„Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“
TRENUTAK NADE
Predsednik NGO Livrit iz Preševa, Ajdžan Esati i koordinatorka Žena u crnom iz Beograda, Staša Zajović, pozdravili su prisutne i objasnili svoje razloge zbog kojih su zajednički organizovali predstavljanje knjige „Smeh pod vešalima“ novinara i dramaturga Radeta Radovanovića, baš u Preševu, većinski naseljenom stanovništvom albanske nacionalnosti. Zatim je moderatorka ovog razgovora, Nastasja Radović, novinarka i aktivistkinja Žena u crnom, prestavila- pojedinačno, učesnice i učesnike u razgovoru o knjizi: Dragana Stojkovića- izdavača knjige na srpskom (Mostart Jugoslavija, Beograd), Valjbonu Petrovci/Valbona Petrovci- profesorku Muzičke akademije u Prištini, Šaipa Kamberija/Shail Kamberi - narodnog poslanika u Skupštini Srbije, Lina Veljaka- profesora na Zagrebačkom sveučilištu i Arditu Sinani- doskorašnju predsednicu Opštine Preševo.
Knjige iz Kohe zaplenjene na granci
„Hvala vam svakom pojedinačno što ste došli. Hvala mojim dragim Ženama u crnom. Ne govorim to iz kurtoazije“- autor Rade Radovanović je objavio najnoviju epizodu putovanja svoje knjige od izdavača do čitalaca: „ Dobio sam najnovije priznanje, a to je da je srpska policija na granici oduzela 50 primeraka knjige koje je bilo namenjeno nama ovde. Kada sam u sedmom i osmom mesecu bio kod svojih prijatelja u Prištini, hvalio sam se da sam jedan od čitanijih kosovaskih pisaca, jer je prvo izdanje rasprodato. A sada vidim da sam čitan i u Srbiji jer je moja knjiga zaplenjena na granici.“
Dogodilo se da su iz automobila kojim je u Preševo iz Prištine stigla ekipa TV Koha, na graničnom prelazu zaplenjene knjige kosovskog izdavača „Smeha pod vešalima“ (Kohe) na albanskom jeziku, namenjene publici u Preševu. Kako je prisutnima preneto, granična policija i carinici na srpskoj stani, ovo su obrazložili neposedovanjem odgovarajućih papira o knjigama.
„Veliki izdavači su odbili da izdaju ovu knjigu u Beogradu i to pismeno - neće da se bave politikom, tako su obavestili autora. Ja nisam izdavač nego građanski aktivista koji izdaje knjige, jer je to način za mene da širim neke poruke i neke istine. Sa radošću i odgovornošću sam prihvatio da izdam ovu knjigu. I od nekih 150 knjiga koje sam izdao ovo je jedna od najvažnijih knjiga u toj mojoj produkciji i vrlo sam ponosan na nju, između ostalog i zbog toga što mi je omogućila da dođem u Preševo po drugi put“, rekao je, ukratko, izdavač srpskog izdanja knjige, Dragan Stojković, o teškoćama da se knjiga Smeh pod vešalima pojavi kod velikih izdavača, fokusirajući zatim svoje izlaganje na sadržaj knjige i složenost njenog žanrovskog određivanja (dokumentarni roman, pisan na osnovu činjenica, dokumenata i ličnog svedočenja autora kao dopisnika Radija Slobodna Evropa u vreme bombardovanja SRJ 1999-e).
„Zatim, on je u stalnoj, po službenoj dužnosti, vezi na tim konferencijama za štampu sa medijima i čak biva često pozivan od tadašnjeg ministra informisanja u Vladi Srbije, koji je danas predsednik države, Aleksandra Vučića, koji u toj situaciji pokušava da ima neku vezu, ja bih rekao odstupnicu za slučaj da padne Vlada i ceo taj sistem. Da drži neku vezu sa svetom, sa Evropom, da ima neki alibi.“, Stojković je skrenuo pažnju na razgovore Radeta Radovanovića (sa kojim se može povezati glavni junak knjige Radomir Radović) i sadašnjeg predsednika Srbije. Izdavač romana je posebno naglasio značaj kontakta autora i različitih ljudi koji su mu se obraćali prenoseći mu, neposredno, svoja svedočenja ili informacije o tome šta se događalo na Kosovu dok je trajalo bombardovanje NATO. Stojković je naglasio da je Rade Radovanović saznanja koja je dobijao od svedoka zločina „ilustrovao“ delovima svedočenja tokom sudskih postupaka pred Haškim tribunalom, iz arhive Tribunala i Fonda za humanitarno pravo, kao i navodima iz presuda tog suda.
Svedočenje i upozorenje Dimitrija Tucovića
„Naravno da je u svom tom mraku zla bilo i ljudi koji su sačuvali ljudsko dostojanstvo da bi to mogli Radetu da ispričaju, i u toj vojsci. Tako da je u tom smislu knjiga izuzetno humana i ima jednu kako bih rekao jako dobru nameru, pouku, da pre svega iznese istinu. Vrlo često na promocijama koje smo imali, govornici su predlagali da ova knjiga ili delovi iz knjige uđu u obaveznu lektiru za učenike škola u Srbiji, jer građani Srbije često i ne znaju šta se sve događalo. Ne znaju, jer ceo sistem i propaganda im govore neke druge stvari, kriju podatke.“
On je dodao da je Smeh pod vešalima, knjiga u kojoj je „prvi put jasno rečeno“ da od posledica bombardovanja nije stradalo samo 2.500 građana i građanki SRJ „nego je bilo još 11.000 poginulih i ubijenih Albanaca“. Dragan Stojković smatra da su zločini nad Albanaca od strane regularnih bezbednosnih struktura i paravojski 1998. i 1999., samo nastavak iste politike Srbije koju socijalista Dimitrije Tucović opisuje i kritikuje u knjizi „Srbija i Arbanija“ iz 1914. godine, a koju je Stojković izdao kao reprint.
O ciljevima koje Radovanovićeva knjiga po njemu može postići ili im bar doprineti, njen izdavač je rekao i ovo: „Ono što ova knjiga predstavlja za mene jeste jedna vrsta pružene ruke, Rade je kao pisac - nezavisni angažovani intelektualac, ovom knjigom pružio ruku i ta ruka bi trebalo da dobije odgovor i da se počne razgovarati o budućnosti. Ova knjiga ima tu mogućnost da mlade ljude koje sam ja upoznao ovde u Livritu -pripremi za neki novi svet u budućnosti, da Srbi i Albanci kao građani Srbije i Kosova, svejedno, bez obzira na granice, gledaju kako će živeti zajedno u nekoj drugoj politici, u kojoj postoje prava koja se štite, mogućnost zapošljavanja, školovanja, rada i dobrog života bez nužde odlaska u svet, a ne da se zarade pare, ovde podigne kuća a dođe jednom godišnje na petnaest dana, nego da se ovde živi dobro. Kako pronaći taj zajednički interes svih građana i Srbije i Kosova posle razrešenja svih trauma iz prošlosti? To je ta neka tema i pružena ruka.“
„Imala sam potrebe najpre da objasnim da naše porodično prijateljstvo između Radeta i moje porodice potiče od kasnih osamdesetih godina kada sam ja sa svojom porodicom živela u Beogradu. Naša deca su zajedno išla u vrtić i mi smo se upoznali, naše prijateljstvo traje i dan danas.“ rekla je o svom ličnom odnosu prema autoru i njihovom beogradskom poznanstvu, Valjbona Petrovci. „Ja sam sa njegovim stavovima o ovim političkim zbivanjima bila upoznata još tada, tako da sam imala poverenje da mu ispričam i neka svoja iskustva kao Albanke koja je živela u Beogradu. Ne da me nije krivo shvatio nego me toliko podržao, imao je hrabrosti čak da napiše i jedan članak, mislim da je to bilo 1989. godine, kada sam ja doživela jednu neprijatnost u jednom selu u Srbiji dok smo se vraćali iz Prištine u Beograd.“
Radovanović je želeo da on ispriča neprijatnu a ilustrativnu epizodu sa puta porodice Petrovci od Prištine do Beograda, 1989., a koju je opisao tada u listu „Borba“. Naime, Valjbona i Enver Petrovci su na tom putu, a po mraznom vremenu, morali da potraže pomoć automehaničara. U nekom malom mestu u Srbiji, meštanka je Valjbonu prvo pozvala da sa decom uđu u kuću da se ne bi smrzavali u autu, ali im je zatvrorila vrata, kada je Valjbona Petrovci na pitanje meštanke da li je „Srpskinja ili Šiptarka“, dala „pogrešan“ odgovor.
Biti Albanka u Beogradu 1989.
„Ona je pitala odakle dolazimo, rekla sam iz Prištine. Pitala je da li sam Šiptarka ili Srpkinja. To je bilo prvo pitanje. U prvom trenutku sam pomislila da kažem Srpkinja, samo da sklonim decu u toplo. Međutim, pojavio mi se jedan bunt i rekla sam da sam Šiptarka. Rekla je: „Šta ćeš jadna“, zatvorila je vrata i ušla unutra. To sam ispričala Radetu i on napiše članak u Borbi. Ljudi su pod uticajem dnevne politike i propagande nasrnuli na Radeta. Svi su govorili o nekim silovanim kaluđericama. Ta propaganda i to antialbansko raspoloženje je trajalo godinama. Ja, lično kao Albanka, nisam doživela neku neprijatnost u Beogradu. Mi smo bili okruženi umetničkim svetom koji je na sve to i na politiku gledao drugačije. Međutim, biti Albanac i živeti u Beogradu u tom antialbanskom raspoloženju je bilo jako neugodno. Tako da smo odlučili, bez obzira što je Enver radio i dobro zarađivao, da se preselimo. Nisam ovde da pričam o svom životu u Beogradu nego o Radetovoj smelosti. Ispričala sam ovaj slučaj da je još u tim vremenima, dok su slike Miloševića bile svuda, on imao hrabrosti da se odupre toj propagandi i dnevno- političkoj atmosferi. Naravno da smo bili u kontaktu i za vreme rata, dok je on bio u Češkoj kao dopisnik Slobodne Evrope i bio je upoznat sa svim kroz šta smo prošli. I to stoji u knjizi“.
Petrovci je dodala da je knjiga njenog prijatelja Radeta „prevazišla njena očekivanja“ i posebno naglasila da je u Smehu pod vešalima, pronašla podatke i svedočenjima o zločinima na Kosovu, o kojima ni ona nije znala: “Krivica je u samoj politici koja se vodila i na žalost vodi i dan- danas u Srbiji“.
Autor Rade Radovanović je zahvalio Valjboni Petrovci na pomoći, kao i prevoditeljki na albanski-Fljaki Suroi/Flaka Surroi, dodavši da je knjiga veoma čitana na Kosovu, ali i u Albaniji: „Ja sam na jedan način pisac, dramaturg po zanatu i novinar, ali sam ovom knjigom hteo da iznesem ne svoju istinu nego svoje mišljenje o činjenicama i o istini. Ovu knjigu sam napisao dobrim delom i zbog toga što imam puno godina. Strašna su saznanja kada postajete sve stariji i shvatate da živite u jednom zastrašujućem sistemu laži. Sveo sam to na jednu rečenicu koja otprilike glasi da da u tome u čemu ja živim u Srbiji sa svim svojim prijateljima, ono što je istina to je neprijateljska činjenica. Moja knjiga je moje viđenje činjenica koje su deo istine koja se i danas živi na ovom delu balkanskog prostora. Jedni ga zovu Srbija, ja ga zovem Srbija i Kosovo. To je moje pravo i moj izbor. Dok nam je ovako, vođa je Milošević, a jedan od negativnih junaka je AV (Aleksandar Vučić), tada je bio ministar a sada je predsednik države. Neka prestanu da konačno sprečavaju da normalan život i odnosi među ljudima budu zabranjivani. Oni u mojoj knjizi vide neprijateljsku delatnost. Neću da govorim o vlastima u Prištini, ne zato što nisu moji, nego zato što bi to moglo da bude pogrešno shvaćeno“.
Profesor Zagrebačkog sveučilišta, Lino Veljak naglasio je važnost Radovanovićeve knjige za obrazovanje mladih generacija i u Srbiji i na Kosovu: “I ukoliko mladi u Srbiji umjesto mitova o Košarama i junačkim vitezovima koji su se borili za vječnu slobodu srpske Atene, ili „srca Srbije“ i „svete srpske zamlje“. Ako umjesto toga saznaju da su tu činjeni zločini, i da su se neki ljudi među Srbima pokazali kao zvijeri -kakvih, inače, ima u svim narodima...Na žalost -srpski narod i srpska država su, u jednom trenutku svoje istorije, imali tu nesreću da pokažu susjedima ono najgore u sebi i s time bi se mladi u Srbiji morali moći suočiti. Mladi na Kosovu bi se morali, međutim, suočiti sa svjedočanstvima koja su iskazana u ovoj knjizi zbog jednog drugog razloga, da razumiju kako nisu svi Srbi zločinci, da razumiju kako Srbi nisu zločinački genocidni narod, da razumiju kako je samo manjina među Srbima bila na strani zla i činila zlo i da je među mnogim Srbima bilo mnogo onih koji su se zlu suprotstavljali u granicama svojih mogućnosti. “
Istina kao „neprijateljska činjenica“
„Istina je neprihvatljiva za režim, neprijateljska činjenica. Režim kao svoju zvaničnu državnu politiku ima negiranje prošlosti, genocida u Srebrenici, zločina u Račku i drugde. Naravno, ja očekujem da će ova knjiga biti anatemisana. Prošle godine sam pročitao knjigu jednog drugog srpskog autora, Slobodana Pavlovića, „Narodni Albanac“. Oni koji je nisu čitali, preporučujem da je pročitaju, jer je to osnova da se vidi kako se kreirala srpska ekspanzionistička politika prema Kosovu. Lično sam predsedniku i premijeru Srbije poslao po primerak. Bez obzira na to što sada postoje te inicijative kao što je Otvoreni Balkan, što naravno mi u načelu pozdravljamo, nadamo se nekom konačnom sporazumu sa Kosovom. Očekujemo da će takvi sporazumi uticati i na relaksaciju odnosa Srbije prema nama kao manjini ovde. Međutim, apsolutno sam svestan i to sam više puta naglasio u svojim nastupima u parlamentu, da nema projekta koji će doprineti stabilnosti Balkana ako nema suočavanja sa prošlošću“ rekao je jedini predstavnik Albanaca u Skupštini Srbije, Šaip Kamberi.
Po njemu je knjiga Smeh pod vešalima kao „gorki lekovi“, a početak loših odnosa Srba i Albanaca on je pomerio u vreme Balkanskih ratova, pozivajući se i na Dimitrija Tucovića: „Ja ću citirati reči jednog od tadašnjih srpskih političara koji smatra da je odlukama Berlinskog kongresa Srbija opkoljena zemlja, a Srbi uhapšen narod i da Srbija mora izaći na more da bi se osamostalila. U ostvarivanju te politike, Cvijić je branio pravo Srba na severnu Albaniju uprkos nesrpskog stanovništva u tim oblastima - Srbija mora zbog svoje ekonomske samostalnosti dobiti pristup Jadranskom moru i jednom delu arbanaške obale. Dakle, čisto su ekspanzionistički ciljevi u pitanju. Nije to ona parola da je Kosovo kolevka Srbije, tu je nešto drugo po sredi“.
Kamberi je, kao ilustraciju odnosa državnih institucija prema Albancima pomenuo i slučaj presude Vranjskim novinama i Vukašinu Obradoviću koji su tuženi jer su preneli izveštaj Helsinškog odbora o stanju ljudskih prava Albanaca u tri opštine na jugu Srbije u vreme NATO bombardovanja, kada su optuženi pozvali Kamberija kao svog svedoka: „U presudi kojom su kažnjeni Vukašin Obradović i Vranjske novine, piše između ostalog, da je čudno da je optuženi našao za shodno da pozove za svedoka jednog Albanca. Verujem da će ovi mladi ljudi knjigu pročitati. Po meni je bitnije da je pročita što više Srba, jer ipak su ti zločini delo jedne grupe. Ali mi govorimo o jednoj politici, državnom teroru koji je sprovođen. Dok Srbija ne bude preuzela odgovornost za ono što je učinjeno teško da se može očekivati pomirenje na Balkanu, a Srbija ne može da prihvati taj sporazum sa Kosovom dok ne prihvati šta je urađeno“.
O odnosu zvaničnika Srbije prema njegovoj knjizi, autor Rdovanović je rekao da ima saznanja da je prorežimskim tabloidima poručeno da se knjiga „ne pipa“, da se njeno postojanje prećutkuje. Pomenuo je i brojke koje su deo dokumentacije Haškog tribunala o posledicama rata na Kosovu a na koje ga je, kako je naglasio, podsetila njegova mlađa kćerka: „Proterano je 863.000 ljudi sa Kosova, a raseljeno više od milion. Neznanje je jedno veliko stanje u Srbiji. To je s jedne strane zato što ljudi ne čitaju, a i nemaju ni šta ni gde da čitaju. Pitaju me ljudi da li je tačno to što ja pišem-puno ljudi koji su učestvovali u ratu na Kosovu, vojska, policija i paravojska. Ja kažem da to jesu činjenice. U Srbiji su istine beli slonovi. Na Kosovu je ubijeno 13.550 ljudi. To su žrtve: 10.800 su Albanci, od toga civili 10.400, 2.900 Srbi, 500 je drugih nacionalnosti. To je bio rat -za šta? Moja knjiga nudi odgovor na to za šta se dole ratovalo i šta se time htelo. Na Kosovu se vodio rat za Veliku Srbiju, na Kosovu se vodio rat za posrbljavanje Kosova kako su ovde govorili. To su te neke istine, beli slonovi, one su toliko velike i jasne da ih ne vide samo oni koji neće.“
Staša Zajović je citirala deo iz knjige koji se odnosi na ’oca srpske nacije’: „Saznavši od pojedinih Srba za ovaj (Operacija Reka) i druge masovne zločine koje srpska vojska i policija čine, akademik Ćosić, zvani Otac srpske nacije, zapao je u depresiju i strepnja mu je bila dublja od nade. On koji je decenijama podstrekavao Srbe na pobunu u 'svetoj srpskoj zemlji' u napadu pravde i gneva, zapisuje u svoj dnevnik: „Ako je to zaista naredba vrhovne komande i vrhovnog komandanta, onda njima treba suditi u Beogradu za ratne zločine i genocid nad albanskim narodnom“. (str. 222 iz knjige 'Smeh pod vešalima').
Otac srpske nacije i u ovom 'priznanju' ostao je odan svojoj matrici šovinizma i kulturnog rasizma: ‘Taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski, azijatski...’
Staša se osvrnula na odgovornost srpske intelektualne elite, podsećajući na ono što upozorava Z. Paković da su pripadnici kulturne i političke elite, duhovnici genocida i etničkih čišćenja još uvek su ista kulturna elita u Srbiji, koja određuje državnu politiku i kulturnu orijentaciju prema svojim zločinima, držeći građane kao taoce. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje i etničkog čišćenja kao što je radila i za vreme S. Miloševića za taj režim.
Potom se upitala: „Kako je moguće da se nijedan političar a ni partija ne usuđuju da naprave istorijski iskorak i priznaju nezavisnost Kosova? Da li će se to nekad desiti? Da li su svesni činjenice da je nezavisnost Kosova je stvarnost još od 1999. godine? Nezavisnost Kosova je činjenica koja se mora prihvatiti iz mnoštva razloga: u dugom vremenskom periodu, posebno dolaskom S. Miloševića na vlast (1987.) albanski narod je bio izložen organizovanom državnom teroru, aparthejdu, progonu, sistematskom ponižavanju...I zato što dva miliona osoba albanske nacionalnosti na Kosovu nisu želeli i ne žele da žive u sastavu države Srbije, a to je činjenica koja se mora prihvatiti. Umesto toga opskurni deo srpske intelektualne elite (M. Bećković i njemu slični), uz podršku političkih partija desnice (Narodna stranka, Dveri, Zavetnici, NADA) kroz trovački svoj 'Proglas o odbrani KiM traže 'reintegraciju Kosova u ustavno-pravni poredak Srbije. To se od njih jedino i može očekivati. Nažalost, ni 'demokratski' deo opozicije ne priznaje stvarnost i činjenice, već besmisleno ponavljaju mantru 'KiM su Ustavom neotuđivi deo teritorije Srbije'.
„Vučićev režim nije hteo da ja budem na vlasti. Ja sam bila predsednica opštine jako kratko. Hvala puno što ste me pozvale. Drago mi je da Livrit sarađuje sa Ženama u crnom. Drago mi je da sam prisutna. Pročitaću ovu knjigu. Suočavanje sa prošlošću služi evropeizaciji i demokratizaciji. Ovi mali koraci su jedna borba protiv autokratskog režima. Mi Albanci koji živimo ovde u Preševskoj dolini, suočavamo se sa ovom problematikom. Naša deca nemaju knjige na albanskom jeziku. Veliki je problem nepriznavanje diploma. Naši mladi odlaze u Evropu. Nema integracije na institucionalnom nivou. Do sada je naš poslanik u Parlamentu bio jedini opozicioni poslanik. Bila sam na jednoj sednici i videla sam kako se oni ponašaju prema albanskom poslaniku. Oni ne mogu da se suoče sa prošlošću. Albanci u Srbiji žele i demokratizaciju i evropeizaciju. Prava manjina po svim izveštajima su na najnižem nivou. Srbi na Kosovu nemaju isti tretman kao mi Albanci u Srbiji. Suočavanje s prošlošću treba da rade hrabri ljudi. To je teško naći, ali ja ovde vidim hrabre ljude“ ovako se prisutnima obratila doskorašnja predsednica opštine Preševo, Ardita Sinani.
Moderatorka razgovora, Nastasja Radović, upitala je autora knjige da li je razmišljao i o tome da bi njegova knjiga bila dobar predložak i za druge literarne forme-dramski tekst, scenario...Radovanović je imao spreman odgovor-da je razmišljao o tome jer je i dramaturg, autor poznate drame Original falsifikata i scenarija za istoimeni film koji je 1991. godine bio jugoslovenski kandidat za Oskara. Prisetio se kako nije mogao da ode na premijeru svog filma u Sarajevo jer je dobio upozorenja da mu Miloševićev režim „radi o glavi“, a u Čačku je i pucano na njega: „Taj moj film je govorio da je zemlja pred ratom. Moja žena mi je rekla da joj ne govorim ništa šta će biti u Ukrajini, jer se moja crna predviđanja ostvaruju. Ja govorim kao novinar koji izvlači zaključke iz premisa. Ademir Kenović, moj dragi prijatelj iz Sarajeva, poznati reditelj sa ovih prostora predložio je i ta se ideja razmatra -o pravljenju jedne velike serije, čija bi suština bila kako je počelo i zašto se ratovalo. Knjiga jednog izuzetnog profesora Ive Komšića iz Sarajeva, „Haški portret Franje Tuđmana“, izuzetno je delo- izdao ga je moj prijatelj Drago Pilsel. Ona pokazuje učešće Tuđmanovih formacija na zločinački način u BiH. To bi bila osnova za tu seriju, sa te strane. Moja knjiga bi bila osnova za delove serije koji bi govorili pre svega o ulozi Srbije u svemu tome i zločinima na Kosovu. To je projekat koji se trenutno razmatra- tako da je moguće da to bude i ekranizovano. Najiskrenije, najljudskije, svaki čovek koji stvara bi voleo da vidi rezultate svog rada, bilo bi sjajno da imamo film ili seriju, ali bih više voleo da se uspostave normalni ljudski odnosi između Kosova i Srbije.“
Rade Radovanović ima i svoje viđenje razrešenja krize između Kosova i Srbije: “Ja sam govorio u nekim intervjuima, da budućnost ovog prostora zavisi od sređivanja odnosa između Srbije i Kosova. Pod pritiskom Vašingtona i EU može da dođe do nečega što ćemo zvati normalizacija odnosa, ali ja mislim da to nije dovoljno. Dok se ne prisili ovaj u Beogradu da se Srbija neće više protiviti ulasku Kosova u bilo koje institucije, ja ne vidim mogućnost da se popravi objektivno stanje. Predsednik Srbije je bio ministar informisanja tokom zločina i rata na Kosovu.“
O žrtvama i hipokriziji
„Ja sam od devedesetih godina aktivno bio u politici i sećam se svih tih dešavanja. Pre nekoliko godina sam se povukao“ predstavio se Hisen Saćipi koji je zamoljen od organizatora promocije da pomogne i u slučaju potrebe prevođenja. Zatim je naveo neka od svojih saznanja o događajima na Kosovu 1998-1999: „Po nekim izvorima tamo, na Kosovu je tokom rata pod oružjem bilo 150.000 ljudi. Mi koji smo odslužili vojsku znamo šta znači imati automatsku pušku, dvadeset metaka i raf sa četiri puna okvira. Nisu svi bili loši. Nisu svi oni ubijali. Zamislite da je svako od njih ubio po jednog Albanca, bilo bi 150.000 žrtava. Bilo je među njima i dobrih ljudi koji su bili primorani da budu mobilisani i da čine neke stvari koje ne bi da nisu bili primorani na to. Molim Boga da te ljude podstiče, da proradi njihova savest, jer su oni svedoci toga, oni su videli, čuli, oni su bili na tim mestima. I treba da kažu ono što znaju. Ja verujem da će sigurno biti puno bolje kad to čuju ljudi u Srbiji, na Kosovu.“
On je dodao i ličnu priču o stradanju u to vreme: „Neće biti mnogo ako vam navedem nešto što znam pouzdano. Radi se o stricu moje supruge i rođaku. Oni su ubijeni u svom dvorištu u Peći. Ubio ih je Nebojša Minić, zvani Mrtvi, možda ne lično nego njegovi ljudi. To je čovek koji je odrastao u tom naselju. On je odrastao sa mojim šurakom, bili su vršnjaci. Ubijeni su noć uoči Bajrama, stric Sadik i rođak Ismet Beriša, jedan je radio kao knjigovođa a drugi u šećerani-nisu učestvovali u borbenim dejstvima. Tada je ranjen Ismetov sin Fatmir od 16 godina, a mlađi od 14 je prošao bez ogrebotine. Bila je noć, pa su oni mislili da su svi ubijeni. Njihovi leševi su vraćeni iz Batajnice. Nebojša Minić je činio zločine svojim komšijama. Preminuo je u Argentini. Njegov stric, čika Leka, je takođe učestvovao u zločinima. Kako će imati obraza da se vrati?“
Rade Radovanović je na ovo reagovao, rekavši da mu je poznat taj zločin: „Postoji deo dokumenata koje sam koristio u knjiz, a i koje sam dobio od prijatelja iz Tužilaštva za ratne zločine. Potvrda iz Argentine je dobijena da je umro od side, ali to nije pouzdana informacija. Bilo je potvrda i da je Milan Lukić preminuo u Argentini, a nije“.
Zatim se Saćipi obratio autoru knjige: „Ja vam se divim na smelosti. Napisati nešto ovde gde je ubijen predsednik Vlade i drugi koji nisu bili istomišljenici režima!“
Iz publike se javio i mlađi muškarac koji se predstavio kao svršeni student filozofije u Prištini i Linu Veljaku postavio nekoliko pitanja iz oblasti filozofije politike i teorija o politici.
„Kako biti između populizma i konformizma i na koji način izbjeći i jedno i drugo na Balkanu, to je pitanje koje prije svega zavisi od globalnog konteksta, počeo je svoj odgovor profesor Veljak. „S jedne strane, imamo penetraciju zloćudnih ruskih službi gdje je zahvaljujući, među ostalima, i neonacističkom filozofu Aleksandru Duginu, Putin uspio napraviti jednu negativnu sintezu između carističke i staljinističke Rusije. Sve ono najgore što je bilo u carizmu, autoritarizam i pravoslavni fundamentalizam, uz svemoć tajne policije - integrirao je sa najgorim djelom staljinističke istorije Sovjetskog Saveza i naravno da te službe rade između ostalog i na Balkanu.“
Veljak se osvrnuo i na širi, globalni kontekst: „Ne samo tamo, nego ima ozbiljnih indicija da je zahvaljujući Putinu na vlast u SAD došao Tramp i treba biti jasno da u Srbiji ima mnogih, od delova vlasti pa sve do radikalne srpske desnice koja je sada zastupljena i u Skupštini Srbije, koji se nadaju da će se Tramp vratiti na vlast u SAD što bi, a opet u kontekstu onoga što se dogodilo na najnovijim izborima u Italiji, Bregzitom u Britaniji, dominaciji autoritarnih lidera u istočnim zemljama EU-poput Orbana u Mađarskoj ili Kačinjskog u Poljskoj, da će zahvaljujući svim tim promjenama demokratski dio međunarodne zajednice biti paraliziran u svakom pokušaju da pomogne svima onima koji bi na Balkanu htjeli da uspostave alternativu ovoj lažnoj alternativi između populizma i konformizma. U tom pogledu, ja ne bih nipošto davao nikakve optimistične prognoze, ali sa druge strane -ne bih bio sklon da se prepustim defetizmu. Ili kratko rečeno, nadam se da će demokratska Amerika imati snage da se odupre povratku crne desnice na vlast i nadam se da će civilno društvo i demokratska vlast u EU uspjeti spriječiti rastakanje EU, kao što se u dalekosežnim dugoročnim perspektivama nadam da će i ruski narod smoći snage da se okrene od zloćudne politike koja ga vodi u propast. I da se na taj način i na Balkanu otvori prostor za suzbijanje ove i drugih lažnih alternativa.“
Moć i nemoć umetnosti
„Ja sam rođen za dramskog pisca i diplomirao sam dramaturgiju, ali nisam od onih mojih kolega i u evropskim razmerama koji misle da se umetnošću pozorišnom, dramskom može menjati svet. Ali mislim iskreno da pravo umetničko delo može pre svega navesti, dovesti do toga da običan normalan čovek može da postavlja pitanja o sebi, o drugima, o svetu u kome živi“ ukazao je autor Smeha pod vešalima kako on razume domete uticaja umetničkog dela na promene u ljidima i društvu i tanku granicu izmešu umetničkog i morbidnog u predstavljanju najvećih zločina: „Ja sam uvek bio zadovoljan i govorio sebi da ima smisla raditi nešto što je pokušaj da se ukaže na činjenicu da se desio zločin. Uspostavljanje ljudskih kontakata je jedan od najboljih načina povezivanja i održavanja ljudskih veza i suprodstavljanja, to je način pobede dobra nad zlim. U Srbiji ima koliko god hoćete ovih koji imaju svoje heroje i sada su podržani i sa ruske strane. Onda ih pitam zašto su odgovarali i osuđeni srpski generali u Hagu: „ Zato što je to Hag“. „Da li ste čuli za operaciju Reka?“ Gledaju me belo. Operacija Reka (27. i 28. april 1999.), povodom Dana vojske- da bi se srpski „heroji“ umilili svom vođi - za dva dana monstruozno su ubili 350 ljudi. Ja sam u svojoj knjizi na osnovu činjenica opisivao kako je to izgledalo i šta to jeste bilo. Pazio sam da pri tom ti zločini ne pređu granicu onog što umetnost ne dozvoljava -kao oblast morbidnog. Oni su osuđeni dobrim delom i zbog te operacije. Srbija- 99% nema pojma ko su njeni heroji i zato je nama tako kako jeste.“
„To što ja hoću da kažem nije pitanje nego kratka refleksija“ rekla je Tuba Avdije iz Bujanovca i predstavila se kao „ koordinatorka Građanskih inicijativa iz Beograda, na terenu“: „Vi ste na početku dali odgovor na pitanje koje je bilo u mojoj glavi. Gde su mediji, šta je uloga medija u ovoj knjizi? Koji je to procenat pažnje ili procenat podizanja svesti javnosti koji su dali mediji? Poput svega ovoga, svrha knjige je suočavanje sa prošlošću. Mi smo ovde postigli da na različite načine dodirnemo i to šta se trenutno dešava, današnju situaciju. Na žalost, ona je razočaravajuća. Ali u svemu ovome je bio trenutak nade. Hvala autoru što je podelio deo priče sa devojčicom koja je za mene bila prava nada, dete koje će naći put istine. To je za mene jedina nada i dokaz da mladi jesu kritični, da mladi mogu i hoće da rade na poboljšanju ove situacije.“
Nastasja Radović
Transkript uradio: Miloš Urošević
