pred Saveznu skupštinu, da puste u nebo stotinu golubova. Slede akcije Bose noge Srbije, kada se potpisuje peticija za mir naslovljena predsedniku Srbije.
Dok su mediji prenosili vesti o ratnim užasima, ona je među prvima donela vesti o saradnji Hrvata i Srba na uspostavljanju mira i obnavljanju života u zapadnoj Slavoniji i promovisala Volonterski projekat Pakrac, 1994. godine. Obilazila je škole u SR Jugoslaviji u kojima su deca prikupljala humanitarnu pomoć, a potom, to dostavljala njihovim vršnjacima u Pakracu. Pored Pakraca, putovala je, povezivala ljude, sakupljala i nosila pomoć u hrani, odeći, lekovima u Okučane, Banjaluku, Bosansku Gradišku, Vojnić, Glinu, Janjevo, Prištinu, Sarajevo, izražavajući svoju solidarnost sa žrtvama rata.
Nakon akcije hrvatske vojske „Oluja“, 1995. godine, osnovala je grupu za prihvat i samoorganizovanje izbeglica koje su utočište potražile u Srbiji. Ta Grupa zbrinjava 484 izbegličkih porodica koje su ostale bez smeštaja. Uz snažnu podršku evropskih mirovnih inicijativa, pre svega holandskih, ova grupa prerasta u nevladinu organizaciju pod imenom Grupa 484.
Godinu dana kasnije Jelena upoznaje Holanđanina Hansa Spulstru, socijalnog radnika koji živi i radi u Berlinu. Hans dovozi u Beograd konvoj pomoći za srpske izbeglice. Jelena i Hans koordiniraju zajedničke akcije, uspostavljaju humanitarni most između jugoslovenske i nemačke prestonice. Hans Spulstra osniva u Berlinu Grupu 485, nastalu iz solidarnosti sa beogradskom Grupom 484.
Nije propuštala nijednu sesiju Beogradskog kruga. Bila je članica Mosta, grupe za saradnju i posredovanje u sukobima. Bila je i zakleti član "večite opozicije", i odbijala je da se učlani u bilo koju stranku.
Za svoje mirovne napore je 1996. godine dobila godišnju nagradu za mir organizacije „Pax Christi International“. Nažalost, te iste godine se neizlečiva bolest ponovo vratila. Iako teško bolesna, išla je zajedno sa predstavnicima drugih nevladinih organizacija na suđenje Vladimiru Arsenijeviću Makiju, vođi Građanskog otpora u Valjevu i šila originalne zastave Otpora, 1999. godine.
Preminula je 2000. godine, u svom stanu u Beogradu. Za njom je ostala kćerka Irina Ljubić.
Jelena Šantić je 2003. dobila svoj park mira (Friedenspark) u Berlinu zbog zasluga u borbi za mir, toleranciju i humanitarni rad.
Dve godine kasnije, 2005. i Neimarski park na Vračaru u Beogradu je preimenovan u Park Jelene Šantić, u čast jedne od najznačajnijih mirovnih aktivistkinja u Srbiji, koja je u najtežim vremenima iskazala ogromnu hrabrost prkoseći raznim vojskama i paravojskama po ratom zahvaćenim područjima.
_________________________Svenka Savić: Potrošiti sebe, Neka razmišljaja o načinu pisanja Jelene Šantić o baletu
Biografiju priredila
Snežana Tabački
