Uvodničari: Jovica Trkulja, Dragomir Olujić-Oluja, Ivan Srdanović, Dragan Stojković
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 21 osoba
2. april 2025. godine
“Sveto trojstvo”-jedinstvo misli, reči i dela (ili o Božidaru Jakšiću)
Dr Božidar Jakšić, sociolog i autor knjige Sudanija (izdanje MOST ART-JUGOSLAVIJA, 2025), svedoči o političkom i pravosudnom progonu kojem je bio izložen u periodu 1972-73. godine. Jakšić je tada bio asistent na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i u tekstovima koji su inkriminisani, kritikovao je tolerisanje šovinističkog ponašanja, između ostalog…
“Najveća ljudska sreća je- govori kako misliš i misliti kako govoriš. O tome svedoči i slikar Vojo Stanić u “Dokolici”- kao i Božidar Jakšić…”, rekla je u uvodnom obraćanju, moderatorka razgovora Staša Zajović.
I izdavač Sudanije, Dragan Stojković, napravio je paralelu sa još jednim “svedokom vremena”-mada iz druge političke i egzistencijalne perspektive-rediteljem Arsenijem Jovanovićem čiju je knjigu-autobiografiju, takođe nedavno izdao-sa utiskom da su neki-ma koliko das u bili slobodoumni, znali “šta su crvene linije”. To, smatra on, ne važi i za dr Božidara Jakšića koji je-više puta, a ne samo u pomenutom periodu u knjizi, otvoreno zanemarivao te “linije”. Stojković ovo svedočenje Jakšića smatra veoma važnim za istraživanje socijalističke Jugoslavije-kao i Bosne i Hercegovine, gde se sudski postupak protiv Jakšića vodio. Zajović dodaje da je ciklus o “(ne) vidljivoj Jugoslaviji” namera Žena u crnom da se pokažu različiti doživljaji njenih savremenika.
I optužnice imaju potpise
Dr Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta, primetio je da je ime i delo sociologa Jakšića današnjim generacijama studenata gotovo nepoznato…Ali, dodao je i jednu ličnu anegdotu gde mu je jedan radnik IMT-a koji je pročitao kritičko pismo Jakšića predsedniku Skupštine Srbije Aleksandru Bakočeviću (kao reakciju na predlog Vojislava Šešelja o deložacijama vojvođanskih Hrvata), rekao da je to pismo zanimljivo. “Bio sam siguran da je to Božidar Jakšić” kaže Trkulja. Naime, u pismu Bakočeviću se traži da se autoru pisma-Jakšiću, obezbedi jedno mesto za stajanje u autobusu koji bi Hrvate i Hrvatice iz Srbije- Šešeljevom “retorzijom”, odvezao u Hrvatsku…” Sličan gest je Boža Jakšić napravio i kada je profesoru Vojinu Miliću oduzet pasoš. Otišao je u policiju i rekao da želi da se zbog toga odrekne svog prava na pasoš. Trkulja je rekao da je o suđenju Jakšiću u Sarajevu (dve godine zatvore uslovno) najviše saznao iz časopisa Praksis i Filozofija: “Božidar Jakšić pripada veoma malom broju ljudi u čijem životu postoji jedinstvo mišljenja, govora i činjenja…Božidar Jakšić mi je bio neka vrsta intelektualnog i moralnog kompasa.” Trkulja je napomenuo da je i sam –kao urednik Hereticus-a, objavio dokumenta sa tridesetak političkih suđenja: “Mnogo više sam naučio iz tekstova sa suđenja nego iz udžbenika…” On je skrenuo pažnju i na stil kojim je knjiga Sudanija pisana- na njen literarni kvalitet: “ Oslanjao se na Petra Kočića, Ivu Andrića i Mešu Selimovića. Ovo bi mogao biti i predložak za jedan veći tekst-nešto kao Mihizova “Autobiografija o drugima”. Optužnice imaju potpise, imena, prezimena…”
Govoreći o istraživačkom i istorijskom značaju prikupljanja i čuvanja dokumentacije i svedočenja sa političkih suđenja, posebno je pomenuo vrednost dokumenata koji se odnose na javnosti manje poznate slučajeve progona: “ Osuda Vladimira Markovića na meru lečenja u psihijatrijskoj zatvorskoj ustanovi gde je proveo tri godine-što je veoma loše uticalo na njegov život kasnije van zatvora ili suđenje Dragoljubu Ignjatoviću koji je, možda, i najveća žrtva progona ljudi posle 1968-e…” Kao primer posleratnog progona uglednih intelektualaca i političkih demokrata, Trkulja je naveo osudu na dugogodišnju zatvorsku kaznu i udaljavanje sa Pravnog fakulteta profesora Dragoljuba Jovanovića, 1947. godine.
Zatvor nije uvek kazna
Ali, rekao je, bilo je i onih koji su “osvetlali obraz”, pominjući filozofe i profesore Zagrebačkog sveučilišta Rudija Supeka i Gaju Petrovića koji su i Jakšiću na suđenju pružali podršku, a bili su to i profesoru Mihailu Đuriću. Trkulja je naglasio i posebnu vrednost i “veliki trud” uložen u tekst Nebojše Popova o Jakšićevom suđenju.
Dragomir Olujić Oluja-politikolog i aktivista, želeo je da naglasi lepotu i zanimljivost anegdota o majci autora Sudanije koja je u ustaškom nasilju izgubila muža a Jakšićevog oca. Jakšić je-kasnije i sam govoreći o svom “slučaju”, pomenuo kako je-praćen od Državne bezbednosti, uslikavan čak i na groblju dok je majci palio sveću: “Ona je bila popadija. Smatrao sam da joj to pripada. A oni su i to snimili.”
“Ako suđenje i zatvor shvatimo kao kaznu, onda smo tek nadrljali”, prokomentarisao je Olujić.
Za Ivana Srdanovića, pisca i aktivistu, izrazit je stil kojim je Sudanija pisana, a posebno predgovor samog autora Jakšića. “On živi svoju sudbinu osuđenika. On nije samo nezaposlen, on je “nezapošljiv”. Jakšić-koji se bavio Milsom-kritičarem birokratije i sam se na nju okomio. On-kao i današnji studenti, smatra da je hijerarhija nedemokratska.” Izdvojio je poglavlje “Država iznad revolucije” koje, kako je rekao, odlično ukazuje na razloge zbog kojih se zajednička država raspala. Jakšića smatra liberalom, ali vidi i neke bliskosti liberalizma i komunizma kao što je “ljudsko pravo na rad”.
Autor Sudanije Božidar Jakšić bio je dosta samokritičan: “Imao sam osećaj krivice. Trebalo je da kažem drugačije, da imaju razlog da me uhapse. Ja sam se suzdržavao da “opalim” po tom bivšem režimu, ne samo zato što sam tu video i neke vrijednosti…Bilo me je stid da učestvujem u horu u kojem su članovi ideoloških komisija i koji ne dozvoljavaju ništa drugo sem odbacivanja režima kojem su služili. Prema čemu, zaista, imam neko malo osjećanje gađenja.”
Ljiljana Mijanović je primetila detalje u knjizi koji se tiču komunikacije sa čuvarima i drugim pritvorskim osobljem o kojem piše Jakšić. „Prepoznajem isti model ponašanja kao kad sam ja bila u crnogorskom zatvoru 1973. Posebno ti razgovori sa čuvarima tokom šetnje. Moja milicionerka Jana mi je-dok smo šetale, pričala kako je muž zlostavlja. U Sudaniji, Boža piše o milicioneru Sulji koji mu se žalio u vezi sa stanom...“ Ona je pomenula i negativnu- ulogu koju su u sudbinama političkih osuđenika i osuđenica imali Centri za socijalni rad: „Uticali su na razaranje ličnog i porodičnog života“.
Kažnjena Bosna
„Božo je bio osuđen na socijalnu smrt. Postao je predmet sveopšteg narodnog prezira“, rekla je Zajović i pitala zašto je u Bosni bilo toliko teških slučajeva političkog progona. Jakšić je problem ilustrovao primerom sa izbora 1946-e, kada je bratunački lekar Asim Čemerlić bio kandidat za predsednika opštine. „On je svima pomagao tokom rata i imao je ogromnu podršku naroda za izbor. Dobio je skoro 90% glasova, a onda je vlast dovela čitavu jedinicu sa Sokoca i oni su glasali za nekog „Srbendu“, a stvar su pogoršavale i „ćorave kutije“.“ Dodao je da u ovom poslednjem ratu u Bosni nije više važilo geslo da je „brat mio ma koje vere bio“ i da slučaj predsednika opštine Vlasenica, Miće Kraljevića-optuženog za zločine a koji živi u Beogradu izvan domašaja pravde, pokazuje da više nema „te pameti“ koja ljude u Bosni vrednuje po ljudskim a ne drugim osobinama.
O svom iskustvu privredne saradnje sa kolegama iz Zenice, govorio je Aleksandar Kraus. On je rekao da je dugo u Bosni rukovodeći kadar i u privredi biran paritetno, ali da su tamo „dogmate bile najdogmatskije“, a Partija birokratizovana. Staša Zajović je na to navela podatak da je, po podacima iz Jakšićeve knjige, 1966-e, u Partiji bilo samo 7% radnika, a da je najviše suđenja bilo upravo u BiH. Trkulja je pomenuo i bosanski sudski „slučaj Trojke“ iz 1987. godine, kada je suđeno Miodragu Zecu, Jovanu Dušaniću i Zlokapiću, ali da je i to jedan od slučajeva za koje danas nedostaju dokumenta.
Dr Lino Veljak je različit pristup u dužinama kazni ilustrovao primerom u vezi sa osudama za “neprijateljsku propagandu”-gde je kazna u Sloveniji bila godina zatvora, a na Kosovu deset godina.
Nastasja Radović je pitala uvodničare o ulozi advokata odbrane u političkim suđenjima, a Jakšić je pomenuo veliku pomoć svojih advokata Srđe Popovića i Zdravka Radovića, posebno ističući završnu reč advokata Radovića, iz Sarajeva. “Žao mi je što u knjigu nisam uspeo da uvrstim njegovu završnu riječ. Mnogo mi je pomogao”.
Nastasja Radović
