Uvodničarka: Dr Ljubinka Škodrić
Moderatorka: Nastasja Radović
Prisutno: 16
19. februar 2025. godine
ZANOS OSVAJANJA SLOBODE
„Dok se o Milovanu Đilasu zna mnogo toga, o Mihajlu Mihajlu koji je „obeležen“ disidentskim brojem dva, gotovo da se ne zna ništa. Čak se nije pominjao ni na studijama političkih nauka gde bi bilo očekivano da se jugoslovensko disidentstvo posebno obrađuje. On je, sa druge strane, poznat na zapadnim univerzitetima, institutima i u njihovim arhivama, u medijima, od kojih je i sam na nekma radio i ostavio deo svoje bogate dokumentacije. No, razlog njegove poznatosti jeste njegova „jugoslovenska sudbina“, obeležena osudama na 13 godina zatvora, od kojih je-opet igrom srećnih okolnosti, izdržao sedam. „Njujork tajms“ je vest o njegovoj smrti objavio odmah, ali u Beogradu, Srbiji i ex-yu zemljama ni taj povod nije bio dovoljan da se intelektualno-akademska, medijska pa i politička javnost, na dostojan način oproste od Mihajlova“, rekla je moderatorka Nastasja Radović.
Viša saradnica Instituta za savremenu istoriju, istoričarka dr Ljubinka Škodrić, predstavila je tekst napisan za ovu priliku, o Mihajlu Mihajlovu. Dr Škodrić je poznavala Mihajlova i radila je na sređivanju dela arhive koju je preneo iz Vašingtona, a koji se nalazi u Arhivu Srbije.
Đilas i Mihajlov-jedan „slučajan“ istorijski susret
„Mihajlo Mihajlov je ostao upamćen kao disident „broj dva“, posle Milovana Đilasa, koji je bio disident „broj jedan“. Mihajlo Mihajlov i njegovi najbliži prijatelji, poput Mirka Đorđevića raspravljali su se da li je ta formulacija tačna. U komunističkom periodu, komunističkim disidentima su se smatrali oni pripadnici Komunisitičke partije koji su se odvojili od nekog opšteprihvaćenog stava. U Mišinom slučaju to nije bilo primenjivo, pošto on nikada nije bio član Partije“ počela je izlaganje dr Škodrić u vezi sa dosta kontroverznom dilemom oko označavanja disidenata na ovaj način. „ U tom smislu, Đorđević je ukazivao na to da je disidentstvo jedna specifična pojava koja se može vezati za religiju i za komunistički period i da se sreće u periodu reformacije i revolucije.“ Ipak, kaže ona, Mihajlovu to nije smetalo pa je taj način „opravdavo time što je izvlačio koren iz latinske reči disident – dissideo (što znači „ne slažem se“), i da se ona odnosila na sve one članove društva koji se nisu slagali sa opšteprihvaćenim mišljenjem, dogmama, idejama, a da su disidenti specifični u komunističkom periodu-ne samo zbog tog neslaganja, nego i zato što su zbog izražavanja drugačijih stavova bili progonjeni i stradali.“ Škodrić smatra da je ono što je zajedničko Mihajlovu i Đilasu to što su imali „izrazito liberalna shvatanja, i jedan i drugi bili osuđeni u više navrata, na duže zatvorske kazne.“ Podsetila je da je Đilas je u socijalističkom periodu bio osuđen na 15, a „odležao“ je oko devet godina, dok je Mihajlov ukupno bio osuđen na 13 godina, a u zatvorima je proveo sedam godina.
Jugoslovenski Rus
„On je rođen 1934. godine, u toj poznatoj ruskoj bolnici u Pančevu iako su mu roditelji živeli u Aleksincu. Roditelji su došli kao beli emigranti u Kraljevinu Jugoslaviju, 1921. godine. Oni su zahvaljujući politici kralja Aleksandra bili vrlo prijateljski prihvaćeni. Sa druge strane, odigrali su veliku ulogu u tadašnjem jugoslovenskom društvu. Procenjuje se da je u međuratnom periodu došlo oko 42.500 ruskih emigranata u nekih 5 talasa. Od tog broja tri četvrtine njih je bilo sa srednjim i visokim obrazovanjem. Izvršili su snažan uticaj na nauku, kulturu i društvo u Kraljevini Jugoslaviji. Već 1919. godine, prvi ruski profesori su počeli da predaju na Beogradskom univerzitetu, a tokom čitavog 20. veka samo na Beogradskom univerzitetu, predavalo je nekih 85 profesora. Za tu rusku emigraciju problemi nastaju četrdesetih godina. Veliki broj njih je imao antikomunističke stavove, ali ima i nekih koji su bili u partizanima. Veliki broj je podržao politiku kolaboracionizma, sarađivali su sa nemačkim snagama. Na kraju rata su komunisti došli na vlast i Crvena armija, pa je deo njih pobegao iz Jugoslavije, deo je osuđen. Sovjetski savez je počeo da uvodi neke mere da se oni prihvataju i vraćaju u SSSR, tako da je 1946. godine, veliki deo njih to iskoristio i uzeo sovjetsko državljanstvo i vratio se. Onaj deo koji je ostao, našao se na udaru 1948. zbog sukoba sa Informbiroom. Oni su posmatrani sa nepoverenjem, kao potencijalni špijuni. Na svu sreću, Mišina porodica je izbegla sve te nevolje. Iako je on rođen u Pančevu, živeli su u Aleksincu. Otac je radio kao šef agronomske službe. Zbog tog poziva je menjao mesto stanovanja. Drugi svetski rat su proveli u Zrenjaninu. Njegov otac 1944. godine stupa u partizane. Miša tu završava i osnovnu školu, a zatim prelaze u Sarajevo, gde završava srednju školu, a 1953. godine upisuje tek pokrenuti smer opšte književnosti u Beogradu. Međutim, te studije je prebacio u Zagreb i tamo dimplomira komparativnu književnost, 1959. godine. Zaposlio se na Filozofskom fakultetu na Univerzitetu u Zadru 1963., kao asistent na predmetu književnost. Tada je i dobio tu stipendiju, studentsku razmenu, kada je otputovao u Mosku i Sankt Perersburg, 1964.
Opasno leto 1964. godine i za Hruščova i za Mihajlova
Programom te studentske razmene je bilo predviđeno da vi upoznate neka dva pisca koji pripadaju udruženju sovjetskih pisaca, što Mišu nije zadovoljavalo. On je imao jedan najpraktičniji pristup za one pisce koje je znao-koji su ga interesovali, iskoristio je telefonski imenik. Zvao ih je i ugovarao sa njima sastanke. Onda se taj krug širio. On je samoinicijativno u Moskvi upoznao tu alternativnu scenu, ne onu zvaničnu, koja je predstavljena u programu razmene. Snimio je pesme Bulata Okudžave. Upoznao je ne samo književnike, nego i slikare i muzičare. O tome je napisao jednu vrstu putopisa-reportaže, koju je nazvao Leto Moskovsko, 1964. Po njegovom povratku, on to počinje da objavljuje. Na jesen te godine, smenjen je Hruščov. Dolazi do restaljinizacije i jedne politike tvrđeg kursa pod Brežnjevim. Miša je isticao da je on uvek bio žrtva nekakvih okolnosti-da se to sve namestilo da je on baš tada išao, da je baš tada došlo do te smene, a da je Tito baš tada želeo dobre odnose sa SSSR. Kada su izašla dva nastavka te reportaže u časopisu Delo, sovjetski ambasador se žalio Titu, i Tito je u februaru 1965. na sastanku sa javnim tužiocima rekao da bi oni trebalo da reaguju na to pismo, da je to klevetanje bratske zemlje. Odmah kada je on to rekao-to je značilo, da se moraju preduzeti mere. Taj njegov govor je objavljen u martu. Mihajlov je odmah zatim uhapšen. Bio je u zatvoru 37 dana, a ubrzo je osuđen na 9 meseci zatvora. Međutim, te 1965. godine, na Bledu je trebala da se održi konferencija PEN kluba, i to je bila prva koja je trebalo da se održi u jednoj socijalističkoj zemlji. Predsednik PEN kluba, Artur Miler, uslovio je održavanje konferencije oslobađanjem Mihajlova, tako da je Mihajlovu kazna preimenovana na uslovnu. Međutim, kao posledica čitavog tog procesa, on je izugbio posao na Univerzitetu, nije mogao nigde da objavljuje. Zabrane uzrokuju interesovanje-tako da je već krajem te godine, Leto Moskovsko prevedeno i objavljeno kao knjiga u SAD, zatim u Švajcarskoj, a sledeće godine u Britaniji, Italiji, Holandiji, itd. Nizali su se prevodi. Ono je prevedeno na 16 jezika. Kod nas je objavljeno 1990. godine.
„Zašto umetnici ćute?“ (Zadarska „revolucija“)
Pošto je ostao bez posla, i teško je mogao da objavljuje, Mihajlov je pribegao jednoj drugoj taktici.
On je u Zadru pisao i pokušavao da svoje radove objavljuje u inostranstvu, a osim toga, ono što je pisao, uglavnom je slao poštom. Najavio je da ima nameru da osnuje jedno demokratsko glasilo iz koga će izrasti novi demokratski pokret. On se tu založio i za Milovana Đilasa. U tom periodu je napisao dva rada. To su: „Milovan Đilas i sadašnja Jugoslavija“ i „Zašto umetnici ćute“. To je pokušavao da objavi. Došlo je do reakcije u medijima, 1966. godina je godina pada Rankovića i Brionskog plenuma. To je trebalo da posluži kao osnovna ideja da dolazi do jednog novog demokratskog perioda kada će se moći slobodnije raditi i da je to bila motivacija da se u Zadru okupi jedna grupa u Mišinom stanu, gde će oni pokrenuti taj časopis koji su najavili za 10. avgust. Međutim, Miša je uhapšen 08-og a 09-og uhapšen je njegov prijatelj i bliski saradnik, Marijan Batinić. A ostatak te družine, među kojima su bili Peđa Ristić, Leonid Šejka, Danijel Ivin, ostali su u Mišinom stanu. Istoričar Danijel Ivin je i napisao tu Zadarsku deklaraciju, koju su se oni spremali da usvoje. Usvojili su Deklaraciju, ali su izbačeni iz Mišinog stana, stan je zapečaćen. On je ubrzo pušten. Osuđen je na godinu dana zatvora zbog tih ranijih tekstova.
Prilikom izlaska iz pritvora-u Zadru su upriličene demonstracije, gde je okupljena omladina na njega bacala sitan novac sa rečima „Profesore, za koliko novca ste se prodali?“. On se izgubio u gužvi, otišao je da kupi cigarete. Ta masa je sačekala Marijana Batinića, potpisnik Zadarske deklaracije i pretukla ga. U tom sukobu je on izgubio oko. Za njih se kaže da su bili studenti, ali Miša kaže da je to bila masa mladića.
Po izlasku iz zatvora, Miša se 1966. preselio kod majke u Novi Sad, i tu je pokušavao da pokrene taj časopis koji su oni najavljivali, i kome su dali ime Slobodan glas. Međutim, zbog situacije u kojoj se nalazio, on je odlučio da se prijavi u Sremsku Mitrovicu, da se javi sam na izdržavanje kazne od godinu dana. Međutim, 17.11.1966. iz Sremske Mitrovice je prebačen u Centralni zatvor. Tog dana je tu iz Zagreba prebačen Danijel Ivin, zatim Franjo Zdenko iz Zagreba, Marijan Batinić, Peđa Ristić i Leonid Šejka iz Beograda i bilo je reči da će se pokrenuti postupak protiv Slobodana Mašića, koga su oni angažovali da bude prelamač tog njihovog časopisa, kao i protiv Jovana Barovića, koji im je pomogao kao advokat da sastave statut tog časopisa.
Samice „ledare“ i borba za status političkog zatvorenika
Slobodan Mašić i Jovan Barović nisu zatvarani, a svi drugi su do kraja godine bili u istražnom zatvoru, kada su pušteni svi sem Miše, koji je osuđen na četiri i po godine zatvora, a onda mu je kazna smanjena sa tri i po godine. Prvi deo kazne je izdržavao u Centralnom zatvoru, gde je par meseci bio u samici. On je govorio da mu to nije smetalo, jer mu je majka svakodnevno donosila knjige, pa je imao puno vremena da čita i razmišlja. Situacija se promenila kada je prebačen u Zabelu u Požarevcu, gde je po čitav dana morao da radi na izradi nekih peći naftarica. On se tu pobunio. Smatrao je da ne mora to da radi, da nema obavezu. Zbog toga je tri puta po deset dana bio zatvaran u samici, koja je nazivana ledarom zbog uslova kakvi su u njoj vladali. Stupio je u štrajk glađu. Onda je došlo do jedne prevare. Uprava zatvora mu je rekla da oni prihvataju njegove zahteve, da on roditeljima pošalje dopisnicu da prekida štrajk glađu, što je on i uradio. A onda su mu rekli da mora da se vrati na posao da radi. On je opet odbio i opet je završio u samici. Ubrzo je dobio upalu pluća, pa je prebačen u Sremsku Mitrovicu. Tada je uspostavio prisne odnose sa svojim prijateljem sa studija, Ademom Demaćijem, koji se tamo nalazio. Adem Demaći je kasnije govorio da je Mihajlov na njega uticao da odbaci to rigidno prokinesko učenje i oni su i u kasnijem periodu ostali u dobrim odnosima. Po prelasku u zatvor u Sremsku Mitrovicu, vidi se da je bio nadziran kao i njegova porodica. Aktivirao se posle događaja u Čehoslovačkoj. Sva njegova komunikacija se odvija preko njegove majke. Nadzirana je ne samo prepiska, nego i razgovori. Raspitivao se kakve su mogućnosti da po izlasku iz zatvora piše i objavljuje, pa mu je Jovan Barović rekao da su mogućnosti različite. Kada je u martu 1970. pušten, ubrzo se ponovo našao u zatvoru jer je u Njujork tajmsu objavio članak „Umetnik kao neprijatelj“. Tu ga je Jovan Barović branio sa stavom da čak i ako postoji zabrana objavljivanja u zemlji, ta zabrana ne može da se odnosi na zabranu objavljivanja u inostranstvu. To nije prihvaćeno. Posle tih više manjih procesa, Mihajlov je ponovo uhapšen u oktobru 1974. Ovaj put mu je suđeno zbog objavljivanja četiri članka, dva u Njujork tajmsu, dva u Njujork rivju of buks (New York revue of books). Za ta četiri članka dobio je zatvorsku kaznu od sedam i po godina. Taj slučaj je bio specifičan i po tome što su Mihajlova branila dvojica advokata, Jovan Barović i Veljko Kovačević. Zanimljivo je da se tu digla galama na njih i tražilo se od Beogradske advokatske komore i Advokatske komore Srbije da pokrenu neki postupak jer su navodno svojim ponašanjem zloupotrebili sudnicu, pa je došlo do neke istrage. Ispostavilo se da nema osnova da se pokrene takav postupak. Vlast je iritiralo to što oni nikada nisu uložili žalbu na presudu. Nadali su se da na Zapadu neće biti dobro po renome zemlje da neko zbog četiri članka u uglednim zapadnim časopisima bude osuđen na sedam i po godina zatvora. Mihajlov je i ovu kaznu zatvora izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Ovog puta je bio u društvu mladih Ibeovaca koji su pohapšteni 1974. u pokušaju održavanju Barskog kongresa. On je bio u jednom trenutku zajedno u ćeliji sa njih 13 osuđenika na smrt, sa Miljenkom Hrkačem, koji je bio optužen za eksploziju u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu. Smatrao je da on nije kriv, nego da je preuzeo krivicu da bi spasio brata. Zanimljivo je da su 1976. godine, politički zatvorenici u tom zatvoru stupili u štrajk glađu. Ono što je specifično, tada se oni raspoređuju po samicama i nemaju komunikaciju. Mnogi su izdržali po 20 dana. Miša je izdržao 40 dana, s tim što su mu posle 20 dana počeli da daju injekcije glukoze da bi ga ostavili u životu. Ovaj period njegovog tamnovanja je specifičan po tome što su se brojne svetske nevladine organizacije zalagale za njegovo oslobađanje.
„Dobrovoljno“ proteran
Amnesti internešenel je u svojim biltenima od 1974. godine donosio vesti o njemu. Postoje sačuvane dopisnice sa likom Miše Mihajlova i Đure Đurovića (koji je bio jedan od pripadnika Ravnogorskog pokreta-uhapšen 1972. godine), koje su se upućivale Titu. Aprila 1977. godine, u Saveznoj skupštini, jedno od veća je raspravljalo o tim situacijama u zatvorima i smatrali su da najveću svetsku pažnju privlači šest političkih zatvorenika- Mihajlo Mihajlov, Đuro Đurović, Franc Miklavčić, Sava Banković, Vlado Dapčević i Marko Veselica. Od toga je Titu upućeno čak 10.000 dopisnica za njihovo oslobađanje. Te godine se u Beogradu održavala Konferencija KEBS-a, onda su svi oni pomilovani. Pomilovano je oko 200 političkih zatvorenika. Mihajlov se našao na slobodi. Pokušavao je da nađe neko zaposlenje da se izdržava, ali to u zemlji nije bilo moguće i on 1979. godine odlazi u SAD. Tamo je bila organizovana jedna tura predavanja, koja je on trebalo da drži. Mihajlov je mislio da on ide na jedno privremeno putovanje, da će se vratiti u zemlju. Međutim, pošto je otišao, objavljena je vest da je protiv njega pokrenut sudski postupak. Jovan Barović je u međuvremenu stradao pod nerazjašnjenim okolnostima u saobraćajnoj nesreći, njegov novi advokat je bio Srđa Popović. Odlučio je da se ne vrati u zemlju. Narednih par godina proveo je predavajući na različitim univerzitetima: Jejl, Virdžinija, Ohajo, u Evropi, u Glazgovu. Zbog političkih okolnosti, imao je teškoće da nađe stalno zaposlenje. Dosadilo mu je to seljakanje, pa se 1985. godine zaposlio na Radiju Slobodna Evropa. A 1980. godine ga je posetio FBI koji mu je rekao da imaju informacije da će jugoslovenska služba bezbednosti na njega da pokuša atentant, što je već bila praksa prema članovima emigracije. U tom trenutku su mu ponudili mogućnost da nosi oružje. On je odbio. Njujork tajms je objavio jedan članak o disidentima. Jugoslovensko državljanstvo mu je bilo oduzeto 1988., što je bio postupak koji nije bio u skladu sa Ustavom, jer on nije imao drugo. Došlo je do velikog otpora javnosti, protesta književnika, reagovao je Odbor za slobodu misli i izražavanja, tako da je ta odluka poništena 1989. Vraćeno mu je državljanstvo i on je od 1990. godine počeo da dolazi u zemlju. Prvo je radio u Minhenu, kao konsultant za intelektualna i ideološka pitanja Istočne Evrope i SSSR. Tamo je često dolazilo do sukoba sa saradnicima koji su bili zaduženi za različite sektore izveštavanja. Usled toga je prebačen u Vašington, a zatim je došlo do spora sa upravom Radija jer je 1992.godine učestvovao na izborima na listi Građanskog saveza. Naravno, nije izabran za poslanika. Radio je iskoristio argument da zaposleni ne smeju da se bave političkom delatnošću u zemljama iz kojih izveštavaju. A Radio Slobodna Evropa u tom trenutku nije imao program koji se emitovao u Jugoslaviji. On je to iskoristio kao argument, odbranio se i dobio spor. Penzionisao se 1994., pa je u Vašingtonu sarađivao sa Institutom za međunarodne odnose. U Beograd se vratio 2001. godine, kako je on voleo da kaže-„zbog ćevapčića“. U tom svom stanu na Obilićevom vencu okupljao je svoje poznanike i prijatelje. Tu sam ga i ja upoznala 2002. godine, kada sam u ime Arhiva Srbije preuzimala njegovu zaostavštinu. Preuzeto je nekih 50 kutija arhivske građe. Tada je za biblioteku Arhiva preuzeta kolekcija KEDI biltena. To je bilten koji je tokom osamdesetih izlazio u Vašingtonu. Miša je uvek sa ponosom isticao da je on uspeo da okupi 20 nobelovaca, a da su u jednom trenutku članovi Uređivačkog odbora bili i Milovan Đilas i Franjo Tuđman. Bilten je prestao da izlazi 1991. godine.
Poznat je i po svojim knjigama: Domovina je sloboda, Podzemni zapisi i čitav niz drugih, kao i radovi Veliki inkvizitor, Niče i ruski novi idealisti, itd. Bio je blaga i liberalna ličnost-i uprkos tim svojim progonima, nije nikada mrzeo Tita. Čak je sa humorom doživljavao te neke predloge da se Titu i njemu zajedno dodeli Nobelova nagrada. Naime, sovjetski disident i fizičar, Andrej Saharov koji je 1975. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, 1976. godine-kada je Mihajlov u zatvoru u Sremskoj Mitrovici štrajkovao glađu, predložio ga je za Nobelovu nagradu za mir. Međutim, par godina kasnije, kada je Mihajlov otišao u Ameriku, kod njega su došli predstavnici Nobelovog komiteta i raspitivali se o njegovoj reakciji na mogućnost da budu kandidati zajedno on i Tito...
Između Đilasa i Mihajlova postoje značajne razlike. Đilas je bio učesnik rata, pripadnik partijskih strukrura, istaknuta ličnost. Mihajlov je uvek isticao da je on postao disident sticajem okolnosti. Nije imao drugog izbora nego da se ponaša tako kako se ponašao. On psihološki nije bio borac za ljudska prava, nego više kabinetski tip naučnika. Ali ta njegova spremnost da iznese svoje mišljenje, da se založi za ljudska prava i slobode je bila prihvaćena u svetu, pa je bio zvezda. Solženjicin se pozivao na njega, citirao ga je princ Čarls. On je po prirodi bio boem...“
Oni koji su od prisutnih lično poznavali Mihajlova-sem Ljubinke Škodrić, Zdravko Gvero i Nastasja Radović, ispričali su i par anegdota iz života Mihajlova i njihovog druženja. Radović je prepričala Mišinu storiju sa pokušajem da u Moskvi te-po njega sudbonosne 1964., dobije intervju od Nikite Hruščova. Dobio je informaciju da bi mu Hruščov rado dao intervju ali da su potrebne zvanične garancije iz Beograda da će taj intervju biti objavljen. Mihajlov je otišao u Ambasadu Jugoslavije gde su diplomate-zapanjene njegovom smelošću i tom idejom uopšte, odmah odbile i samu pomisao da u vezi sa tim nešto „čačkaju“...
„Miša je imao vrlo šarolik krug prijatelja, saradnika i poznanika. U njemu nisu bili samo intelektualci, ali ni samo republikanci. Decenijama se-još iz SAD, poznavao sa princom Aleksandrom Karađorđevićem kojeg je, u jednom momentu ubedio, da bi trebalo da se vidi sa onima koji su ovde nešto kao liberalna inteligencija. Dva puta ga je sadašnji kralj UK Čarls Drugi, zvao na razgovore o temama kojima se Mihajlov bavio i koje je poznavao...U SAD je sa profesorom Bogdanom Denićem napravio Socijal-demokratsku stranku...Miša nije zaboravljao ni svoje prijatelje iz zatvora, ljude iz potpuno različitih društvenih miljea. U stvari, u periodu u kojem sam ga poznavala, ne pamtim da je nekome odbio da pomogne. Votku nije pio, ali je za prijatelje pravio odličnu „hrenovku“, votku sa korenčićima rena. U Beogradu se puno družio, u istorijski levičarskoj kafani „Zora“, u kafani „Gvero“, u Medija centru, u svom stanu na Obilićevom vencu...Jednom mi je 2001. godine rekao ( a spremao se da ode u Moskvu na polugodišnje predavačko gostovanje na Univerzitetu Lomonosov), da on misli da bi bio dobar ambasador nove vlasti SRJ i Srbije u Rusiji...“
Ljiljana Radovanović se prisetila da je Mihajlova upoznala na svečanosti u ŽUC-u, ali da je malo znala o njegovom životu...
Vrlo zanimljivo izlaganje o Mihajlovu i uticaju koji je on imao na poljske komunističke disidente i deo javnosti, čuli smo od Mateuša Sokulskog, vanrednog profesora na Univerzitetu Šlezije, u Katovicama (koji se javio internet vezom). On je dodao još zanimljivih detalja iz svog istraživanja biografije Mihajlova, fokusirajući se na njegov međunarodni uticaj, ali i na pomoć koju su pokušavali da mu pruže sličnomisleći u Poljskoj.
Priredila: Nastasja Radović
