Obeležavanje genocida u Srebrenici predstavlja jedan od najvažnijih političkih, moralnih i emotivnih činova Žena u crnom. Ulične akcije, stajanje u zanemelosti i crnini na javnim mestima i estetizovani performansi predstavljaju činove kojima aktivistkinje i aktivisti potvrđuju da su ubijeni ostavili najdublji i neizbrisiv trag u njihovim životima, ali istovremeno simbolizuju saosećanje i preuzimanje odgovornosti, iako nisu odgovorne/i, nepristajanje na ćutanje o zločinu, već prihvatanje istine i suočavanje sa njom. Svakom akcijom se od svih građana i države zahteva da učine to isto, iskažu dostojno poštovanje prema žrtvama genocida, priznaju istinu i suoče se sa njom.
Državi, koja odbija da prizna genocid, aktivnosti Žena u crnom predstavljaju najgori „prst u oko”. Režim, koji su kreirali odgovorni za zločinačku ratnu politiku devedesetih, ove akcije ŽUC-a s pravom doživljava kao rušenje temelja svoje moći. Zato su najžešći napadi na Žene u crnom upravo vezani najviše za Srebrenicu, bilo da režim svim svojim sredstvima prinude otvoreno napada ili posredno, preko desničarskih, klerofašističkih, kriminalnih i huliganskih grupa koje kontroliše. Napadi vezani za Srebrenicu su najžešći, jer je Srebrenica najveći kamen spoticanja Srbije.
Svoje prvo stajanje za Srebrenicu ŽUC je održao tokom genocida 17. jula 1995. g. i od te godine redovno odaje počast žrtvama Srebrenice u Beogradu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Leskovcu, Loznici, Šapcu, Valjevu... Jedan od centralnih događaja za ŽUC je obeležavanje genocida na Trgu Republike u Beogradu svakog 10. jula.
„Srebrenica je žestoka reč za Srbiju, gora i od reči feminizam, a Žene u crnom povezuju obe” (Jasmina Tešanović, Beograd).
Ovde su tematski i hronološki predstavljeni napadi na ŽUC povodom Srebrenice: Napadi na ŽUC tokom uličnih akcija, zabrane tribina na kojima se govori o razmerama zločina i međunarodnim presudama, odbijanje zahteva za izgradnju trajnog spomenika žrtvama genocida, ignorisanje kampanja da se prizna genocid, medijske hajke u kojima se aktivistkinje blate i satanizuju, uskraćivanje policijske i institucionalne zaštite prava na slobodu izražavanja i okupljanja, opstrukcija međunarodne saradnje i nezakonito zatvaranje granica pred aktivistkinjama...
I Napadi tokom uličnih akcija: protesta, komemoracije, performan-sa, kako u periodu dok su trajali ratovi, tako i u periodu nakon toga. Donosimo samo sažet „popis” napada, jer je tome u ovoj publikaciji posvećeno više prostora:
Beograd - 10. jul 2004, 2005. i 2009;
Valjevo - 8. jul 2014. i 7. jul 2015.;
Loznica - 9. jul 2015;
Beograd - 10. jul 2015, 2017, 2020. i 10. i 11. jul 2021. g.
Nijedan od napada nije procesuiran, nijedan od počinilaca nije kažnjen!
II Administrativne mere državnih organa: zabrane, opstrukcije tribina, izložbi...
Beograd - Izložba/lavirint „Pamćenje i odgovornost” trebalo je da traje mesec dana tokom jula 2013. godine, ali je iz „bezbednosnih” razloga izložba bila otvorena samo 10 jula. Održana je u Kući ljudskih prava u Beogradu, u organizaciji Žena u crnom, Centra za kulturnu dekontaminaciju, Komiteta pravnika za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Izložene su fotografije u okviru kampanje „11 jul - Dan sećanja na genocid u Srebrenici – proglasite!”. Pretnje klerofašista i huligana iskorišćene su kao alibi za opstrukciju.
Zabrane tribina, jun i jul 2015, povodom 20 godina od genocida:
Zrenjanin - 25. jun - Kulturni centar Zrenjanin odbio je zahtev da izda salu za održavanje tribine o genocidu. Tribina je održana zahvaljujući solidarnosti alternativnog kulturnog centra Zeleno zvono iz Zrenjanina.
Beograd - 18. jun - Dom omladine Beograd i Američki kutak odbili su da izdaju salu sa obrazloženjem: „Dom omladine Beograd ostao je bez odgovornog lica – direktora, koji jedini odobrava vanredne programske aktivnosti koje nisu obuhvaćene Godišnjim planom i programom rada”.
Kragujevac, Američki kutak – 11. jun: otkazali su tribinu o genocidu i međunarodnim sudskim presudama vezanim za Srebrenicu jer je „naša procena da nemamo publiku za vaš program”.
Kragujevac, Studentski kulturni – 16. jun: otkazali su tribinu sa sledećim obrazloženjem: „Do ove odluke je došlo nakon pretnje koju je grupa studenata više puta uputila zaposlenima u SKC u poslednja dva dana. Studentima je najspornija reč „genocid” i prete da će na tu tribinu doći u „ogromnom broju” s namerom da osujete tribinu”. Zahvaljujući aktivističkoj solidarnosti, tribina je održana 29. juna u Domu omladine u Kragujevcu.
Svi kasniji pokušaji da se u javnom prostoru, u kulturnim institucijama, organizuju tribine o genocidu bili su uzaludni.
III Odbijeni zahtevi za izgradnju trajnog spomenika žrtvama genocida u Beogradu
„Par cipela - jedan život” – povodom 15. godišnjice genocida, u julu 2010. g. pokrenuta je kampanja za podizanje trajnog spomenika u Beogradu, u spomen žrtvama genocida u Srebrenici. Prikupljeno je više stotina cipela iz cele Srbije, a planirano je da se akcija nastavi prikupljanjem 8732 pari cipela, što odgovara zvaničnom broju ubijenih na prostoru Srebrenice. Upućeno je više zahteva nadležnim institucijama – Skupštini grada Beograda, gradskom Sekretarijatu za kulturu i Komisiji za spomenike i nazive ulica i trgova.
Komisija je poslala ŽUC-u 4.2.2011. g. sledeći odgovor: „Komisija na sednici od 31. januara 2011. nije prihvatila inicijativu iz razloga što se radi o događaju koji svakako zaslužuje da bude obeležen spomenikom, ali na mestu događaja, kao što je i inače praksa u sličnim slučajevima, a ne u nekom sasvim drugom gradu!”
Povodom godišnjica genocida u Srebrenici, ŽUC je nastavio sa simboličkim podizanjem spomenika žrtvama genocida u Srebrenici.
Nismo se više obraćale nadležnim institucijama jer nemaju ni političku volju, ni moralnog kapaciteta za takav čin. Činjenica da nijedan od zahteva nije uslišen, samo potvrđuje sponu između ideologije zločina i sadašnjih vlasti Srbije, kontinuitet moralnih i kulturnih obrazaca sa režimom pod kojim je izvršen genocid, državno organizovani zločin.
IV Opstrukcije na suđenjima – vređanje i klevete
Suđenje za ratni zločin u Kravici - Pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu osam pripadnika Specijalne brigade Vojske Republike Srpske optuženi su za ratni zločin, odnosno za ubistvo 1.313 Bošnjaka, u okviru srebreničkog genocida, 13. jula 1995. godine. Optužnica za zločin u Kravici podignuta je početkom 2016. godine. To je bio početak najznačajnijeg suđenja pred Specijalnim sudom Višeg suda u Beogradu. Nažalost, optužnicom nije kvalifikovan kao genocid.
Apelacioni sud je 14. jula 2017. godine doneo odluku da se poništi optužnica za ovaj zločin, jer je podignuta u trenutku kad Tužilaštvo za ratne zločine/TRZ nije imalo glavnog tužioca. Suđenje je nastavljeno novembra 2017. godine. Ročišta se često odlažu zbog nepojavljivanja svedoka, neaktivnosti Tužilaštva i odustajanja zaštićenih svedoka zbog pretnji koje dobijaju.
Žene u crnom prate ovo suđenje od početka. Aktivistkinje ŽUC-a su u više navrata bile izložene uvredama, klevetama i pretnjama Vojislava Šešelja u Specijalnom sudu za ratne zločine:
30.03.2018. u Specijalnom sudu u Beogradu je održano ročište na koje je, u pratnji dvadesetak pristalica, došao i Vojislav Šešelj, lider profašističke Srpske radikalne stranke i osuđeni ratni zločinac. U sudnicu broj 2, u deo predviđen za publiku, Šešelj je ušao prvi i zauzeo mesto u prvom redu. Svi radikali su se smestili u prvim redovima. Za porodice žrtava i za medije prednjih mesta nije bilo. Početak suđenja je kasnio, što je Šešelj iskoristio kao priliku da izvređa Žene u crnom i njihovu predstavnicu Stašu Zajović: „Ono je trebalo udaviti čim se rodilo”. Šešelj je potom viknuo: „Ima li ko iz Žena u crnom? Da ih presvučem u plavo”! Budući da je najavljeno da je ovo ročište zatvoreno za javnost, u sudnici nije bilo predstavnika/ca ŽUC-a, a Jelena Diković, novinarka Danasa, iz solidarnosti je viknula da je ona iz Žena u crnom, te su se svi radikali okrenuli ka njoj. Šešelj je pitao kako se zove i kada je ona odgovorila, lider SRS je svojim saborcima iz stranke rekao: „Upišite tamo, Jelena Diković, pa da je prebacimo u plavo”.
Na ovakvo skandalozno ponašanje, koje se odigravalo u prisustvu porodica žrtava, sudsko obezbeđenje nije reagovalo.
23. maj 2018. - Pre početka glavnog pretresa, u publici su sedele porodice žrtava i preživeli, zajedno sa aktivistkinjama i aktivistima organizacija civilnog društva, ali i članovima Srpske radikalne stranke, zajedno sa haškim osuđenikom Vojislavom Šešeljom. Šešelj je sve vreme dobacivao ženama Srebrenice, a za prisutnu Stašu Zajović je rekao sledeće: „Ništa ružnije na Balkanu nije viđeno od Staše Zajović. Ona je toliko ružna da majka nije mogla rukom da je pipne, nego je morala praćkom da je hrani.”
Na to je reagovao aktivista Žena u crnom Mirko Medenica, koji se obratio šefu sudske straže I zatražio da se zaštiti dostojanstvo prisutnih. I nakon opomene, Šešelj je nastavio sa dobacivanjem.
26. februar 2019. – Radikalske pretnje Staši Zajović: više desetina pripadnika Srpske radikalne stranke pretilo je Staši Zajović pred Specijalnim sudom za ratne zločine u Beogradu. Radikali su joj dobacivali da je „kurva” i da je treba „ubiti”. Sudska straža je reagovala tako što je Stašu sprovela u sudnicu, gde je održano ročišta za zločin nad bošnjačkim civilima u Kravici.
V Ignorisanje kampanja u vezi sa genocidom u Srebrenici
Deklaraciju o Srebrenici pokrenulo je, u junu 2005. godine, osam nevladinih organizacija iz Srbije, ujedinjenih u Koaliciju G8, a podržalo oko 50 nevladinih organizacija iz cele Srbije. Povodom desete godišnjice genocida u Srebrenici, Deklaracija je upućena Narodnoj skupštini Republike Srbije sa obavezom da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, posebno žrtava genocida u Srebrenici. Takođe, njome se traži da se poricanje genocida u Srebrenici tretira kao krivično delo. Koalicija G8 je ponovila zahtev 2006, 2007 i 2008. godine. Deklaracija nije čak ni uvrštena u dnevni red Narodne Skupštine Republike Srbije.
11. jul - Dan sećanja na genocid u Srebrenici – „Proglasite” – Kampa-nja je započeta februara 2009. g, nakon što je 15. januara Evropski parlament usvojio Rezoluciju o 11. julu – Danu sećanja na genocid u Srebrenici. Kampanju su pokrenule Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo, Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava, a bila je usmerena ka institucijama Srbije sa zahtevom da se i u Srbiji 11. jul proglasi za Dan sećanja na genocid u Srebrenici. Zahtev je podržalo 100 NVO iz cele Srbije. Nažalost, nadležne institucije nisu uslišile navedene zahteve.
Svakog 11. u mesecu organizovan je protest sa zahtevom da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Održavao se u periodu od februara 2009. g. do jula 2010. g. ispred Predsedništva Srbije.
Svake godine povodom godišnjice genocida u Srebrenici, Žene u crnom i srodne organizacije ponavljaju zahtev da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici i da se negiranje genocida - kvalifikuje kao krivično delo. Nadležne institucije nikad nisu uslišile navedene zahteve!
Tekst je objavljen u knjizi Hajke, psovke i ostalo Dosije o napadima na Žene u crnom,
ur. Staša Zajović i Tamara Spajić, izdale Žene u crnom, Beograd, 2022.
