Predstavljanje knjige „Uspon i pad demokratije u Srbiji“ Nebojše Vladisavljevića
(izd. Arhipelag 2019)
Uvodničari: Lino Veljak, Tamara Spaić i autor
Moderator: Stefan Milosavljević
Prisutne: 22 osobe
14. oktobar 2020. godine
Kompetitivni autoritarizam režima u Srbiji
Moderator Stefan Milosavljević je u uvodu razgovora o knjizi, rekao da je za njega važno kako knjiga profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Nebojše Vladisavljevića, objašnjava dinamiku u odnosu između tranzicione pravde i demokratizacije u Srbiji i kvalifikuje vladajući poredak kao kompetitivni autoritarizam.
Lino Veljak je kao kvalitete ove knjige istakao: analitičku besprekornost, dokumentovanost i prikazivanje svih bitnih političkih i društvenih procesa posle Petog oktobra. „Ova knjiga, premda je teorijsko-istraživačka na najvišem nivou, obilježena je jednostavnim stilom, čitkim i pitkim načinom pripovjedanja“, rekao je Veljak. On je dalje istakao šest ključnih momenata u knjizi: šta se dogodilo sa demokratijom posle Petog oktobra, ispitivanje kvaliteta demokratskih procesa posle tog prelomnog datuma, ulogu međunarodnog pritiska-posebno u vezi sa isporučivanjem optuženih Međunarodnom tribunalu u Hagu, istraživanje uzajamnih uticaja identitetskih sukoba na mobilizaciju energije u politici i društvu, empirijski dokumentovano promišljanje o uzrocima pada demokratskih institucija i porastu autoritarizma kao i istraživanje sličnosti i razlika bitnih obeležja nekadašnjeg Miloševićevog i sadašnjeg Vučićevog režima.
„Na pitanje da li je demokratizacija posle Petog oktobra bila samo privremeni otklon od tradicije autoritarizma, autor ne daje odgovor. Nije ni moguće dati odgovor iz sadašnje perspektive. Sada ne može biti teorijskog odgovora. Ali ova knjiga rasvetljava kompleksne procese koji su doveli do sadašnjeg stanja“.
Hajka na ombudsmana
Tamara Spaić (koja je učestvovala u istraživanju za ovu knjigu kao novinarka), posebno se osvrnula na deo Vladisavljevićeve knjige koji se odnosi na ulogu medija i novinara u događajima i procesima posle Petog oktobra. Spaić je rekla da je to uzbudljiva knjiga, prepuna opisa konkretnih događaja sa važnim detaljima, da prenosi značajna svedočenja novinara i urednika: „Generalni utisak je da su mediji dobro prošli u ovoj knjizi. Abolirani su od odgovornosti i posmatraju se kao indikatori promena u društvu, a ne kao odgovorni“. Ona je ukazala da knjiga jasno ističe nekoliko prelomnih događaja koji su obeležili zadnjih 20 godina, a kao posebno zanimljive istakla je analizu odnosa DS i DSS koji je određivao stepen demokratije, kao i stav autora da je urušavanje institucija počelo još 2010. godine, poslednjih godina dominacije DS…
Tamara Spaić je kao važan zaključak u knjizi pomenula označavanje hajke na ombudsmana Sašu Jankovića kao ključnog momenta u rušenju nezavisnih institucija. Imala je i primedbu za autora: „ U predstavljanju medija u tom krahu demokratije, u kampanji koja je orkestrirana iz jednog centra, nije primećeno da je RTS takođe tada prenosio Informer.“
Nebojša Vladisavljević je skrenuo pažnju na to da je veoma malo naučnog pa i publicističkog materijala koji se bavi temom koja njega zanima (demokratizacija i uporedna politika): „ Nema tih širih studija koje bi dale neku vrstu ocene potencijala za demokratizaciju i stanja demokratije iz neke uporedne perspektive“. Ova knjiga počiva na velikim empirijskim istraživanjima. Ona je deo međunarodnog projekta o medijima i demokratizaciji. Pokušaj je bio da to ne bude čisto akademska knjiga.“ Vladisavljević je reagovao na primedbu koju je o tretmanu medija u knjizi dala Tamara Spaić: „ Standardi za ocenu su bili prilično niski, bio je pokušaj da se lestvica postavi malo niže – ne očekuju se najviši standardi jer je ovde reč o mladoj demokratiji. Ta ocena medija jeste pozitivna iz te niske perspektive, a zadnjih godina imamo pad medija“…
Silazna putanja u demokratizaciji počinje već 2010. godine
Vladisaljević je ukazao da je sadržaj ove knjige važan i da bi se razumelo ono što se danas događa: „ Mislim da prelomna situacija počinje već 2010. godine - imamo stagnaciju, postepeno urušavanje i onda imamo pad, ali je i on postepen do 2015-2016. godine. To je bitno proceniti jer to utiče na ocenu potencijala za demokratizaciju.“
Vladisavljević je tome dodao da se u nekoliko zadnjih meseci u pandemiji, jasno pokazala „eskalacija nasilja“ i da to dovodi u pitanje već prihvaćeno mišljenje da je Miloševićev režim bio nasilan a Vučićev samo autoritaran: „ Pesimističan zaključak iz knjige i dandanas stoji- da će borba protiv autoritarizma trajati dugo“. Na ovaj rezime autora, reagovao je Lino Veljak: „ To je optimističan zaključak, jer to znači da će biti ljudi koji će se boriti.“
U žustroj diskusiji posle ovih uvoda, Staša Zajović je rekla da ju je pozitivna ocena nenasilne borbe obradovala. Ona se referisala i na knjigu Norberta Bobija „Budućnost demokratije“ koju je prevela, kao i Jelene Subotić „Otimanje pravde“…I ona je istakla zanimljivu a pozitivnu ocenu koja se u knjizi daje vremenu kohabitacije DSS-DS, a kao za nju „bolno“ izdvojila je pitanje međunarodne pravde: „ Slažem se da je politika međunarodnog uslovljavanja onemogućila stanovništvo da se suoči sa odgovornošću“. Citirala je autora u delu knjige gde on kaže da je nemoguća promena bez široke koalicije snaga u društvu i bez razvijene partijske infrastrukture.
Prevratnički Peti oktobar
Na pitanje Tamare Spaić Vladisavljeviću da li je Peti oktobar bio puč ili prevrat, on je odgovorio da ga učesnici na obema stranama ocenjuju kao prevrat, ali sa pozitivnom ili negativnom konotacijom, i dodao: „ U momentu masovne pobune bitna je uloga međunarodnih činilaca da ne dođe do nasilja. U slučaju Petog oktobra, prenaglašava se njihova uloga u pripremi samog događaja“. U tom kontekstu potsetio je na dolazak tadašnjeg ministra inostranih poslova Rusije, Igora Ivanova, koji se sa Slobodanom Miloševićem i Vojislavom Koštunicom sastao već sutradan po prevratu,
6. oktobra 2000. godine.
Razgovaralo se i o značaju izbornog rezultata – izbornim pobedama opozicije kako 1996. godine tako i 2000., i tako datom podstreku i osloncu građanima da brane volju birača, kao i o ulozi „duboke države“ i njenom uticaju kako 90-tih godina tako i danas.
Na kraju, tu je bila i ocena autora o sadašnjoj političkoj situaciji: „ Ono što nam nedostaje jeste jaka opozicija, mada i sada postoji potencijal za pobunu što se videlo iz demonstracija. Ono što smo imali 90-tih je izuzetak u ovom delu Evrope - na čelu opozicionih stranaka bili su disidenti iz Titovog vremena…Danas smo u drugačijoj situaciji, što nije samo bitno za promenu režima - jer se on može i sam urušiti, već što nema demokratije bez jakih demokratskih stranaka“.
Na kraju i pitanje autoru i neka vrsta odgovra (Staša Zajović): „ Da li vas je iko tražio iz političkih partija da razgovarate o ovoj knjizi?.......Njih stvarnost ne interesuje“.
Nastasja Radović
