Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Uvod u jednu smrt

Miloš Stambolić

"Rezervista Miroslav Milenković, rođen pedeset i prve, otac dvoje dece, građevinski radnik, pripadnik Jedinice Teritorijalne odbrane iz Gornjeg Milanovca, ’dignute’ 17. septembra, nije mogao da izdrži insistiranje svoga majora Rajka Šutića da se opredeli - hoće li među ’izdajnike’ u jednom stroju, ili među ’prave Srbe’ u drugom, mnogo manjem. Pošto je više puta prelazio iz jednog stroja u drugi, rastrzan između sopstvenog zdravog razuma i drugarstva i oficirskih govora o ’patriotizmu’, ’srpstvu’ i ’izdaji’, Miroslav Milenković je zastao u jednom trenutku između dva stroja i ispalio sebi metak u glavu. To se desilo negde između Šida i Tovarnika, 20. septembra 1991. Smrt Miroslava Milenkovića najbolje ilustruje moralne dileme, ljudske tragedije i duboki besmisao građanskog rata u Jugoslaviji" (Republika, 1-15.11.1991, Beograd).

Pri jasnom razlikovanju učinjenog i rečenog, mitska Antigona je škrta na rečima. Zato su morale biti napisane mnoge Antigone. Kirilov govori možda i previše, ali to nije smetalo da se o njemu i njegovom činu govori u čitavoj biblioteci. Miroslav Milenković se ubio ćutke i zato bi njegovom činu primerenije bilo ćutanje, priličnije bi bilo bdenje. No, pre no što zaćutimo o onome o čemu se ne može govoriti, morali bismo znati o čemu ćutimo, pokušati da omeđimo to ćutanje. Oglušiti se o ovaj čin značilo bi dopustiti da on bude proglašen bogohulnim, protivprirodnim, asocijalnim i antidržavnim, da bude omalovažen kao bezrazložan i bezuman.

Ako su svi koji nisu krenuli put Tovamika „izdajnici“, nije li i Miroslav Milenković "izdao"? Nije li onda i bilo kakvo bavljenje ovim "izdajnikom", upitanost o značenju i smislu, o zašto i čemu njegovog čina, a pogotovu odbrana razložnosti toga čina - "izdaja" takođe?

Nema izveštaja koliko je čin Miroslava Milenkovića na licu mesta izazvao prezira, koliko zavisti, koliko straha i sažaljenja. Dok se vest o njegovoj pogibiji teško probijala do Beograda, pobornici mira su, iz večeri u veće, palili sveće i upisivali se u knjigu žalosti, objavili knjigu epitafa, dostojnu Grobnicu za Miroslava Milenkovića i svrstali se tako u red "izdajnika". Čin Miroslava Milenkovića shvaćen je tu ne samo kao njegov lični čin nego i kao čin učinjen u ime drugih i za druge.

Ako je "junaštvo car zla svakojega", onda su i "nesrećne zemlje kojima su potrebni heroji". Šta tek reći za zemlje kojima su potrebni koliko junaci toliko i izdajnici? Junaštvo podrazumeva ne samo žrtvovanje za druge nego i žrtvovanje drugih. Junaštvo je rodno mesto izdaje, izdaja je rodno mesto junaštva. Nema Jude bez Hrista, nema Hrista bez Jude. Pojmovi junaka i izdajnika su korelativni. Poput dijalektike roba i gospodara, dijalektika junaka i izdajnika premrežuje čitavu ovdašnju istoriju.

Srbi jesu opanjkani da radije ratuju no rade, ali mit o junacima i izdajnicima je bio i ostao jedan od stožera srpske ideologije. I stoleće posle Ilariona Ruvarca istorija se ovde razumeva i tumači prevashodno fantazmom izdaje, one večne mitske izdaje i one personiflkovane, brankovićevske. Mitom izdaje stara istorija se tumači i opravdava; tim mitom se danas nova istorija proizvodi. Tom mitu niko ne može umaći, pa mu ni sam Bog nije umakao. I njega je stigla novokomponovana pesnička kletva i žigosala kao izdajnika. O Miroslavu Milenkoviću ne znamo ništa više no što piše u novinskoj vesti. Njegova eventualna prethodna ranjivost, trenutno pomračenje uma - samo tamo gde uma ima, um se može pomračiti; samo tamo gde pameti ima, pamet može stati - melanholična neodlučnost ili vrhovna lucidnost nisu dovoljni da se njegov čin objasni, a još manje da se razume u svoj svojoj paradoksalnosti i tragičnosti.

Nepoznavanje "unutrašnjeg pejzaža samoubice" ne oslobađa nas obaveze da govorimo o onom spoljašnjem, da se pitamo o smislu njegovog čina. Čak i u slučaju da je ova tamnovilajetska situacija u koju je Miroslav Milenković doveden bila samo poslednja kap koja je prevršila meru njegovog života, to ne može umanjiti značaj njegovog čina. O smislu i značenju ovog čina možemo govoriti samo ako ne zaboravimo gde je i kada je učinjen, da je učinjen baš tu i baš tada, da nije učinjen ni negde drugde, ni pre ni posle. Imajući u vidu samu situaciju i sve što je čini i što je do nje dovelo, moglo bi se o smrti - pogibiji, samoublstvu Miroslava Milenkovića govoriti ako ne kao o ubistvu, onda kao o samoubistvu u nužnoj samoodbrani.

Ali da bismo razumeli čemu ovog čina, mnogo je važnije ono što je Miroslav Milenković učinio sa onim što mu Je već bilo učinjeno. Prisvojivši je, učinio je svoju smrt svojim delom. Svojevoljnom smrću prekoračio je granice svog života. Potvrđujući svoju "beskrajnu moć odlučivanja", manifestovao je više svoju pripadnost no svoje otpadništvo. Njegov čin je koliko protest toliko i poruka. Njegov čin govori ne samo o nemogućnosti prihvatanja situacije, nemogućnosti svrstavanja u jedan ili drugi stroj, on je više od svega pobuna protiv samog postrojavanja, pokušaj da se besmislenost rata učini prozirnom.

Strah od ubijanja i strah od smrti, svoje i svačije, čekali su Miroslava Milenkovića u jednom, strah od poniženja i greha i stid od straha dočekivali su ga u drugom stroju. Ni junak ni izdajnik, ni bojovnik ni begunac, nije mogao izabrati ni jednu ni drugu ponuđenu ulogu. U procepu između sopstvene savesti i nametnute dužnosti, između svoga ja i društvenoga nad-ja, drugog izbora nije ni imao.

Razgovor o smislu i o značenju samoubistva Miroslava Milenkovića, o njegovim uzrocima i razlozima, morao bi biti i razgovor o odnosu između pojedinca i zajednice, o pravima pojedinca, o pravu na prigovor savesti, o pravu na građansku neposlušnost u stvarima za koje nije unapred data saglasnost.

Kako započeti ovaj razgovor u sredini u kojoj je etos podređen etnosu, u kojoj je pojedinac nacionalizovan? Razgovoru nema mesta u sredini čija akademija ne zna šta bi bila suverenost pojedinca, za koju je pojedinac puka jedinica u njenim okrutnim demografskim proračunima.

Takav razgovor nije moguć u sredini u kojoj se, da bi se "raskrinkalo" i osudilo masovno "izdajničko dezerterstvo", propoveda da je sama pojava pojedinca "simptom bolesti grupe". Ni manje ni više.

Kao da se jedva dočekalo da se "oslobodi" nekakav nebulozni "protomentalitet" pa da se naplatimo i za onih pet stotina i za ovih pedeset godina, da se vratimo tom našem izvornom protomentalitetu, da ga zagovaramo, potpaljujemo i razgorevamo kao poslednju branu da Srbi ne postanu "zadušna žrtva novog evropskog poretka".

Pojedinac je svakakav i zbog toga redundantan, ne uklapa se bez ostatka u celinu, "ne čini zapoveđeno", odbija da ide u rat "u kome i nismo", pali mirovnjačke sveće - što je nekad tu crkvi bilo zabranjeno - i tako slabi opitu borbenu gotovost, ugrožava ratnički mentalitet, potkopava monolitnost celine.

Teorije o celini koja je uvek nešto više od zbira svojih delova, to jest pojedinaca, teorije su kojima se zasniva i podastire svaki totalitarizam, bez obzira na njegov predznak i boju. To više od zbiru, taj višak vrednosti koji proizvode ove teorije mera je svakog totalitarizma, mera poništavanja razlika među pojedincima. Upravo to više od zbira ukida pojedinca za račun opšteg, vaskoliko našeg i svenarodnog. To više od zbira nije suma svih aktuelnih i virtuelnih razlika, odnosa i veza: upravo ono te razlike, odnose i veze onemogućuje pošto je već onemogućilo pojedince.

Tamo gde nema mesta za razlike, razlike se pretvaraju u suprotnosti - mogući su samo "junaci" i "izdajnici". Logika binarnih suprotnosti ne ostavlja mesta ni za šta treće. Odasvud ugrožen, posvuda oklevetan, pojedinac ovde ne može da dođe ni do reči. Razlozi nemogućnosti razgovora o odnosu pojedinca i zajednice postaju razlozi krajnjih činova. Tamo gde se ne zna šta bi bila suverenost pojedinca, pojedinac svoju suverenost može da potvrdi tek samoubistvom.

*

Prelazeći iz stroja u stroj, Miroslav Milenković je prokrstario ćelu istoriju: noseći "tradiciju mrtvih što kao mora pritiska mozak živih", nosio se sa preteškim prtljagom predrasuda, fantazmi i himera, sa teškim bremenom mitskih i epskih nauka i utuka, utuvljenih slika i floskula.

U taj prtljag spada i vetrovitost i brdovitost Balkana; Balkan između Istoka i Zapada, a ni Istok ni Zapad - tek antemurale Istoku i Zapadu; u prtljagu su i srpska redakcija hrišćanske inverzije Neba i Zemlje i ponovo tabuisani kosovski mit, bukvalno shvaćeno opredeljenje za nebesko carstvo; mit večne izdaje i mit svetih ratnika osvetnika, mit o večnim pobednicima a gubitnicima; tu su i umišljeno Večno prokletstvo i mit o ratu kao večnom usudu; groteskna megalomanija, smešni i lažni gigantizam i sasvim stvarna manija gonjenja; klaustrofobična agorafobija i agorafobična klaustrofobija, strah od prostranstva koliko i strah od teskobe. U prtljagu su i Vatikan i Kominterna i tobožnja Svetska zavera, loše pročitano Načertanije i sasvim dobro pročitani Memorandum.

Celu tu ideološku pođgrađuju - osnova nam je, za sve, na nebu, nebeska - nosio je Miroslav Milenković iz stuja u sttpj, kolebajući se između dvaju tamnovilajetskih kajanja da bi, na kraju, napustio Tamni vilajet. Bez temeljite pretrage ovog prtljaga nećemo moći razumeti čin Miroslav Milenkovića. Bez razumevanja i prihvatanja tog čina nećemo moći ponovo izgovoriti mi...

Tamni vilajet nije taman zato što je skučen i pre-napvićen, taman je zato što u njemu nema mesta za ono što i ne zavisi od prostora i što ne zaprema nikakav prostor, taman je zato što je bez svetlosti pa su u njemu sve ovce nužno crne. Nedostatak onoga što i ne zaprema nikakav prostor ukazuje se kao nedostatak prostora. Otuda, valjda, ni manje prostora ni više velikodržavlja, svoj relativnosti prostora uprkos. Rat za prostor neizbežno se pokazao kao gubljenje vremena. Izgubljeni u vremenu, grabe se za prostor.

Pregaženi vremenom, mahnito gaze prostorom. Strah od teskobe pre svega je strah od vremena, od promene, od drugog i drukčijeg. Zato je i uspravna axis mundi - kosovsko opredeljenje - mogla biti oborena ničice na zemlju da bi poslužila kao puka zemljomeračka alatka...

... U čuvenom vukovarskom Rat je, bre, u srpskoj neartikulisanosti toga turskog bre, bilo ono dugo ili kratko - silazno je svakako, u tom srditom, i pretečom i zapovednom bre, u srdžbi i gnevu "oslobodioca" Vukovara koji ga izgovara, u prostoti toga bre, u njegovoj nemuštosti, sam rat nalazi svoju mogućnost i opravdanje. Rat i jeste tu jer je rat, bre.

Rat nije više nešto što ljudi čine jedni drugima, rat je ovde neka viša, elementarna sila. Zanemarivanjem onoga što ljudi čine i što su tu na licu mesta već učinili, rat postaje nešto što se događa logikom prirodne nužnosti ili silom božje volje.

U tom Ralje, bre sve su razlike izbrisane, nema ni mrtvih ni ruševina, sve je pod velom tog Ralje, bre, sve je poravnano i izjednačeno. Rat ovde prestaje bih nešto očigledno, opipljivo i krvavo; preseljava se u svet himera. Takvim ratom, na izgled, niko ne upravlja, on je zla kob, zov sudbine koja je sve unapred opredelila. Kao prst sudbine, rat je nešto što postoji pre ljudi i nije u njihovoj vlasti; on nam dolazi, on se događa. Eto, rat nas je snašao; rat nas je zadesio.

Ako je rat bre rat, on kao i da nije više rat: zadata smrt nije više smrt; smrt postaje nešto izvan domašaja vinovnika smrti, maltene nešto benigno; izbrisane su sve razlike, pa i ona osnovna razlika između života i smrti.

Tako mistifikovani i esencijalizovani, rat ovoga bre i bre ovoga rata sasvim dobro služe da se sakriju ili preruše ratni ciljevi, da se "preventivna samoodbrana" pretvori u "preventivnu osvetu", da se prikrtje besmisao rata, da se opravda sve što se u ratu događa i sve Što gospodari rata čine, da se uništavanje gradova i sela proglasi njihovim oslobađanjem.

I, zaista, tako mitski prepariran i prerušen, rat se spušta u svet, vraća se među ljude, i one vine i one nevine, kao stvarna viša sila, kao sila kojoj se ne može odoleti. Rat se mitizuje i kao mit realizuje. Pretvoren u višu silu, vraća se kao viša sila: Ralje, zaista, bre.

Zato između Šida i Tovarnika i nije bilo nikoga da kaže: Čovek se ubio, bre.

*

Tek što se izbavio iz logora, unezvereni starac pred televizijskom kamerom, prelazeći rukom preko grla, priča:
"Zabodu nož ovde i idu dovde, a posle samo - gude, gude, gude..."
Otkuda ova strašna metafora?
Smemo li je tumačiti? Smemo li se nadneti nad ponor koji ona otvara? Kaže li metafora da su guslavi do sada samo guslali, da je kucnuo čas... Smemo li završiti ovu rečenicu? Smemo li se praviti da metaforu nismo čuli, da je nismo razumeli?
Kada se izgubila, kamo je nestala razlika između gudala i noža, između života i smrti? Šta je život ako nije ta razlika? Da li je smrt išta drugo do ništenje te razlike?
Zadrhti li ruka koja povlači gudalo, zadrhtaće i ruka koja uzima nož. Ako ne, onda ne. Posle neće biti ničega, ostaće samo ništa.
Ako se i posle Aušvica ipak piše lirska poezija, ona nije više ono što je bila. Posle ove metafore gotovo je sa epskom poezijom. Kosovski ciklus je konačno završen. Uzalud će se i dalje guslati, iz gusala se više ništa ne da izgudeti. Guslanje se izguslalo.
Mudrost jezika rekla nam je to na vreme. Nismo tu mudrost čuli, nismo je razumeli.
Otuda, valjda, ova metafora.

Tekst je objavljen u časopisu Erasmus: časopis za kulturu demokracije, broj 4, 1993., Zagreb.