Bila je obična beogradska oktobarska noć: smrt je kosila u crvenim zonama kovid bolnica, na grad su se spuštale čestice zagađenja od koga se narednog jutra teško disalo, mladi u klubovima su pevali i plakali opraštajući se od prijatelja koji u svet odlaze sa kartom u jednom pravcu, neke majke su prebrojavale poslednje novčanice u pregradi „za crne dane“ i pitale se „kako do prvog“?
Obično je bilo u toj noći i što su NN hrabri Obilići u ruke uzeli crni sprej i jurišali na jedna vrata u Jug Boganovoj ulici, da bi na njima ispisali: Kurve u crnom, Ratko Mladić, i potpisa radi, dodali nekoliko simbola sa četiri ćirilična slova S. Narednog jutra, portalima i društvenim mrežama probijala se vest da su aktivistkinje Žena u crnom doživele „još jedan napad“ neke od desničarskih grupa.
Osude zastrašivanja porukama mržnje stigle su od organizacija koje štite ljudska prava, ženskih sestrinskih organizacija, od ljudi koji razumeju i podržavaju tridesetogodišnji beskompromisni angažman aktivistkinja i aktivista najpoznatije mirovne organizacije u Srbiji. Ljudi iz vlasti ćutali su i ovoga puta, uprkos javnim pozivima da se oglase. Nije bilo ni osuda, ni, što je u ovakvim prilikama mnogo važnije, identfikovanja i procesuiranja počinilaca napada.
Žene u crnom oduvek su na meti srpskih desničara. Pre svega zbog zahteva da „Srbija napravi radikalni raskid sa zločinima iz prošlosti“, pokloni se senima nevinih žrtava ratova 1990-ih i onemogući veličanje i rehabilitovanje zločinaca prošlih ratova. Jednako i zbog zahteva da se onemogući svaki oblik političkog delovanja onih koji su u Haškom tribunalu osuđeni za ratne zločine, a danas su (posle odslužene zatvorske kazne) ponovo u zemlji.
Godinama se tolerišu svi oblici napada na Žene u crnom ali i na sve one koje u svom javnom delovanju, bilo kao aktvistkinje, novinarke, umetnice ili političarke glasno istupaju „protiv rata, mržnje i nasilja“: od uvreda, blaćenja, izlaganje medijskom i linču na društvenim mrežama, do pretnji smrću i fizičkih napada. Broj postupaka koji su vođeni protiv napadača je zanemarljiv, a broj osuda na nivou statističke greške. Vlast u Srbiji odavno se održava na proizvodnji neprijatelja, negovanju atmosfere „rata niskog intenziteta“, na strahovima i osećanju nacionalne ugroženosti. Za razliku od 1990-ih, neprijatelji danas nisu s one strane granice, druge nacije ili vere, nego žene i muškarci među nama: Drugosrbijanci, Soroševci, doušnici zapadnih službi, mrzitelji svega srpskog i pravoslavnog, feministkinje.
Ekstremna desnica ovde buja i širi se kao korov. Novi, mladi jurišnici regrutuju se, indoktriniraju i obučavaju u okrilju neregistrovanih grupa ali, sve češće, i u udruženjima građana koja se predstavljaju kao humanitarna, ona koje „neguju i štite srpsku tradiciju“ ili „brinu o dobrobiti životinja“.
Prema istraživanju vojvođanske antifašističke koalicije 2018. na mapi su se našle 23 organizacije i grupe sa odlikama desnog ekstremizma. Danas ih je, sasvim izvesno, više. Njihovo delovanje je tokom prošle decenije tolerisano, potom podsticano i usmeravano, da bi na kraju bilo legitimisano u političkoj areni. Dakle, normalizovano.
Zato, neka nikog od nas ne začudi kad se u jednoj sasvim običnoj beogradskoj, novosadskoj, kraljevačkoj ili vranjskoj noći, na vratima pojave momci sa zadatkom da baš od nas štite srpstvo i brane srpsku čast.
