„Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“
Nespoznati zločini rata, nastavljaju se u miru...
Dan nakon promocije u Preševu (24.10.2022.) Smeha pod vešalima, knjige novinara i dramaturga Radeta Radovanovića, održana je promocija-razgovor i u Leskovcu, u organizaciji leskovačke Grupe NENA – grupa za mir i prava žena i Žena u crnom iz Beograda. Milka Rosić iz NENE je, pozdravljajuću okupljene, opisala i okolnosti pod kojima se ova promocija održava. Naime, kako je sama rekla, pokušavala je da nađe odgovarajući javni prostor u Leskovcu, ali bezuspešno. Prepričala je prisutnima i razgovor koji je vodila sa direktorkom leskovačkog Centra za stručno usavršavanje. Direktrka je otkazala promociju 24.10.2022. sa sledećim obrazloženjem: ’Mi smo obrazovna institucija, knjiga se bavi političkim temama, ne sme da se održi, pogotovo ne u trenutku kad nam je Kosovo i Metohija goruća tema’. Milka Rosić, koja je organizovala događaj, rekla je direktorici: ’Ova knjiga je obrazovno štivo, knjiga će se čitati bez obzira na zabrane’. Promocija je održana u lokalnom kafiću u prisustvu 24 osobe iz Leskovca, Vlasotinca i Beograda.
Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom, naglasila je da se ovaj događaj organizuje kao omaž
Nevena Nena Kostić (1968.-2011.):
Rođena je 1.8. 1968. u Leskovcu. Aktivizmom je počela da se bavi jula 1999. godine tokom građanskog otpora u Leskovcu protiv režima S. Miloševića. Od tog trenutka pa sve do smrti (21. 10. 2011.) Nena je učestvovala u aktivnostima brojnih lokalnih inicijativa: Narodni parlament, Ženski centar; aktivistkinja Mreže Žena u crnom od 1999.; osnivačica i koordinatorka ženske mirovne grupe „Žene za mir“ (2004.) u Leskovcu; Nena je takođe bila jedna od koordinatorki aktivnosti Ženskog suda itd. U skladu sa najvišim moralnim principima, prvo je osuđivala zločine počinjene u naše ime, a onda i sve ostale: „Odgovorna sam jer moji sugrađani dezerteri morali da napuste zemlju, jer je moj komšija Hrvat morao da napusti zemlju, jer je vlasnik poslastičarnice Albanac takođe morao da napusti zemlju...“ Nena je aktivno i neumorno na delu praktikovala solidarnost sa svim potlačenima - od žena žrtava nasilja u porodici, žena Srebrenice, seksualno različitih… U svim aktivnostima Nena je utkala svoju neumornu aktivističku strast, posvećenost, znanje, solidarnost...“
Moderatorka i ovog razgovora je bila Nastasja Radović koja je, prvo, predstavila učesnike u leskovačkoj promociji: Dragana Stojkovića koji je izdao Smeh pod vešalima na srpskom jeziku, Bratislava Stamenkovića iz NVO I ja se pitam, Vladimira Jojića, psihologa, aktiviste grupa NENA, Lina Veljaka, profesora Sveučilišta u Zagrebu, Stašu Zajović i autora Radeta Radovanovića. Prisutne su bile i članice leskovačke organizacije Žene za mir, SOS telefona za žene i decu žtve nasilja iz Vlasotinca i drugih udruženja, od kojih su neka deo Mreže žena u crnom. Bilo je i predstavnika lokalnih medija.
„Most Art-u je dodato ime Jugoslavija zbog toga što sam se u većini knjiga koje sam izdao, a ima ih negde oko 150, vrlo često bavio temom Jugoslavije. Počev od toga da sam izdao reprint Dimitrija Tucovića, „Srbija i Arbanija“ do preko nekih drugih knjiga –„Jugoslovenstvo“ Dragana Markovine, nekih memoara reprinta, Škeljzena Maljićija „Kosovo i raspad Jugoslavije“, tako da je nekako ova Radetova knjiga prirodno došla do mene. A došla je sticajem okolnosti zato što su velike izdavačke kuće odbile da izdaju ovaj rukopis iz nekih razloga, političkog opreza itd. Drago mi je da je ta knjiga u isto vreme izdata u Beogradu, u Zemunu gde ja živim, u Zagrebu, u izdanju Kruzaka i na Kosovu u izdanju Kohe. Drugo izdanje je doživela knjiga i na Kosovu i u Beogradu. Dakle, knjiga je vrlo čitana. Međutim, osim nekoliko prikaza u novinama, nekih izveštaja po društvenim mrežama sa promocija, a bilo ih je dosta, knjigu i dalje obavija jedna zavesa ćutanja“ opisao je izdavač, Dragan Stojković, interesovanja koja su ga „dovela“ i do Radovanovićeve knjige. Predstavio je i, ukratko, sadržaj i formu Smeha pod vešalima i preneo prisutnima svoje utiske sa preševske promocije: „Ono što je poruka sa sinoćnjeg razgovora u Preševu, koji je bio vrlo iscrpan, vrlo srdačan i otvoren. Bilo je tu mladih ljudi iz omladinske organizacija Livrit (Pokreni se). Oni misle i žele da što više ljudi u Srbiji pročita ovu knjigu. To je jedna poruka sinoć iz Preševa, otvorena, iskrena, prijateljska i jedna vrsta pružene ruke kao što je Rade Radovanović ovom knjigom pružio ruke čitaocima i građanima Kosova sa razumevanjem za ono što su doživeli, tako i oni -i ja sam to osetio, žele da ostali građani Srbije shvate kako možemo zajedno da prevaziđemo tu traumu i živimo u budućnosti. To je moja poruka kao izdavača i aktiviste.“
Rat koji je vlast 1999. godine želela
„Ja nisam književni kritičar. Ja sam dugogodišnji aktivista. Sarađivao sam sa dosta ljudi sa ovih prostora, ali i širom zapadnog Balkana. Jedna od stvari koja mi prvo pada na pamet i koja me asocira na to šta bih mogao da kažem o knjizi - jeste poistovećivanje,“ ovako se predstavio Bratislav Stamenković iz leskovačke organizacije I ja se pitam i objasnio: „Poistovećivanje sa dešavanjima u periodu 1999/2000. godine, kada smo doživeli period monstruma, monstruma koji su nas doveli u stanje mentalnog uništavanja nacije, kada je bilo samo par bisera gde smo mogli da čujemo informacije za koje smo mogli da kažemo da su istinite i da su vredne. To su bili Radio Slobodna Evropa, Dojče vele i bilo je par štampanih medija. Na žalost, u tom periodu u vreme bombardovanja, aprila je ubijen Slavko Ćuruvija, i to na jedan zločinački način. Bio je to, zaista, period monstruma kada smo imali ubistva onih koji su bili slobodnomisleći. I to je ono što je mene povezalo sa ovom knjigom, jer sam ja u tom periodu čak imao pretnje ubistvom-da će mi zapaliti auto, da će mi baciti bombu na kuću i nije bilo lako izdržati sve to.“
Stamenković se prisetio i naglasio značaj solidarnosti koje je i tada bilo: „Zahvaljujući svim ljudima sa kojima sam tada sarađivao, tu su neki od njih, nekih nema. Tu je Ljiljana, tu je i Svetlana, tu su i naši prijatelji iz Beograda. Nena (Kostić) sa kojom sam imao baš prijateljske veze, Divna (Stanković), koje takođe više nema. I ti ljudi su bili deo mog sveta, deo mog života koji su mi dali snagu da izdržim i tih mesec dana zatvora zbog toga što sam govorio na protestu i zbog toga što su me okarakterisali kao opasnost za javni red i mir.“
Objasnio je da je bio tri puta mobilisan 90-tih, u vreme sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i na Kosovu: „Bio sam u Šidu. Spavali smo na snegu, nekih možda dva meseca. Treći put prosto nisam imao želju da se javim na poziv. To je bio poziv za vojnu vežbu, ali u vazduhu se osećao neki ambijent koji je asocirao na rat. Treće noći su došli na moja vrata u tri ujutro njih trojica iz vojnog odseka, i rekli mi da ću završiti pet godina u zatvoru ukoliko se ne javim u jedinicu. Preko noći smo potrpani u kamione, i ujutru smo samo videli oko nas džamije. Posle par dana smo prebačeni na granicu sa Makedonijom. Nisam još uvek imao informacije o tome šta se dešava na Kosovu. Do kraja rata nisam imao informacije, jer smo bili, praktično, odvojeni od sveta. Imali smo zadatak da miniramo deset tona eksploziva sa idejom da se taj deo digne u vazduh i spreči napredovanje NATO trupa. Mi bismo bili žrtve pokušaja prodora NATO pakta iz Makedonije na Kosovo. Stamenković se prisetio da su i u Leskovcu neki ljudi koji su se vratili sa Kosova tvrdili da su bili svedoci zločina: „Znam da je bilo svedočenja iz Leskovca o zverstvima koje su radili i policija i vojska i da ti policajci ne žive više u Srbiji jer su bili pod pretnjom, pretili su im i ubistvom, pretili su im i porodicama. Oni su morali da se sklone iz Srbije i da dobiju državljanstvo ili radnu vizu u Švedskoj, Švajcarskoj, Italiji... Prosto, čini mi se da ovoj državi nije bilo potrebno da postoje pravi svedoci onoga što se dešava.“
Kao čitalac, Stamenković je iz knjige izdvojio, posebno, jedan njen deo: „ Najvažniji deo za mene je razgovor sa Vetonom Suroijem. To je deo kada su se u Rambujeu vodili pregovori i kada je predstavnik Srbije, Vladimir Kutlešić, pravnik, sa predstavnikom SAD-a napravio predlog koji je odgovarao Srbiji i za koji su svi mislili da Albanci neće da ga prihvate. Jer, ako ne usvoje taj predlog prestaje bilo kakva podrška NATO trupa i SAD-a. Bila je pretpostavka da će Srbija prihvatiti i u tom slučaju ne bi bilo bombardovanja Srbije i angažovanja NATO trupa na našoj teritoriji....
Ja moram da kažem da je vrlo važno da se ta mržnja stavi ad acta u našim životima. Kada ovo kažem, ja pomislim na to da imam prijatelje i Redžepa i Aidu i Zlatka i Milana i Aleksandra i Nunu, i Stašu i Lina, i Džozefa i Kaću. I da je to bogatstvo koje prevazilazi bilo kakve podele i da mi treba da gradimo odnose kao da smo ljudi a ne kao pripadnici jedne, druge ili treće nacije.“
Ako ne znamo ko su zločinci - ne možemo znati ni ko su heroji
„Ja sam bio pasionirani slušalac. Bio sam student psihologije. To je moja prva poveznica sa autorom. Kada je Rade prešao u Prag i vodio emisije - i to sam slušao. Radetov umilni glas je prva poveznica. Vaš i glas Nataše Odalović. Dok sam čitao knjigu, imao sam u glavi Radetov glas, čak i tamo gde nije bilo navođenja ličnih reči, jer je knjiga delom i autobiografska, ja sam čuo sve vreme Radetov glas kao da ga slušam sa radija“ objasnio je svoj doživljaj čitanja knjige psiholog, Leskovčanin, Vladimir Jojić.
„Leskovac je sa Pčinjskim, Rasinskim i Topličkim okrugom, neko ko je dao prostor sa koga je bio najveći broj mobilisanih u ratu na Kosovu 1998/1999. godine i verovatno najveći broj žrtava. Po zvaničnim brojkama bilo je 12.500 mobilisanih u ratu na Kosovu, a nezvanične informacije kažu od 20.000 do 40.000. To je ogroman broj ljudi koji je bio dole, vratio se, došao sa traumama o kojima Rade piše u knjizi. Povratnici su vraćeni sa traumama, a država ih je prepustila same sebi. Zvanično je iz Leskovca i Jablaničkog okruga poginulo 48 boraca. Taj odnos države prema borcima koje je mobilisala, dovoljno je očigledan i jasan jer je tek posle 20 godina, tu u blizini, podignut spomenik svim žrtvama učesnicima ratova.
Jojić se prisetio i onih koji su bili optuženi za zločine na Kosovu: „U knjizi se pominje i Nenad Stojković koji je bio u 37. odredu posebnih jedinica policije. On je 1998. godine bio na Kosovu, a kada se vratio- napredovao je. Postao je načelnik policijske uprave u Leskovcu. Ali 2009. godine, podignuta je optužnica protiv njega i još četvorice pripadnika posebne jedinice policije. Od njih petorice, četvorica su bila sa teritorije Leskovca. Oni su privedeni, pokrenut je postupak, ali se sa te tačke nije maklo. Pustili su ih i ostalo je na tome. Slobodan Stojanović, jedan od zaštićenih svedoka koji je o tome pisao javno -mislim da on pominje i čuveno „sunčanje“- naređenje da se ubija.“
Jojić smatra da je promocija knjige u Leskovcu, u stvari, zabranjena: „Mi možemo da se okupljamo i pričamo samo po nekim mestašcima jer je predsednik Srbije sada -tada bio ministar informisanja. Rade ga je lepo opisao-pošto ima i psihološka znanja, i ono što je Vučić tada bio bila je samo uvertira i predigra za ono što je on danas postao, autokrata, diktator kakvog imamo.“ Jojić je naglasio koliko je važno što autor knjige pominje imena žrtava: „Jako mi je drago što se vrlo često -tamo gde je moglo, pominju imena žrtava bile one srpske ili albanske. Rade je udostojio te žrtve, nije ih navodio samo kao brojke nego ih je pominjao imenom i prezimenom, što daje knjizi dodatno na težini. Plašim se će da će ovu knjigu pročitati oni ljudi koji već znaju šta se dogodilo.“
Jojić se pomenuo i razgovor koji je Radovanović na Slobodnoj Evropi vodio sa jednom profesorkom istorije, a koji je prenet i u knjizi: „Razgovor sa profesorkom istorije iz Niša koja se javila u program tokom razgovora o tome ko su žrtve, a su heroji. Razgovor je išao sporo- dok je Rade nju navodio, ona nije naravno htela da kaže ko su njeni heroji, ali on je iz nje izvukao da su to Mladić i Karadžić: A onda je Rade izvukao „kec iz rukava“ i pitao je: „A da li vi znate ko je Zoran Radosavljević“? On je bio pilot tadašnjeg vazduhoplovstva, magistar tehničkih nauka- koji sprema doktorat, major...Uzleteo je-te 1999. negde iznad Drine, neispravnim avionom, sreo se sa NATO avionom i bio raznet u vazduh. Onda je Rade pitao da li je Radosavljević uzaludna žrtva, a profesorka istorije je odgovorila da nije, ali da nije ni heroj. Onda je rekla da je taj pilot- herojska žrtva-njega ne oplakuje narod, dodala je, jer on „ne voli i ne ceni one koji se za njega žrtvuju.“
Vladimir Jojić je skrenuo pažnju da će, možda, neki delovi knjige biti teški za čitanje-pogotovo opisi egzekucija, ali knjigu smatra - psihološki, novinarski i dramaturški dobro ukomponovanom i jednostavnom za čitanje: „Rade nije koristio terminologiju koja nije razumljiva, ali je teška samim tim što se bavi temom koju je on obradio, i na ličnom i na kolektivnom planu.“
Profesor Lino Veljak je i na ovoj promociji Smeha pod vešalima, ponovio koliko bi bilo važno da ta knjiga bude obavezno školsko štivo. To bi, po njemu, bio efikasan i delotvoran način za suočavanje sa prošlošću: „Suočavanje je naravno teško. Ali, ako se ima u vidu da zločine nije činila nikakva većina nego da je činila jedna mala manjina krvoloka kojih ima u svim narodima- samo što nemaju u svim vremenima i u svim narodima, prilike da pokažu svoje opako zloćudno lice i ostvare svoje mračne snove, dotle nema odricanja od takvih - dotle su na delu sile samouništenja. Neko će još pitati -a kako je to moguće da danas, u ovim okolnostima, nešto takvo kao što je knjiga Radeta Radovanovića dospije u školsku lektiru? Na to pitanje odgovaram da su pod današnjim okolnostima te šanse minimalne. Ali šta to znači? Da su šanse za opstanak takođe minimalne. Ako se ne želi nastaviti proces samouništavanja, onda se ono što je u ovoj knjizi posvjedočeno mora učiniti prisutnim u najširoj javnosti, a posebno među mladima. To je jedina šansa za opstanak.“
Staša Zajović se osvrnula na hrabrost i odgovornost Leskovčanina Slobodana Stojanovića, bivšeg policajca VI čete 37. odreda Posebnih jedinica policije, koji je svedočio o ubijanju, pljački navedenih i u Smeh pod vešalima: ’Kad se uđe u prazno, granatirano selo, odmah se bacalo u pljačku, u čišćenje kuća...(...) Policajci koji u tim pljačkama neće da učestvuju, sklanjaju se i ćute jer nemaju kome da se žale...’ Kako da se žali državi organizovanog zločina? Javio je Radetu Radovanoviću da je u Suvoj Reci bio pokolj Albanaca.
„26. marta 1999. godine, za samo nekoliko sati, u lokalnoj piceriji, pripadnici MUP-a Srbije ubili su 48 osoba, od toga 47 članova porodice Beriša (Berisha). Najstarija osoba Hanuša (Hanumsha) imala je 100 godina, a najmlađi je bio dečak Eron od godinu dana...
Suđenje za ovaj zločin počelo je 2. oktobra 2006. godine, aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz cele Srbije pratile su suđenje, prisustvovale svim ročištima (120). To je bio prvenstveno čin podrške, saosećanja i solidarnosti sa porodicama ubijenih u Suvoj Reci sa kojima smo pratile suđenje. Presuda je izrečena 23. aprila 2009. godine. Tim povodom samo izdale saopštenje u kojem se izražava ogorčenost presudom, a posebno činjenicom da je da je prvooptuženi (Radoslav Mitrović) za ovaj zločin oslobođen. Porodice su bile obeshrabrene presudom jer su kažnjeni niže rangirani policajci, a država Srbija je amnestirana od odgovornosti. Bez obzira na manjkavosti presude, ona je značajna jer je dokazano da je država organizovala zločin a nakon ove presude niko neće moći da negira zločine na Kosovu, da ih pripisuje srpskim paravojnim i parapolicijskim formacijama...Tela ubijenih u Suvoj Reci pronađena u masovnoj grobnici u beogradskom naselju Batajnica, gde su otkrivena 744 posmrtna ostatka kosovskih Albanaca. Do sada za zločin premeštanje tela ubijenih kosovskih Albanaca u masovne grobnice po Srbiji niko nije odgovarao! Umesto toga, na delu je slavljenje osuđenih ratnih zločinaca!” naglasila je Zajović.
Stradali su i platili za rat - oni naivni i nevini
„Šta je pisac hteo da kaže? Ja sam na ovoj knjizi radio negde oko tri godine. Nisam planirao vreme koliko će to da traje, ali sam rekao sebi da hoću nešto da napišem. Duže od 50 godina ja se bavim novinarskim zanatom, ne smatrajući to nekom svojom niti životnom profesionalnom odrednicom niti odabranom profesijom koju baš volim kao profesiju, nego sagledavajući siguran sam - kao mnogi od vas, svoje angažovanje kao moralni imperativ i želju da se učini nešto za dobro a protiv zla“ rekao je na početku obraćanja autor knjige Rade Radovanović.
„Novinarska profesija ima smisla ako se govore činjenice, istine, ako se ne laže. Ja sam u tom zanatu duže od pola veka. Ovde vidim neke svoje kolege koje znaju značenje reči koje izgovaram. Što sam se ja više trudio da govorim to sam viđao sve više grafita po zidovima po mom Beogradu, po mom Kragujevcu - ja sam Šumadinac po rođenju, to sam više slušao kako je srpski narod i ugrožen i napadnut - žrtva zavere koja se protiv njega širi. Onda čovek dođe do jednostavnih pitanja: Ima li ikakvog smisla to što pišem i to što dišem? U zemlji Srbiji je istina neprijateljska činjenica. To se zove zavera ćutanja. Kada se to malo razgrne, kada čovek hoće da misli svojim mozgom, da gleda svojim očima i da kaže da neće da laže sebe i druge i da neću da me lažu, ja mislim da mora da pokuša to što sam i ja uradio. Time ne želim da istaknem svoje herojske napore u pisanju jedne knjige. Ja sam novinar i dramaturg po svom zadatku, ali čovek, ako hoće da živi pošteno, dolazi do nekih situacija i trenutaka koji su za svakog posebno rizične i strašne, tragične i užasavajuće. Ali i prema njima mora da se odnosi. Sa porodicom, suprugom i dve kćerke živeo sam u delu Novog Beograda, poznatom kao Šest kaplara. Mi smo kroz to teško vreme prolazili, živeli i preživeli kao i naše komšije, prijatelji i rođaci. Onda se dođe do toga da mora da se odgovori na ta jednostavna pitanja. Moja knjiga je taj pokušaj. Ne da nađem neke odgovore nego da pokažem neke banalne činjenice koje su suštinske istine za ljude koji žive u Srbiji, na Kosovu, na ovom prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija, a sada se zove Zapadni Balkan. Imajući to u vidu-znajući taj svoj zanatski deo, rešio sam da to stavim u formu romana. Tu su nekih 50 poglavlja.
Ovih dana, ovih meseci ja slušam rasprave o tome što rade Rusi-neki će reći braća Rusi, neki će reći Putin, to što se bore protiv kako kaže „veliki brat Putin“, protiv nacista i nacizma u Ukrajini, gde stotinu ljudi dnevno gine, gde se razara onako kako se nije razaralo u Drugom svetskom ratu. Ljudi nalaze odgovore i razne patološke racionalizacije da to tako i treba, da NATO to zaslužuje zbog onoga što su nama radili. Čovek mora da se zapita kako ti neki ljudi koji su pismeni - izgledaju kao normalni, pričaju kao da su ukrajinski civili - NATO i da su nas bombardovali potpuno nezasluženo i da bi im trebalo vratiti. Mene te situacije užasnu i izbegavam da sam na beogradskim ulicama kada litije, gde se uzvikuju parole koje su dobili iz Kremlja ili Moskovske patrijaršije, a mole Svetog Savu i Boga. Shvatam to je teren sociopsihologije, ali smatram i da bi moralo nešto da se učini. Moje drugarice to čine decenijama pokazujući ljudima te banalne istine, činjenice. Ljudi, bolje pakt nego rat, itd. Onda se uvek dođe do pitanja smisla, zašto i čemu.To su neki od razloga zašto sam pisao ovu knjigu o tome što se dešavalo na Kosovu. Rat na Kosovu nije počeo 24. marta 1999. godine nego u drugoj polovini februara 1998., masakrima u Drenici pre svega od strane Srbije, ali ne samo od Srbije nego i od strane UČK koja je napadala nevine ljude i masakrirala. Onda opet dođem do ovih novih vremena koja su ista. Ko i čemu? Ja više ne mogu da slušam. Bio sam izvanredan urednik nešto malo manje od tri meseca. Violeta me slušala i mnogi drugi ljudi. Danas znam manje od 5% od onoga što je govoreno u tom programu jer bih bio u nekim ustanovama za hospitalizaciju da to nisam izbacio iz sebe. Slušao sam predsednika države koji cmizdri, 16. i 17. juna 1999., bombardovanje je završeno, 9. juna je potpisana kapitulacija u Kumanovu, Rezolucija 1244 je stupila na snagu. Završeno je bombardovanje, ali nije završeno ubijanje. Detalj koji mi sada pada na pamet, do potpisivanja kapitulacije u dva čina, sporazuma i rezolucije - izginulo je, pobijeno je oko 200 do 250 Srba na Kosovu, a do kraja 1999. godine, mrtvih Srba na Kosovu je bilo 2.197.
Pitanje koje ja postavljam javno kada sam u prilici, a ja znam ko je pobio više od 1.500 ljudi srpske nacionalnosti, od polovine juna do kraja te godine. Pobili su ih pripadnici terorističke UČK i drugi kriminalci koji su došli iz Albanije, koje Albanci nisu mogli da razumeju po jeziku. I te je žrtve neko ostavio bez ikakve zaštite bežeći glavom bez obzira, bilo je 180.000 pripadnika snaga sile na Kosovu - vojske, policije i drugih. Sve je to povučeno za manje od dve nedelje, jer je to bio zahtev. To je bilo bežanje glavom bez obzira, ostavljanje naivnih i nevinih koji su nisu bežali zato što su redom ponavljali da nisu nikom ništa učinili. Takvi su stradali i takvi su platili. Neko će i dalje biti odgovoran i za te ljudske žrtve. Šta ste radili kada ste doveli jedan narod, dobar deo tog naroda do takvih tragedija?
Time ne želim, ni na jedan način, da umanjim užasnu tragediju i užasne zločine koji su sistematski i državno planirani izvođeni i vođeni - od strane režima, nad ljudima koji su Albanci sa Kosova, naši državljani, ljudi, prijatelji... Uporno se krije i falsifikuje broj mrtvih tokom bombardovanja.
Sve što je mogao, činio je da ne izgubi zbog bombardovanja, Slobodan Milošević. Zlikovci oko njega - kada sam ih pitao da li je imalo ikakvog smisla hteti bombardovanje, rekli su mi da nisu hteli: A da li je Sloba hteo? Jeste. O tome govore opomene potpisane oktobra 1998. Albanci nisu bili skup terorista koji su hteli da budu bombardovani, ali kada se car dotera do duvara, kada se ubija, onda će svako želeti - bio on Albanac, Pakistanac ili Srbin, da neko učini nešto i zaustavi to. Režim u Srbiji je hteo bombardovanje i gledali su da ga ne izbegnu. Žrtve ga nisu interesovale.“
I oficiri su me pitali da li znam šta je sledeće
Što više žrtava to bolje. To istorija beleži. Koliko je ljudi stradalo na Kosovu? Njih 13.535 ljudi su mrtvi i vode se zvanično kao nestali. Od tog broja 10.800 su Albanci, 2.197 su Srbi, 560 su ljudi drugih nacija, ali sve su to ljudi. Možemo slobodno da zaključimo da je oko 15.000 ljudi pobijeno. Oko 220, 230 je pobio NATO. Ne zato što je to hteo. To se zove „kolateralna šteta“, ali to su mrtvi ljudi. Neki su mi zamerili što izjednačavam zločine NATO i drugih. Ne izjednačavam, samo što se mene tiče, nikome ne opraštam ni za jedan zločin. Zbog koga i čega? Zato što je Srbija imala „mudrog vođu““, podsetio je Radovanović na uzroke i posledice bombardovanja NATO i kakvi su odgovori na to stigli od srpskog državnog vrha.
Osvrnuo se i na svoje kontakte sa Aleksandrom Vučićem i na svoj položaj u vreme ratnog stanja:
„Mi se zaobilazimo ali se ne zaboravljamo, imali smo puno kontakata jer je bio ministar informisanja. Mene su vodili kao američkog agenta pa je on imao zadatak da sa mnom bude u što boljim odnosima, da bude „blizak“. Donosio je ponude od Šešelja - da svojom rukom upišem cifru i radim za njih. Tokom bombardovanja bio sam izložen raznim opasnostima. Ali sam uživao na rečima i iskrenoj podršci. Svako sam veče bio u programu. Slušali su me zamenici predsednika vlade - Šešelj, Toma Nikolić, Bojić i Ratko Marković, menjajući svoje lokacije i pokašavajući da utvrde da li se nešto može zaključiti: Kako će biti. Tako su me tretirale i vojna i civilna služba, a ja sam sa njima razgovarao, ima toga u knjizi. Pančevo u panici, ljudi se sukobljavaju, NATO je bombardovao Petrohemiju. Bombarduju, prave se dimne perjanice i NATO vrši eksperiment. Ja o tome govorim, a mene iz vojske pitaju: „Rade brate“, kaže jedan pukovnik, „kaži nam ako znaš šta je sledeće?“. Pitaju vojnika. Ja sam bio običan vojnik koga pitaju oficiri. Ja sam se užasnuo. Pokazuju mi neka dva dokumenta. On je rekao da je to što se radi bezopasno, a ja sam znao da on nije normalan. Ja u glavi imam devet cisterni vagona na otvorenoj pruzi sa nekoliko desetina hiljada tona amonijaka- dovoljno je da jedna bude pogođena pa da pola Srbije bude mrtvo...
Znam da su me prisluškivali. Ta ljudska dilema da li da kažem činjenice da bi se neki ljudi sklonili ili da ćutim dok ovi, „u ime demokratije“ prosipaju bombe i da o tome ćutim?
Kada sam letos bio u Prištini sa svojom suprugom, kod mojih prijatelja Petrovcija, zamolio sam ih da mi pokažu neka mesta koja sam 1999. proučavao satima, danima i noćima. U Suvoj Reci sam video spomenike porodici Beriša.“
„Ja Radeta znam. Slušao sam Radeta. I dan danas sam u nemilosti u gradu, ne dobijam sredstva. Ja sam Radio 016, najstariji medij u gradu. Hvala vam što ste došli. Nijedan medij nije najavio ovo. Mislim da ima u gradu onih koji bi došli da je to u nekom boljem prostoru napravljeno. Hvala vam što ste sa nama večeras. Učinili ste nam vreme lepim. Sve najbolje mislim o vama. Gurajte, borite se,“ obratio se i jedan od predstavnika medija iz Leskovca.
Mladi kao moć vide državu, ali vide i Vučića i Putina, vide Crkvu i medije
Mi, kao aktivistkinje, moramo glasno i jasno da govorimo o tome šta se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije. Bitno je da mi govorimo o zločinima koje je činila naša država na Kosovu, u BiH, u Hrvatskoj, a da ženske grupe na Kosovu govore o zločinima koji su počinjeni u njihovo ime, rekla je na početku obraćanja, Svetlana Šarić, aktivistkinja i članica Mreže ŽUC-a iz Vlasotinaca.
„Istina je bolna. Govorimo o zločinima i nama se vrata zatvaraju. Oni kažnjavaju naše porodice jer govorimo glasno o onome što se dešavalo devedesetih. Moja ćerka ne može još uvek da se zaposli bez obzira na to što je završila fakultet. Meni ne mogu ništa. Mladi kao moć vide državu, ali vide i Vučića i Putina, vide Crkvu i medije. Mediji su ti koji moraju da nam podignu svest o tome šta se dešavalo, ali su mediji cenzurisani. Lakše je da ti građanima pokažeš nešto što im je opipljivije i što mogu da progutaju. Ljudi najlakše progutaju laž. Najbitnije je da budemo na ulicama, ali kod nas će da izađe nas tri, a ostali će da nam kažu „Bravo!“ - ali neće smeti, jer su ucenjeni od lokalnih vlasti, zato što njihova deca treba da se zaposle, a oni moraju da idu na miting. Nama je profesor, koji nas pušta u škole da radimo radionice, rekao da iz njegove škole mora da pošalje trideset osoba na miting inače će biti kažnjeni. Ipak, imamo senzibilisane ljude koji žele da mi prenesemo informacije deci. U jednoj su nam školi rekli da se smirimo, da dođemo sledeće godine ponovo - kolege se bune, jer mi spominjemo rat, Srebrenicu, Kosovo, itd. Mladi vide i kažu da su solidarni sa drugačijima. Ne bune se kada im ja pričam o našim vrednostima. Oni kažu da je važno da proteramo rat iz našeg života. Oni se boje istine ili osude ukućana, prijatelja, komšija...
Ja sam razgovarala sa Slobodanom koji je moj komšija. I sa Jocom, o svemu. Moj brat od strica je bio učesnik na ratištu u BiH i Hrvatskoj, umro je - nije želeo da priča o tome, kao i suprug moje sestre koji je bolestan čovek. On kaže da ne želi da se seća onoga što se dešavalo, da su nas dojili mržnjom da nemamo empatije ni prema kome. Pitala sam ga zašto ne priča o tome. Rekao mi je da sam ja tu i da ja pričam. Rekla sam mu: „Ja nisam nikoga ubila, ali sam odgovorna zato što si ti bio tamo.“ Rekla sam mu da je zločinac, rekao je da je morao da izvršava naređenja... Pitala sam ga da li je patriota, rekao je da nije. Onda sam mu rekla zašto je išao. Rekao je da je njegov komšija morao da plati 100.000 dinara kaznu. Mi smo sada i dalje u devedesetim. Ja tako doživljavam sebe. Ljudi imaju isti strah. Za nas se rat nije završio, rat i dalje traje. Fašizam, nacionalizam je sada dostigao vrhunac. Jedno vreme smo imali mirovanje ili smo se uljuljkali. Sada je taj strah mnogo prisutniji. Rat nikada neće prestati sve dok se ne suočimo sa onim što se dešavalo devedesetih. To je dug i težak proces, ali će se desiti.“
Šarić veruje da može biti napretka u suočavanju sa prošlošću i da je upornost ljudi iz organizacija civilnog društva u tome ključna: „Mi smo dugo govorile o nasilju u porodici, pa je to došlo do države. Tako moramo da pričamo i o zločinima da to dopre do ušiju onih koji su donosioci odluka. Mi nismo ti, ali neko tamo mora da čuje. Moramo da budemo zajedno i jasne i glasne u tome o čemu govodimo. Dug je proces suočavanja sa prošlošću. Za neke je lagan, za neke mukotrpan, a za neke ne postoji. Hajde da uđemo tamo gde možemo da pričamo o tome. Kao mirovna aktivistkinja sam prolazila različite periode života - od pretnje uvrede itd., ali ja sam tu. Ja ću da budem to što jesam. Ako im se ne sviđam neka me zaobiđu, ali ne mogu da me pokore. Ja kažem da me ne ubije ono što me ojača.
Jako je važno to što knjiga postoji i hvala vam na tome što sam imala prilike da slušam, da čujem i da znam da nisam sama u onome što pričam. Ja nikada neću prestati da govorim o suočavanju, o onome što se dešavalo u moje ime. Nadam se da moja ćerka govori ono što govorim ja, a znam da govori o tome. To mi je jedina uteha. Postoje sugrađanke u mom gradu koje dele moje mišljenje i tu su kada se govori o zločinima.“
Da li je bavljenje prošlošću zaboravljanje budućnosti?
„Ja sam slučajno danas ovde, ali i da sam znao za promociju, došao bih. Ja sam trener. Preselio sam se trenutno u Beograd zbog političke situacije“, predstavio se jedan od slušalaca iz publike, Vladimir Šiškin.
„Slušam uporno - pa me interesuje vaše mišljenje, dobro je što se podsećamo loše učinjenog i sa naše i sa druge strane. Treba da se znaju istine. Međutim, interesuje me vaše mišljenje, da li vi mislite da mi treba celog života kao narod - kao Srbi da se bavimo prošlošću? Ako smo morali mi, moja generacija je ta koja je iz škola poslata u rat, koji su penzionisani u dvadesetim godinama-imam i prijatelje koji su poginuli: Da li vi mislite da gorke plodove koje smo i mi jeli, da i dalje našoj deci govorimo o tim plodovima? Iako sam svestan jer radim sa mladima, da su mladi danas prevazišli sve te stvari o kojima se priča. Oni nemaju problem da se druže sa Albancima, Hrvatima... Ne pričaju o ratnim zločinima. Ja sam siguran da 80% mladih nema nikakve informacije o ratovima - što je po meni u nekom krajnjem smislu dobro za prevazilaženje nekih stvari, jer svako podsećanje na zločin je, po meni, potpirivanje tog lažnog nacionalizma u čoveku, u gradu gde ja moram da vidim grafite... Kakvi su to ljudi koji šetaju i uzvikuju imena ratnih zločinaca? Mislim da naša deca to ne treba da znaju. Mene interesuje vaše mišljenje: Dokle ćemo mi da se bavimo prošlošću zaboravljajući budućnost? Svi mi pričamo o prošlosti, a mislim da će i ovo što nam se dešava danas, nekada u budućnosti da bude prošlost i možda ćemo tada morati da kažemo da ništa nismo uradili. U krajnjoj liniji, šta vi mislite, dokle će naš narod da se bavi prošlošću?“
„Naš narod neće da se bavi prošlošću sve dok ne nestane kao narod. Narod - čovek koji neće da se bavi prošlošću i neće da kaže, na primer: „Slobodan Milošević nije bio moj vođa.“ Ja sam vrlo nezadovoljan time kakvo je stanje u mojoj Srbiji, ja sam Šumadinac... Imam dosta godina i iskustva i imam mogućnost anticipacije. Tu dolazimo do vrlo jednostavnih pitanja: Da li ćemo mi živeti kao ljudi-a ljudi žive poštujući zakone i Ustav ili nećemo živeti kao ljudi, jer trpimo jednog drskog i bezobraznog diktatora koji bi zasluživao pošteno suđenje. A umesto da mu se sudi-on drži mitinge,“ odgovorio je na pitanja Šiškina autor Rade Radovanović, i nastavio:
„Vi mene pitate dokle ćemo tako? Sve dok on bude dobijao i krao na izborima. I dok je opozicija takva kakva je - a glasao sam za nju, biće nam tako kako jeste i još gore. Po Beogradu vitlaju hiljade ljudi koji imaju neke ruske zastave kilometarskih dužina, citiraju opasnog čoveka Dugina... Mi smo crna tačka na karti Evrope. Ja sam protiv toga. Sve dok ne potražimo odgovore na ta pitanja biće nam tako i još gore.“ On je upitao i zašto su skrivane i još se kriju masovne grobnice u Srbiji...
„Tragovi prošlosti su svuda gde se okrenemo. Svuda je legalizovana pljačka. Pandemija seksualnog nasilja u Srbiji je direktan produžetak rata - jer se rat vratio kući“ počela je svoju reakciju na postavljene dileme, Staša Zajović.
„Ja sam feministička aktivistkinja. Srbija je jedina zemlja u regiji koja nije priznala ratni zločin silovanja. Postoji kontunuum nasilja i morale bi da imaju istu vrednost žene koje su silovane i u ratu i u miru. Na prostoru bivše Jugoslavije ima oko 10.000 nestalih. Za njih to nije samo prošlost, nego i sadašnjost i budućnost. To je iskonska potreba da mrtvi nađu mir. To je konkretna stvarnost ljudi sa kojima radimo.“
„Zločini iz rata još uvek traju i mi ne može da ih zaboravimo. Mi moramo da govorimo o tome. Mlade generacije su morale da znaju o zločinima nacista. Ne sme da se ćuti... Mora da se govori. Ti naši opozicionari za koje glasamo sa gađenjem, oni se bave nekim umivenim pričama o ratu i zločinima,“ uključila se u razgovor i Tanja Pešić i aktualizovala temu na kojoj je insistirao Šiškin: „Te masovne grobnice se neće otkriti zato što su ti koji su ih pravili i sada na vlasti.. Knjiga mora da uđe u škole, ali ne znam na koji način. Moja deca su pobegla odavde. Svi koji bi nešto rekli su otišli. U školama se deci ispiraju mozgovi. Deca misle da nas mrze jer smo najlepši i najpametniji. Ova država propada jer oni mogu da kradu i njih baš briga da li deca odlaze ili ne. Njima je važno da uvećaju svoje novčanike.“
Nastasja Radović
Transkript priredio: Miloš Urošević
