Dorian: Muška grupa protiv nasilja je nastala jula 2002. godine, kada je jedna grupa aktivista shvatila da može da se učini nešto jako korisno, i da bi muškarci mogli da se, pored već postojećih ženskih grupa, uključe u borbu protiv nasilja. Jako je važno da muškarci shvate da su oni najčešće subjekti nasilja i da shvate svoju odgovornost. Muška grupa se bori protiv svih oblika diskriminacije i protiv svih oblika nasilja: ekonomskog, verbalnog, psihičkog, fizičkog, seksualnog. Ova grupa se bavi i emancipacijom od mita o muškosti: mi smo jaki, mi smo ti koji treba da dominiramo, da vršimo nasilje, da se dokazujemo itd. Važno nam je da komuniciramo unutar grupe, da postoji ta muška solidarnost i otvorenost i mi želimo da imamo takav odnos.
Rade: Jedan od razloga zašto sam ja u ovoj grupi je moja lična istorija. Ja sam učestvovao u građanskom ratu od 1991. godine i imao sam prilike da vidim jednu scenu kada svi muškarci iz grada odlaze se puškama, rančevima i bombama, a ostavljaju žene, decu i starce same i nezaštićene. Posle se vraćaju u to isto mesto i zatiču polovinu njih živih, polovinu žena silovanih i polovinu dece u potpunom rastrojstvu. Takođe, ja se usuđujem da izađem iz svog Ja i da pokušam da budem solidaran i čujem druge. Nastojim da učinim nešto i da menjam, da zajedno počnemo da nagrizamo patrijarhat. Muškarci ne govore o svojim osećanjima, ne zato što ih nemaju, već zato što ih ne prepoznaju, jer ih celog života guraju da budu čvrsti, stalno napeti, da budu ti koji će da udare šakom o sto. Ja to ne želim, meni su moje emocije važne i trudim se da ih upoznam.
Srećko: Prošle godine, na seminaru na Zlatiboru, susreo sam se sa jednim dubokim intimnim iskustvom, sa snažnim osećajem emotivne nepravde, naročito kada sam video da ja učestvujem u reprodukciji te nepravde. Zahvaljujući podršci koju smo dobili od pojedinaca i organizacija, odlučili smo da povedemo jednu inicijativu i da se obratimo muškarcima. Veoma su mi pomogle radionice koje su organizovane zahvaljujući podršci Autonomnog ženskog centra i Žena u crnom. Opisujući svoje doživljaje nasilnih scena, pasivno ili aktivno, kao subjekat ili kao objekat nasilja, shvatili smo da posedujemo izvestan nedostatak-nedostatak emotivne pismenosti. Bilo nam je teško da izrazimo emotivni aspekt svog učešća u nasilju. Upravo na identifikaciju osećanja treba da stavimo akcenat. Naš cilj je širenje ove muške grupe i formiranje eventualne Muške mreže.
Lepa: Ove rečenice koje sam čula večeras, od strane tri muškarca, nisam čula u mom životu, u ovom gradu, tako da sam na neki poseban način uzbuđena zato što nastavljamo naš ženski pokret zajedno sa muškim-zajedno. Nama su veoma važne radionice na kojima žene pričaju svoja iskustva, muškarci pričaju svoja iskustva, govorimo šta smo osećali/le, šta smo mislili/le, šta smo tada uradili/le.To su jako važne stvari za nas. Ono što je po meni istorijsko je to što u patrijahalnoj ulozi muškarcu nije dato da govori o svojim doživljajima i iskustvima.To je ono što je novo i što vi hoćete da promenite, da muškarci počnu da misle, iskazuju i uopšte, nešto urade sa svojim osećanjima. Događa se da Muška grupa razmišlja o svom polu kao o grupi, i to je novo, to do sada nije bilo. Treća stvar koja je važna su zajeičke radionice. Kada muškarci govore svoje iskustvo nasilja, žene ćute i ne komentarišu. Tako je i kada žene pričaju. Poenta je da napravimo jedan siguran prostor jedni za druge, poenta je da saznamo. Prvi put mi imamo da se muškarci organizuju po principu lično je političko. To je feministički princip, vi ste krenuli iz vašeg ličnog iskustva, upravo kao što su se žene organizovale i rekle: Mi više nećemo da budemo žrtve.
Danijel Mang(Nemačka): Reći ću vam nešto o aktivnostima anti-seksističke muške grupe u Nemačkoj. Ove grupe postoje u Nemačkoj od osamdesetih godina i glavni slogan im je bio slow motion-lagane promene. Nama je bio problem da nađemo motiv da se muškarci oslobađaju i da budu antiseksisti. Najveća kontradikcija je bila da dekonstruišemo naš privilegovan položaj postepeno i nađemo samopouzdanje da delujemo politički. Nama su važne promene u ličnom ponašanju: da naučimo da slušamo, da ućutimo na pravom mestu, da podržimo žene i Druge oko nas. Važan nam je i odnos emotivne eksploatacije, jednako kao i ekonomske eksploatacije. Kada muškarac od žene prima emocije, ljubav, pažnju, negu a za uzvrat ništa ne daje, čak reaguje agresivno, to bi bio odnos ekonomske eksploatacije. Na taj način se cementira patrijarhat i stvara distanca i među samim muškarcima. Mi smo sebe menjali kroz prostore zajedničkog života, u skvotova i komunama, gde su bili zajedno i žene i muškarci ili smo živeli podeljeni, a poenta je bila raspodela posla, gde su muškarci preuzimali izvesne obaveze, kućne poslove i brigu o deci... Antimilitarizam je takođe veoma važna oblast našeg delovanja- tu su razne publikacije koje su radili muškarci radikalno levo orjentisani i koje su bile usmerene na militarističke instutucije. Poslednjih godina u zapadnim zemljama je sve manji broj antiseksističkih i feminističkih muških grupa, zato što postoji antifeministički talas. Zbog ove situacije smatram da budućnost muških, antiseksističkih grupa stoji upravo u internacionalnom povezivanju grupa koje bi se više bavile kritikom dominantnog muškarca, srednje klase, koji je zapadnjak, heteroseksualac. I taj model treba sa svih strana napadati.
Tribina je održana u okviru međunarodne konferencije "Globalizujmo solidarnost i socijalnu pravdu" u Beogradu , 7.-8. i 9. marta 2003. godine, u organizaciji Žena u crnom, Ženskih studija i Društva studentkinja i studenata Filonus.
Rade: Jedan od razloga zašto sam ja u ovoj grupi je moja lična istorija. Ja sam učestvovao u građanskom ratu od 1991. godine i imao sam prilike da vidim jednu scenu kada svi muškarci iz grada odlaze se puškama, rančevima i bombama, a ostavljaju žene, decu i starce same i nezaštićene. Posle se vraćaju u to isto mesto i zatiču polovinu njih živih, polovinu žena silovanih i polovinu dece u potpunom rastrojstvu. Takođe, ja se usuđujem da izađem iz svog Ja i da pokušam da budem solidaran i čujem druge. Nastojim da učinim nešto i da menjam, da zajedno počnemo da nagrizamo patrijarhat. Muškarci ne govore o svojim osećanjima, ne zato što ih nemaju, već zato što ih ne prepoznaju, jer ih celog života guraju da budu čvrsti, stalno napeti, da budu ti koji će da udare šakom o sto. Ja to ne želim, meni su moje emocije važne i trudim se da ih upoznam.
Srećko: Prošle godine, na seminaru na Zlatiboru, susreo sam se sa jednim dubokim intimnim iskustvom, sa snažnim osećajem emotivne nepravde, naročito kada sam video da ja učestvujem u reprodukciji te nepravde. Zahvaljujući podršci koju smo dobili od pojedinaca i organizacija, odlučili smo da povedemo jednu inicijativu i da se obratimo muškarcima. Veoma su mi pomogle radionice koje su organizovane zahvaljujući podršci Autonomnog ženskog centra i Žena u crnom. Opisujući svoje doživljaje nasilnih scena, pasivno ili aktivno, kao subjekat ili kao objekat nasilja, shvatili smo da posedujemo izvestan nedostatak-nedostatak emotivne pismenosti. Bilo nam je teško da izrazimo emotivni aspekt svog učešća u nasilju. Upravo na identifikaciju osećanja treba da stavimo akcenat. Naš cilj je širenje ove muške grupe i formiranje eventualne Muške mreže.
Lepa: Ove rečenice koje sam čula večeras, od strane tri muškarca, nisam čula u mom životu, u ovom gradu, tako da sam na neki poseban način uzbuđena zato što nastavljamo naš ženski pokret zajedno sa muškim-zajedno. Nama su veoma važne radionice na kojima žene pričaju svoja iskustva, muškarci pričaju svoja iskustva, govorimo šta smo osećali/le, šta smo mislili/le, šta smo tada uradili/le.To su jako važne stvari za nas. Ono što je po meni istorijsko je to što u patrijahalnoj ulozi muškarcu nije dato da govori o svojim doživljajima i iskustvima.To je ono što je novo i što vi hoćete da promenite, da muškarci počnu da misle, iskazuju i uopšte, nešto urade sa svojim osećanjima. Događa se da Muška grupa razmišlja o svom polu kao o grupi, i to je novo, to do sada nije bilo. Treća stvar koja je važna su zajeičke radionice. Kada muškarci govore svoje iskustvo nasilja, žene ćute i ne komentarišu. Tako je i kada žene pričaju. Poenta je da napravimo jedan siguran prostor jedni za druge, poenta je da saznamo. Prvi put mi imamo da se muškarci organizuju po principu lično je političko. To je feministički princip, vi ste krenuli iz vašeg ličnog iskustva, upravo kao što su se žene organizovale i rekle: Mi više nećemo da budemo žrtve.
Danijel Mang(Nemačka): Reći ću vam nešto o aktivnostima anti-seksističke muške grupe u Nemačkoj. Ove grupe postoje u Nemačkoj od osamdesetih godina i glavni slogan im je bio slow motion-lagane promene. Nama je bio problem da nađemo motiv da se muškarci oslobađaju i da budu antiseksisti. Najveća kontradikcija je bila da dekonstruišemo naš privilegovan položaj postepeno i nađemo samopouzdanje da delujemo politički. Nama su važne promene u ličnom ponašanju: da naučimo da slušamo, da ućutimo na pravom mestu, da podržimo žene i Druge oko nas. Važan nam je i odnos emotivne eksploatacije, jednako kao i ekonomske eksploatacije. Kada muškarac od žene prima emocije, ljubav, pažnju, negu a za uzvrat ništa ne daje, čak reaguje agresivno, to bi bio odnos ekonomske eksploatacije. Na taj način se cementira patrijarhat i stvara distanca i među samim muškarcima. Mi smo sebe menjali kroz prostore zajedničkog života, u skvotova i komunama, gde su bili zajedno i žene i muškarci ili smo živeli podeljeni, a poenta je bila raspodela posla, gde su muškarci preuzimali izvesne obaveze, kućne poslove i brigu o deci... Antimilitarizam je takođe veoma važna oblast našeg delovanja- tu su razne publikacije koje su radili muškarci radikalno levo orjentisani i koje su bile usmerene na militarističke instutucije. Poslednjih godina u zapadnim zemljama je sve manji broj antiseksističkih i feminističkih muških grupa, zato što postoji antifeministički talas. Zbog ove situacije smatram da budućnost muških, antiseksističkih grupa stoji upravo u internacionalnom povezivanju grupa koje bi se više bavile kritikom dominantnog muškarca, srednje klase, koji je zapadnjak, heteroseksualac. I taj model treba sa svih strana napadati.
Tribina je održana u okviru međunarodne konferencije "Globalizujmo solidarnost i socijalnu pravdu" u Beogradu , 7.-8. i 9. marta 2003. godine, u organizaciji Žena u crnom, Ženskih studija i Društva studentkinja i studenata Filonus.
