Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Staša Zajović: U Srbiji se namerno sećaju svojih zločinaca i ne stide se toga

Srebrenički genocid 11. jula bit će obilježen šutnjom, molitvom, sjećanjem u Bosni i Hercegovini i mnogim državama. U susjednoj Srbiji, jedna od rijetkih koja će to uraditi je Staša Zajović, osnivačica organizacije „Žene u crnom“ , koje svake godine u centru glavnog srbijanskog grada Beograda, hrabro i neustrašivo obilježi ovaj datum. Ova dobitnica mnogih nagrada za mir za Interview.ba komentarisala je sinoćnje proteste u Beogradu, te kako je Srbija postala jedna vrsta konc logora pod sadašnjim vodstvom. Razgovarali smo sa njom o Aleksandru Vučiću, Zoranu Đinđiću, srebreničkom genocidu i masovnom nepriznavanju istoga, ali i o političkoj perverziji, opoziciji i zastrašivanju.

Razgovarao/la: Ines Sandžaktarević
Foto: Media Centar

INTERVIEW.BA: Sinoćnji protesti u Beogradu zbog najava predsjednika te zemlje Aleksandra Vučića o uvođenju policijskog sata obilježeni su policijskom brutalnošću. Da li ste prisustvovali, šta se to sinoć dešavalo u glavnom gradu Srbije?

ZAJOVIĆ: Nakon obraćanja Vučića, došlo je to potpunog opravdanog izliva nezadovoljstva, besa, očajanja i ponižavanja kojim su izloženi ljudi u Srbiji. Od početka vanrednog stanja, vodila se neprekidno predizborna kampanja i nije bio ni jedan pokušaj koji nije ukazivao na to da se pandemija koristi u svrhu potpunog zastrašivanja stanovništva, ukidanja pluralnog mišljenja uvođenjem najstrašnije mere, kažnjavanja i diskriminacije starijih od 65 godina. Postali smo neka vrsta otvorenog konc logora. To pokazuje nastavak lanca nasilja koji ova država neprekidno proizvodi, od 1991. godine do danas, to znači da je to krug bez kraja i pokazuje da su ljudski životi ništavni, drugih i drugačijih. Teret zločina koji je počinio prethodni režim prenosi se na sadašnjost, pa se zločin manifestuje prema svojima, našima, a koriste se uzvišeni, lažni, patriotski interesi. Nekad je to Kosovo, nekad srpske zemlje. Nisam sinoć bila pred Skupštinom, inače živim u Zemunu i isključim telefon da se revitalizujem pa sam to pogledala kada sam došla kući. Jasno je da je opravdano, adresa je Vučić. Dio nezadovoljstva kapitalizovan je i iskorišten od onih koji su njegova strašila. Kao da je to pozorište lutaka, on sada ima galeriju strašila koji međunarodnim zvaničnicima pokazuje kako je pritisnut bremenitim teškoćama kako se suočava sa ultra desnicom... i kako se nudi: „Ako nećete mene, evo Šešelj“. Ljudi koje poznajem i koji su bili na protestima rekli su neće da ih iko poveže sa strašilima Vučića. To je čitava galerija navijača, huligana, on ih iznajmljuje, koristi ih. To je diskreditovanje jednog opravdanog nezadovoljstva, želi poslati sliku da su to huligani. To je sve jedna politička, moralna, emotivna perverzija, stručnjaci za histeriju moraju to da izučavaju. Svoj narod se prikazuje kao mučenički, stradao, da bi se prebacila krivica, ali to rade i drugi narodi. Ali, u Srbiji se namerno sećaju sada svojih zločinaca i ne stide se toga. Sada srpske žrtve i ne govore, nema prostora za njih, kako da očekujete da bude za druge? Prostor ima, kako kaže Vulin, „došlo je vreme tihog ponosa“, da se ničega ne stidimo i da su naši heroji osuđeni ratni zločinci. Daje se prostor sinu Ratka Mladića, dakle ne samo tim zločincima, nego i njihovim srodnicima. To je crna rupa, najdublja crna rupa, zombizacija ove zemlje.

INTERVIEW.BA: Na 20. godišnjicu obilježavanja srebreničke tragedije izjavili ste da „Srbija kad ugleda sebe u ogledalu, videće Srebrenicu“. Prošlo je od toga pet godina. Šta danas Srbija vidi kada pogleda „u ogledalo“?

ZAJOVIĆ: Srbija se ne gleda u ogledalo, ne zanima je to. To je nepostojeća tema. Na pravnom nivou, bilo bi previše da tražimo od njih da zločin Kravice okvalifikuju kao genocid, imaju organizovano ruganje žrtvama. To Šešelj radi. Preduzeto je čitav niz koraka koji su isključile tu temu. Nemaju šta da se gledaju, u javnosti ne postoji ta tema, osim ako treba reći: „Žene u crnom će opet ovih dana da nas optužuju.“ ili ako je neka umjetnička manifestacija, pa kažu: “Čuli smo da dolaze strašne Žene u Crnom, opet će govoriti u Srebrenici“. Osim nama neki jako bliskih medija, ne govori se o tome.

Neoprostivu grešku je organizicioni odbor napravio 2015. godine pozivajući Vučića, jer je od dželata pretvoren u žrtvu, to je nasramniji čin koji postoji da je njemu dozvoljeno i bilo kome iz Srbije da dođe, a ne priznaje genocid, ne poštuje sudske presude i zašto se onda moraju uslišati molbe nekih zapadnih ambasada, poimanje pomirenja.

On se oprao i kaže: „Dat ću tih pet miliona“, ko zna za šta, možda za promociju ratnih zločina. Jasno mi je zašto glasaju za njega, ja dobro poznajem stanje na terenu, to su pritisci, radim sa radnicama... moramo shvatiti, jasno mi je zašto su primorani. Ali, ne i zašto se dobar dio elite u Srbiji podanički ponaša prema njemu, to je problematično. Kako prihvataju da sebe oslobode od elementarne ljudskosti i odgovornosti? Tu je i pogoršana međunarodna situacija, proces integracioni ne postavlja to kao pitanje niti kao uslov. Stvari koje su pragmatične se ne poduzimaju. Situacija je mnogo gora nego ranije. Genocid ne priznaje režim, niti ga je izgovorio. Opozicija također misli da je genocid neka stvar koja se može preimenovati, bagatelisati. Sve je nedostojno države koja pretenduje da se standarizuje, demokratizuje.

INTERVIEW.BA: Govorili ste o priznavanju genocida, što se u Srbiji od strane političkog vodstva još nikada nije desilo. Šta ili ko treba da se desi da bi se to promijenilo?

ZAJOVIĆ: To je osujećeno ozbiljno i na duge staze ubistvom Đinđića, ne jer je bio besprijekoran političar, ali je shvatio s kojim teretom mora da se nosi u dva koraka – hapšenje Miloševića i izručivanje Haškom tribunalu, što mu je bilo neoprostivo. Ima i drugih stvari. Odustajanje od tog modela, suočavanje s ozbiljnim teretom zločina ne znači „isključenje razrednih starješina“, već potpuni izgon iz zajednice u kojoj živiš, represija na svim segmentima života, ozbiljni problemi, a da ne govorimo u biračkom korpusu. Oni čak koji misle, a ima ih, na ovim izborima su bile tri, četiri partije koje su zaista odgovorno i hrabro da je neophodno da se napravi raskid sa zločinima, uključujući i srebrenički genocid, to su Građanski demokratski forum, Liga socijaldemokrata i pojedinci iz Demokratske stranke. Znali su da ne ubiru nikakve poene.

Nemoguće je to učiniti bez sinhronizovane multidisciplinarne neprekidne, stalne kampanje i na deset makar nivoa akcije – osmišljene, prihvaćene takoreći konsenzusom, a to ne može bez promjene na pravnom nivou.

Ako mi kažemo da nemamo veze sa režimom Miloševića, ako je zločin tada počinjen, da li imam veze sa tim režimom? Ako kažeš „imam kontiunitet sa državnom vlašću, ali ne sa režimom“, onda moram da se distanciram javno i jasno do svega što je radio taj režim.

Najveća nepravda Tribunala je jer je Milošević umro bez presude, bilo bi sasvim drugačije da je presuda izrečena.

Oni nisu skinuli to breme i onaj ko je pokušao je Đinđić i ubijen je. Radi se o individualnoj krivičnoj odgovornosti, ali, to je i pitanje moralne odgovornosti i saučešništva. Onda kada ne postoji u obrazovnom programu jasan odmak od tog vremena, kada ne postoji u estetici, u kulturi, medijima...

INTERVIEW.BA: Kažete „nas, obične ljude“. Ipak, vi ste u Srbiji među rijetkim koji javno govore o zločinima, genocidu u BiH, a često ste meta verbalnih napda ekstremista. Da li vas je strah nekada?

ZAJOVIĆ: Prijavimo uvek 10. jula. Postoji militarizacija tih akcija, bude ih na stotine, nekada dolaze specijalne jedinice.

Oni nas kao štite, a ustvari skreću pažnju na nas, kao izrode, kao virus korona, mi smo zaraza koja ne treba da se širi van tog kordona jer možemo srpski narod da zarazimo, to je mašinerija proizvodnje neprijatelja.

Na pravnom nivou, imamo oko 14 procesa, sve protiv nas. Svi počinioci su oslobođeni, u sudskim presudam kažu „one se bave idejama koje nisu prihvaćene, nisu rodoljubive prirode i moraju da izazovu opravdan gnev“. Te sudije ne shvataju šta je diskriminacija, ljudska prava, ... Ali, ako hoćemo pravnu državu, a ja hoću, onda je jedan naporan put, moram da kažem, sizifovski, taj da stalno tužiš državu i tražiš odgovornost uz iluziju da će pravda biti zadovoljena. Mi najviše imamo problema zbog tih naših odnosa prema ratnim zločinima, a mi smo sekularna grupa. Imamo tih visećih krivičnih prijava i ne znamo kada će ih aktivirati, to su ta njihova strašila. Zaduženi su da podnose krivične prijave, pa tužilaštvo to razmatra, umesto da odbaci. To su igre u kojima odvraćaju ljude od organizovanog pritiska na državu i u pravcu stvaranja države kao pravne i odgovorne.

INTERVIEW.BA: Dobro poznajete političke prilike u zemlji, borite se za pravdu, a da li možemo u skorijoj budućnosti očekivati da vas vidimo kao članicu neke političke partije?

ZAJOVIĆ: Ne, ja ne vidim sebe u tome, nisam ni u SFRJ. Nemam nikakave veze s tim. Imam svoje favorite naravno. Ali, nemam talenta za te stvari, iznutra. Nemam taj odnos da gledam sa visine, čak i divljenje imam, ali nisam za tradicionalnu politiku, ne zanima me. Ali, ne potcjenjujem, neophodna je. Više sam osoba od pokreta i ono što se zove – alternativna moć.

INTERVIEW.BA
srijeda, 08 Juli 2020 20:07