Žene koje su se afirmisale između dva svetska rata
Žene koje su bile pionirke u pojedinim oblastima kuture i nauke
Početkom 20. veka su žene u Srbiji stekle pravo na sve vidove obrazovanja, kao i pravo na rad. Bilo je to praćeno otporima patrijarhalne sredine, pa one i nadalje nisu ostvarile neka druga građanska prava, niti političku emancipaciju, ali su obrazovanjem postepeno osvajale prostor u svetu muškaraca.
Žene sa fakutetskim diplomama su 1927. godine, u Beogradu formirale Udruženje univerzitetski obrazovanih žena sa ciljem da se bori za opšta prava žena (lična i politička), ali i za profesionalne interese univerzitetski obrazovanih žena. Udruženje je delovalo do 1946. godine.
Među prvim ženama koje su predstavljale modernu elitu između dva svetska rata i bile pionirke u nekim oblastima kulture i nauke, nalaze se, između ostalih, Draga Spasić, Beta Vukanović, Maga Magazinović, Anica Savić – Rebac i Ljubica Marić. Neke od njih su učestvovale i u radu Uduženja.
Kompozitorka, dirigentkinja, spisateljica, slikarka i vajarka, jedna od najznačajnijih srpskih umetnica XX veka.
Rođena je u Kragujevcu. Majka Katarina, nastavnica ženskog rada u požarevačkoj Gimnaziji, udala se za zubnog lekara Pavla Marića, koji je imao praksu u Kragujevcu. 1922.godine porodica se preselila u Beograd, u Njegoševu 41. Otac je poginuo u Drugom balkanskom ratu, u okolini Zaječara, 1913.godine, a majka se posvetila vaspitanju ćerke.
Posle Prvog svetskog rata su se preselile u Valjevo, gde je Ljubica upisala valjevsku gimnaziju. Posle drugog razreda prekinula je školovanje iz zdravstvenih razloga. U privatnoj muzičkoj školi kapelnika Buzina učila je da svira violinu od svoje desete godine. 1923.godine imala je svoj prvi javni nastup, na Svetsavskoj proslavi, u Sali valjevske gimnazije. U Beograd se vraćaju 1924.godine. Stanovale su u ulici Vojvode Milenka 26, u kući dede Milana Marića, čije je imanje Ljubica kasnije nasledila.
Ljubica je 1925.godine upisala muzičku školu2. Nastavnici su joj bili Miloje Milojević i Josip Slavenski. Diplomirala je u tek osnovanoj klasi za kompoziciju 1929.godine. Majka je ručnim radom i šivenjem nadomešćivala skromnu muževljevu penziju da bi ćerki priuštila muzičko obrazovanje. Ljubica je studirala u Pragu, kompoziciju, dirigovanje i violinu, u klasi Jozefa Suka, jednog od predstavnika češkog poznog romantizma. U Beogradu je 21.novembra, dok je bila u Pragu na studijama, hor Društva „Obilić“ izveo njenu kompoziciju „Tuga za đevojkom“. Studije završava u junu 1932.godine.
Tokom studija je upoznala Vojislava Vučkovića, koji je u Pragu studirao kompoziciju i dirigovanje. U Strazburu su, u leto 1933.godine, na kratkom muzičko-dramskom kursu, izazvali skandal svojim manifestom u kom su kritikovali „krajnji subjektivizam“ tadašnje moderne muzike, kao i njen „nedostatak kontakta sa realnim životom“. Založili su se za obnovu muzike koja će crpeti snagu i ideje iz ustanka i revolucija i prestanak plasiranja „najličnijih pretenzija pojedinaca, a preko ovih njihovih nacionalnih grupa, iz čega se jasno vidi njihov fašistički karakter i pored propovedanja političke nezavisnosti“.
Početkom 1933.godine, njen „Duvački kvintet“ je odsviran na festivalu Međunarodnog društva za savremenu muziku u Amsterdamu. Nakon toga je učestvovala na muzičko-dramskom kursu Hermana Šerhena u Strazburu. Šerhen, zagovornik novih tendencija u muzici, tek je napustio hitlerovsku Nemačku i želeo je da priredi kurs otvoren za javnost, na kom će demonstrirati bogatstvo savremene muzike.
Ljubica je studije nastavila u Berlinu, koji je ubrzo napustila zbog jačanja nacizma i teškog materijalnog stanja. Pošto je nekoliko meseci provela u Beogradu, odselila se u Zagreb. Ljubica i Vučković su u aprilu 1934.godine nastupil kao dirigenti na koncertu u Kolarčevoj zadužbini. U proleće sledeće godine su uhapšeni. Prilikom pretresa stana u Zagrebu, gde je Ljubica živela, pronađen je komunistički materijal. Vučković je pušten na inetrvenciju svog oca, a Ljubica je ostala u zatvoru nekoliko meseci. Puštena je na intervenciju Edvarda Denta, predsednika Međunarodnog društva za savremenu muziku.
Sledeće, 1936.godine, otišla je na studije u Prag, odakle se posle godinu dana, vratila u Zagreb. Od 1938.godine radila je kao nastavnica teorijskih predmeta (solfeđa i istorije muzike) u muzičkoj školi „Stanković“. Od 1939.godine živela je sa majkom u Džordža Vašingtona 36. Od tada više nije napuštala Beograd. Iz muzičke škole prelazi na Muzičku akademiju 12 marta 1945.godine, kao docent za predmet harmonija i kontrapunkt. Iste godine izabrana je za sekretaricu Udruženja kompozitora Srbije. 1963.godine izabrana je za dopisnu članicu Srpske akademije nauka i umetnosti. 1965.godine dobila je Sedmojulsku nagradu za životno delo.
Živela je povučeno, posebno vezana za galeriju „Haos“. Crtala je i vajala čitavog života. Pisala je poeziju i prozu. Napisala je bajku „Istina“, koju je sama ilustrovala. Uspela je da umetnički ubedljivo posvedoči o svom vremenu i poveže ga sa kulturnim nasleđem prostora na kom je živela. UNESCO je 2009.godinu proglasio za godinu Ljubice Marić i Milutina Milankovića.
Otvoreno je kritikovala režim u Srbiji devedesetih godina. _________________________
2Prostorije škole su se nalazile u Vasinoj ulici, pa u Uzun Mirkovoj pa u Miloša Velikog
Biografiju priredila
Nataša Lambić