12. februar 2020.godine
„Govor tela: feministička analiza veze između patrijarhalnog nasilja i problema sa ishranom kod žena“
Uvodničarke: dr Dana Vidić i Mina Damnjanović
ANOREKSIJA KAO POBUNA
Dr Dana Vidić i Mina Damnjanović bile su uvodničarke na diskusionom kružoku koji se bavio temom poremećaja - anoreksije i bulimije, u okviru ciklusa Feministički pristup zdravlju.
Mina Damnjanović je ukratko predstavila rezultate svog istraživanja u kojem se pokazuju korelacije između trauma žena silovanih i zlostavljanih i anoreksije.
Psihijatrica Dana Vidić koja se u svojoj višedecenijskoj praksi posebno specijalizovala za poremećaje anoreksije i bulimije, rekla je da je poznato da je još Avicena u 10.veku pre naše ere, otkrio poremećaj anoreksije kada je pozvan da savetuje jednog antičkog monarha čija je kćerka gladovanjem demonstrirala otpor očevom izboru njenog budućeg muža. Taj poremećaj se ukazuje i kod Svete Katarine i više žena čija je pobuna poznata iz istorije, rekla je Vidić. Ona je dodala da su te žene bivale obeležene „ili kao svetice ili kao veštice“, ali da je jasno da su se one, na svoj način “borile su se za svoje mesto u društvu“.
Anoreksija je, rekla je „duboko socijalna bolest“ i „možda najlakši oblik borbe za te žene“. Najčešće se javlja u pubertetu i uglavnom je karakteristična za mlade žene, a veoma retko od nje oboljevaju dečaci i mladići (na deset osoba ženskog, oboljeva samo jedna osoba muškog pola).
Kao reč grčkog porekla ona znači, doslovno prevedena, „bez apetita“, što međutim, rekla je Vidić, uopšte nije karakteristično za anoreksiju. Naime, osobe koje sistematično i sve više gube na težini i odbijaju da jedu, uopšte nisu bez apetita. Naprotiv, one imaju jak apetit, ali snagom volje ga potiskuju i idu u drugu krajnost, govoreći promenama svoje težine da nešto nije u redu između njih i njihove okoline. „Ja ne mogu da ti uradim ništa, ali ću da uradim sebi, a ti ćeš patiti jer mene više neće biti“, ilustrovala je ona psihološki mehanizam ovog poremećaja. Dodala je da to jeste „strašna ucena“, da devojke „gladuju svesno i voljno i ako ima nešto nesvesno, onda je to iza toga“.
Iako je ta velika mršavost očigledna, anoreksične osobe su i izrazito živih pokreta, „vrlo pokretljive, sve žele da vide, kao da su u najboljem zdravlju“. Ova bolest se kvalifikuje kao „polietiološka“, kao bolest koju mogu izazvati različiti faktori (pored socijalnih, pominje se i „razvitak koji nije bio kako valja“, gensko nasleđe-povezanost depresije i anoreksije). Anoreksija, međutim, nema „propratnu patologiju“.
Ona je kao jedan od uzroka pomenula „nemogućnost da se prepoznaju impulsi iz svog tela, nemogućnost da se razviju svoji unutrašnji resursi“, a kao primer je pomenula i svoje odrastanje gde su se potrebe za jelom unapred određivale. Vidić je ipak naglasila: „ Sadašnje anoreksične osobe se više bore za smisao svog života. One u ovoj zbrci ne nalaze svoj smisao.“ Ona je pomenula i primer engleskih sifražetkinja koje su gladovale u zatvoru, pa je zbog toga donet tzv. „zakon mačke i miša“, po kojem su izmršavele osuđenice puštane, a kada bi se oporavile, vraćane su u zatvor.
Vidić smatra da je anoreksija neka vrsta bolesti zavisnosti („kao od morfija“), da pretpostavlja da ta „zavisnost od gladi“ može izazvati poseban „osećaj zadovoljstva“, „lučenje endorfina“...
Bulimija je „bolest novijeg datuma“, nije u međuzavisnosti sa anoreksijom jer 40% anoreksičnih osoba nema bulimiju, rekla je doktorka Vidić.
Bilo je više reagovanja iz publike koja su se odnosila kako na lična iskustva koja su bila ili su samo ličila na anoreksičnost, tako i na moguće primere, od Simon Vejl do manekenke Tvigi. Iako je Tvigi negde smatrana „simbolom pobune“ protiv patrijarhalnih standarda lepote, Vidić smatra da je ona „servirana“ kao uzor novog obrasca fizičkog izgleda žene „visokog društva“, pa se tako na Zapadu plasiralo uverenje da od anoreksije mogu da boluju samo „devojke iz visokog društva“.
Priredila: Nastasja Radović
