Ovaj diskusioni kružok održan je 28. i 29. novembar 2022. godine u Beogradu, u prostorijama Žena u crnom. Od oktobra 2020. godine održana su tri susreta/diskusiona kružoka 'Šta da se radi?' – sva tri su održana u Kući slobodne misli u Kavču kod Kotora. Na susretima su učestvovali/e: aktivisti/kinje organizacija civilnog društva, medija, političke scene, nezavisnih intelektualaca iz Crne Gore, Srbije i Hrvatske. Na četvrtom susretu učestvovale su 33 osobe iz: Crne Gore (Podgorica, Kotor, Pljevlja, Herceg Novi, Cetinje), Srbije (Beograd, Bajina Bašta, Novi Pazar, Priboj), Hrvatska (Osijek, Zagreb) i gošća iz Torina.
Ovaj susret, kao i prethodne, organizovale su Žene u crnom, Beograd uz podršku Anima – centar za žensko i mirovno obrazovanje, Kotor i Akademska inicijativa Forum 10, Novi Pazar.
- novembar
Florian Biber: Uspon autoritarnih režima na Zapadnom Balkanu – Novi pogled na jugoistok Europe, izdanje Profil, Zagreb (2022.) i Biblioteka XX vek, Beograd
Uvodne riječi Fahrudina Kladničanina, Akademska inicijativa Forum 10, Novi Pazar:
Florijan Biber/Florian Bieber, profesor međunarodnih odnosa, etničkih sukoba i nacionalizma prvenstveno na području Balkana, i direktor Centra za studij jugoistočne Europe na Sveučilištu u Grazu, napisao je ovo istraživanje, koje, po meni, predstavlja zanimljivu hronologiju političkih zbivanja od 90-tih godina, do danas, u Albaniji, Severnoj Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Kosovu, i jednim manjim delom u Hrvatskoj.
Saveti Balkanskom knezu:
- Kontroliši izbore, ne na dan glasanja, već unapred.
- Kontroliši medije, pobrini se da bude mnogo različitih glasova i da svi govore isto, i uvek drži uz sebe besnog psa.
- Govori često o Evropskoj uniji i želji da im se pridružiš, ali neka signali koje im šalješ budu kontradiktorni.
- Govori o borbi protiv korupcije i reformama. Govori, govori, a ponekad nekoga i zatvori.
- Rešavaj stare probleme sa susedima, da bi te hvalili, i stvaraj nove probleme, da bi sačuvao popularnost.
- Biraj što raznovrsnije prijatelje u inostranstvu; nekima ćeš se dopasti zbog onoga što jesi, nekima zbog onoga što tvrdiš da jesi.
- Svoje glasače zapošljavaj, a one druge otpuštaj.
- Vladavina prava – tvoja vladavina, tvoje pravo.
- Ne vezuj se za ideologije, od toga će te samo boleti glava.
- Obećavaj promene i pobrini se da sve ostane isto.
OBRASCI AUTORITARIZMA
Kontinuitet i iznutra inicirane promene: obiliovale su Crnu Goru, jedinu zemlju u kojoj demokratske scene vlasti nije bilo od 1990. godine. Umesto kroz smenu na vrhum sve promene su se odigravale unutar vladajuće stranke. Struktura partijske democinacije se menjala, ali stranka i njena dominanta figura (Milo Đukanović) ostali su isti.
Crna Gora: Crnogorski režim se može opisati kao osoben spoj poluautoritarne kontorle, prorefromskog diskursa i snažne spoljne podrške. Polarizacija sukobljenih identiteta i opšte usmerenje državnih politika omogućili su režimu da uprkos populističkoj retorici i razvijenoj i duboko usklađenoj klijentelističkoj mreži adobije stratešku manjina i liberalnih glasača.
Povratak poluatoritarizma: obrazac koji je posle dvanaestogodišnje paize ponovo uočljiv u Srbiji. Nakon Miloševićevog pada 2000. godine u zemlji je nastupio period demokratizacije koji nije vodio do konsoludivoanje demokratije. Srbija se vratila autoritarnom obliku vladanja posle pobede SNS 2012. godine.
Srbija: Vučić je vlast osvojio umanjujući zznačaj uloge koji je imao devedesetih godina i naglašavajuči koliko se promenio to doba. Kontinuitet Vučića sa SRS se očituje se u nacionalizmu, već u neposustajućim napadima na opoziciju i sveprisutnoj autoritarnosti režima. Pogrešićemo ako trafamo samo sa elementima kontinuiteta iz devedeseh godina, ističe Florijan Biber. Povratak autoritarnih modela uparvljanja olakšali su i nedovršena demokartska transformacija posle 2000 i spremnost tadašnih nosilaca vlasti da zaobilaze pravila. Neformalne predsedničke moći Borisa Tadića i klijentelistička partijska uprava, koju je Vesna Pešić, opisala kao zarobljavanje države, očuvali su institucionalne korene autoritarizma i pripremili ih za usavršavanje i centralizaciju posle 2012. godine.
Novi poluautoritarizam: ključno je obeležje Severne Makednije. Za ovu zemlju osobeni su bili prsustvo velike nacionalne manjine, etnički polarizovan politički sistem i niz zspešno prenesenih vlasti od 1990. do 2006. godine. Novo vladanje polu autoritarizma je prisutno od 2006. do 2017. godine. U Severnoj Makedoniji je došlo do pomeranja ka autoritarimu u skladu sa već utvrđenim obrazcen razvijenog stranačog klijentelima i visoke polairzacije između dve vodeće stranke. Reagujući na impuls koji je dolazio spolja, režim se pomerio kao autoritarnijim praksama.
Autoritarizam pod međunarodnim patronatom: ovaj oblik karakterističan je za Kosovo. Uticajem međunarodnih aktera, kako pre, tako i nakon nezavistnosti, ovde je ustanovlen obrazac nedemokratskih spoljnih interevencija kojim je stovrena elita oje se oslanja na spoljnu politiku da bi sačuvala vlast. Izvori stranačkog sistema koji je obeležen niskim nivoima ideološke diferencijacije i visokim stepenom polarizacije povodom pitanja porekla i legitimnosti obuhvatnih nacionalnih oslobodilačkih pokreta“ takođe doprinose učvršćivanju autoritarnih obrazaca.
Konzervativno, ali ne i autoritarno je možda najprikladnije za Hrvatsku.
Strukturna polarizacija u slučaju Albanije znači da zemlja ima stabilan dvopartijski sistem, s tim što ni jedna ni druga strana kada se nađu na vlasti pokazuju nu spremnost ni kapacitet da uspostave funkcionalan odnost sa opozicijom.
Jaroslav Pecnik, profesor Sveučilišta u Osijeku (u penziji), filozof, kolumnista Danas-a:
“U fokusu čitatelja i javnosti bivše nam zajedničke države teoretičar međunarodnih odnosa Florian Bieber našao se nakon što je u pismu (2015) sarkastično naslovlljenom Savjet balkanskom vladaru (p)opisao sve ključne savjete kako se održati na vlasti neispunjavanjem obećanja biračkom tijelu, a po potrebi i neutraliziranjem oporbe svim (ne)dozvoljenim sredstvima.
Taj zajedljivi, čak cinični, makijavelistički tekst vremenom je prerastao u knjigu koja se nedavno pojavila i na hrvatskom knjižarskom tržištu.
Florian Bieber (1973) luksemburški je istraživač međunarodnih odnosa, etničkih sukoba i nacionalizma prvenstveno na području Balkana, dugo je boravio u Beogradu i Sarajevu, a danas je profesor politologije i direktor Centra za studij jugoistočne Europe na Sveučilištu u Grazu.
Njegova knjiga Uspon autoritarnih režima na Zapadnom Balkanu – novi pogled na jugoistok Europe u prijevodu s engleskog Nikole Petkovića (Profil, Zagreb 2022), na iznimno upućen i sadržajan način analizira povijesno iskustvo, ali i aktualne društvene i političke (ne)prilike u Srbiji, Crnoj Gori, Sjevernoj Makedoniji, Bosni i Hecegovini, Kosovu i Albaniji (u manjoj mjeri i Hrvatskoj) konstatirajući kako se u ovim slučajevima ne može govoriti o nekakakvoj homogenosti, bez ogleda na u velikoj mjeri zajedničko političko (ali raznorodno kulturološko) nasljeđe koje često zamagljuje perspektivu kad pokušavamo uopćiti pojmove i fenomene koji se nikako ne mogu podvesti „pod zajedničku kapu“.
Međutim, opisuje i to utemeljeno i lucidno, okolnosti i obrasce demokratskog nazadovanja u sedam država Zapadnog Balkana, (po)rast autokratskih tendencija, mehanizme njihova funkcioniranja, identificirajući na taj način „ključna svojstva kojima se kompetitivni autoritarni režimi na ZB održavaju na vlasti“ i to u širokom luku od (zlo)uporaba kriza i izvanrednih situacija do patrimonijalne kontrole nad državom i potpore inozemnih faktora koji imaju jasne i prepoznatljive interese u regiji.
Nakon niza komparativnih analiza Bieber je zaključio kako se sve nabrojane države ZB koje još nisu integrirane u EU u „brzom ritmu“ udaljavaju od „demokratskog utemeljenja“ i postaju sve više autoritarne.
Autor studije se u svojim analizama dotiče i Hrvatske, ali iako je u međuvremenu ušla u EU, to ipak ne znači da je posvema izbjegla i liberalni karakter i model političkog života; međutim on se mora, prije svega razmotriti unutar eurointegracijskog konteksta.
Međutim, uspon konzervativnog i iliberalnog javnog diskursa proteklog desetljeća (i duže) upućuje da autoritarizam i iliberalizam nisu automatski povezani, već se pojavljuju i odvojeno.
Ne postoji univerzalan, za sve zemlje primjenjiv opis koji bi obuhvatio regionalne autoritarne trendove; naravno postoje zajednički čimbenici: slabe demokratske institucije, nedovršena i zarobljena država, visoki stupanj unutrašnje polarizacije, slabi stranački sastavi, bez čvrste baze i jasnog programatskog profila, što upućuje da političke stranke djeluju kao interesne skupine za uski krug elita, ali u svakoj od balkanskih sredina postoje specifike koje dodatno pomažu usponu i jačanju autoritarnih režima.
Tomu svakako doprinosi i slaba, razjedinjena, često potkupljiva oporba i fragmentirano civilno društvo koja su zapravo strukturno ugrađeni u kompetitivne, autokratske režime, a da toga često nisu ni svijesna.
Posebno su poučni primjeri Srbije, Crne Gore i BiH, ali niti ostale zemlje ZB nisu manje interesantne.
Ili, kako piše Bieber: „Ova je knjiga studija o različitim režimima koji svi pokazuju jaka kompetitivna, autoritarna svojstva i obilježja, iako su neki ostali uglavnom nepromijenjeni, dok su drugi posljednjih godina postajali sve autoritativniji. To su regionalni modeli koji se očituju u različitim stupnjevima intenziteta i ukorijenjenosti“.
A, kad uporabljuje terminautokrati, Bieber opisuje premijere ili predsjednike koji vladaju u formalno demokratskim sustavima, dok, istovremeno, provode modele vladavine koji ili zaobilaze ili urušavaju demokratske institucije.
Vučić mu je svojevrna paradigma, jer u Srbiji postoje formalne demokratske institucije, ali u kojima zlouporaba državnih položaja dužnosnicima osigurava znatnu prednost u odnosu na njihove oponente. Vučić i njemu slični, poput Viktora Orbana, „snažno naginju vagu demokracije u svoju korist“.
Simbiotske veze između (polu)autokratskih režima i etničkog nacionalizma eksplodirale su 1990-ih godina; danas je nacionalizam na ZB manje važan za ideološko utemeljenje režima, ali uvijek kad zagusti izvlači se na površinu kao važno oružje (samo)obrane i homogenizacije društva kako bi se stvarni problemi zajednice pomeli pod tepih.
Primjerice, za Vučića i njegove naprednjake nacionalizam je danas prigodno sredstvo za jačanje režimske kontrole, ali (više) nema središnju funkciju. Unatoč deklarativnoj želji za približavanjem članstvu u EU većina vlada na ZB u posljednjih desetak godina sve se više i jače okreće autoritarizmu.
To i ne iznenađuje budući proširenje više nije u prioritetu EU i stoga je posvema razumljivo da je njegova transformativna moć oslabila.
Kompetitivni balkanski autoritarni režimi dio su šireg europskog obrasca i eurointegracije im nisu (više) nužno neophodne, čak im postaju i smetnjom, pa se trude p(r)okazati ih kao nametnuti bagaž kojim Europa pokušava nametnuti svoje „problematične vrijednosti“ domicilnim, tradicionalnim nacionalnim, kulturološkim i konfesionalnim oblicima ponašanja i života uopće.
Osim toga, EU obrasci im više ne trebaju niti za (vidljivo) manipuliranje izborima kako bi ostali na vlasti, već se hrane polarizacijama koje ne moraju nužno biti etničke.
Primjerice, kao u BiH mogu biti ukorijenjeni u dubokim političkim antagonizmima, manifestirati se na identitetskoj osnovi kao u CG; odnosno svaka sredina ima neke svoje posebnosti koje vladajuće elite spretno prilagođavaju svojim potrebama i interesima.
Kompetitivni autoritarni režimi se oslanjaju na dominantne osobnosti (Milo Đukanović, Vučić…) koje kontrolirani mediji dižu u nebesa ističući njihove navodno nadljudske napore i žrtve u borbi protiv svih koji rade o glavi zajednici kojom vladaju, iako to naravno nema veze s istinom.
Ali, važne su vlast i moć, a istina je i onako uvijek ono što odgovara vladajućim, što oni promoviraju kao istinu.
U Srbiji je režim strogo centraliziran oko Vučića, oko jedne osobe i stranke kojom apsolutno vlada, a do kojeg će se stupnja razviti kompetitivna autoritarnost ovisi prvenstveno o tomu koliko je pojedini režim sposoban pridobiti potporu elektorata, oslabiti oporbu, ali i (is)koristiti međunarodnu situaciju sebi u korist.
Ti i takvi režimi počivaju na hibridnosti i to ne samo po „jukstrapoziciji demokratskih pravila i autoritarnih praksi, nego i po kombinaciji nominalne prozapadne orijentacije, kao i po implicitnom odbacivanju zapadnih i liberalnih demokratskih normi“.
A, to znači stalno balansiranje između obećane demokracije i stvarne autokratske vladavine, a tom stalnom hodanju po žici svi balkanski režimi su maestralno ovladali.
Krivnju za takvo stanje stvari, Bieber (pro)nalazi, koliko u lokalnom, političkom, folklornom koloritu i tradicionalizmu i nedostatku demokratskih iskustava, toliko i u kolebljivosti EU koja je svojom nedosljednošću „kumovala rađanju vlasti nove generacije autokrata“.
Deportacije i druge drame – autora Željka D. Vušurović, književnik i novinara, Cetinje. Cetinje.
O knjizi su govorili: Dragan Stojković, izdavač, ART MOST Jugoslavija, Zemun, Gradimir Gojer, režiser, Sarajevo/Beograd i autor Željko D. Vušurović
Dragan Stojković je naveo da je izvođenje drame Deportacije bila administrativno zabranjeno jer se radilo o ’državno organizovanom zločinu’ koji su izvršili organi Crne Gore: MUP, predsednik države itd. ’Milo Đukanović je sam sebe abolirao za taj zločin tako što je država Crna Gora platila odštetu porodicama žrtava, čime se sistem ’oprao’, naglasio je Stojković.
Gradimir Gojer je objasnio razloge zbog kojih se odlučio da režira dramu ’Deportacije’: „Željko D. Vušurović je angažirani, ali i visoko obrazovani erudita. Njegova drama nije mogla da bude izvedena u Crnoj Gori i drugdje jer je ex Yu prostor kontaminiran ne samo političkom već i kulturnom elitom, bolje rečeno klanom koja selektuje pozorišne predstave. Politička mafija je jednako snažna u teatru kao i u u politici i privredi. Željko je doživio ovu sudbinu jer nije ’podrepaš’ nijedne vlasti, on je u svojoj drami imenovao M. Đukanovića kao glavnog krivca za deportaciju. Ipak, uspjeli smo da izvedemo predstavu u Novom Pazaru (2018.), gdje smo naišli na odličan prijem. Predstava je kasnije izvedena i u Kulturnom centru ’Budo Tomović’ u Podgorici, kao i u Kotoru (2019.). U Sarajevu je takođe prikazana, ali je bilo otpora zbog političkih manipulacija krugova koji podržavaju M. Đukanovića’.
Željko D. Vušurović se osvrnuo na pravu golgotu oko izvođenja ’Deportacija’: „Poslao sam dramu na konkurs Crnogorskog narodnog pozorišta. Niko u Crnoj Gori nije htio da stavi dramu na repertoar. Četiri pozorišta u Sarajevu su me odbili 2015. i sve do 2018. niko nije da je izvede, sve dok se nije pojavio G. Gojer’. Vušurović je govorio o zloupotrebi antifašizma: ’U Crnoj Gori se priča o velikosrpskom nacionalizmu, ali bez ikakve reference na fašizam – zločin deportacije, ako i druge zločine iz 90-ih a za koje su odgovorne crnogorske vlasti. U ovom trenutku Crnu Goru uništavaju i Demokratski front/DF i M. Đukanović, kao i mnogi drugi. Sadašnja vlast je gora nego prethodna, jer forsira ogoljeni fašizam veliksrpske provenijencije. Kao dramaturg po profesiji, trinaest godina sam bio nezaposlen...’
Učesnice/i iz Crne Gore su svjedočili su o odbijanju suočavanja s prošlošću: „Crna Gora odbija odgovornost za zločine iz 90-ih“ (Ervina Dabižinović); „Radi se o progonu svih u C. Gori koji su se borili za istinu o deportaciji“ (Esad Kočan); „Drama pokazuje kontinuitet odbijanja suočavanja sa teretom zločina“ (Duško Vuković) itd.
- novembar
Suđenje Miroslav Mika Aleksić za silovanje i seksualno zlostavljanje – suđenje u Palati pravde u Beogradu počelo je februara 2022. godine. Žene u crnom, Autonomni ženski centar i Ženska solidarost organizuju protest u 10:15 ispred Palate pravde ’Verujemo Mileni Radulović!“ Ovom prilikom protestu su se pridružili i učesnice/e diskusionog kružoka ’Šta da se radi?’.
Aktuelni izazovi, sporovi u odnosima Srbije i Crne Gore
Kratak prikaz dosadašnjih susreta – učesnice/i susreta iz Crne Gore i Srbije
Pored osnovnih podataka o dosadanjim susretima, Staša Zajović se posebno osvrnula na motive za organizovanje susreta:
„Zato što smo željele da iz prve ruke čujemo, slušamo, razumijemo naše drugarice i drugove iz Crne Gore jer su oni/e najpouzdaniji izvor informacija o onome što se tamo dešava. Zato što smatramo da pretjerano miješanje aktera/ki iz Srbije (i prve i druge...) predstavlja politiku hegemonije i paternalizma“. Već na prvom susretu (oktobar 2020.) učesnice/i iz Crne Gore su imali veoma kritičan stav prema Apelu 88: „To je potpuno imperijalistički. Ja sam doživjela to ne samo kao podršku Đukanoviću, nego kao da mene niko ništa ne pita...’ (Ervina); ’Nisam mogao da verujem da se prihvatila jedna šematika koja je došla od Mila, od mafijokratskih krugova. Ja sam izgubio neke ljude. Mi smo dva kosmosa’ (Milan) itd. I na narednim susretima iznete su reakcije kritičke javnosti u Crnoj Gori na Apel 88 intelektualaca/ki:
’I na emotivno-moralnom nivou to nam je jako teško palo; Apel nije samo stvar Bgd intelektualne elite, to je crna mrlja u regionu (Paola); ’naš problem odavno nije taj Apel, imamo druge velike probleme (Daliborka); ’hegemonija iz Srbije je naša stvarnost odavno i mene Apel nije iznenadio (Senka); kako su mogli da se svrstaju tako pogrešno? Itd. Učesnici/e iz Srbije su na trećem susretu (maj 2021.) predložili da se četvrti susret održi u Beogradu, da se organizuje sastanak i sa nekim potpisnicima Apela. Nažalost, nisu se pojavili, več su otkazali učešće u poslednjem trenutku!
Dragan Banjac: Srbija i Crna Gora – izazovi i sporovi
BEOGRAD, 29. novembra 2022. – Žene u crnom izabrale su pravi dan, nekadašnji Dan zajedničke republike jugoslovenskih naroda da upriliče razgovor na temu sadašnjih odnosa između Srbije i Crne Gore, o izazovima i sporovima.
Esad Kočan, glavni urednik crnogorskog nedeljnika Monitor rekao je otvarajući raspravu da je Crna Gora “u raljama vlastite dezorijentisanosti”, potom ispričao reakciju poznanice koja je na svom facebook profilu povodom poraza Demokratske partije socijalista (DPS) Crne Gore na poslednjim izborima “napisala da je tog dana bila presrećna da je partija Mila Đukanovića poslije trideset godina izgubila vlast i dodala ‘da je sreće da je ovaj dan doživio i Momir Bulatović'”. To je jedna slika, kazao je Kočan i naveo drugu – ploču na bivšem logoru u mestu Morinj i tekst na tom spomen-obeležju.
Na ploči je sitnijim slovima uklesano: Tokom velikosrpske agresije na Hrvatsku, ovdje je bio logor, takozvani Centar Morinj (3. 10. 1991 – 18. 8. 1992) za zatočene hrvatske civile i branioce. Ispod (većim “štampanim slovima” stoji: SJEĆAMO SE ZLOČINA POČINJENIH DA BI SE OSRAMOTILI IME I DUH CRNE GORE. IZRAŽAVAMO ŽALJENJE ZA SVE PATNJE KOJE SU PROŽIVJELI ZATOČENI. DA SE NIKAD NE PONOVI. U potpisu Ministarstvo vanjskih poslova Crne Gore i Ministarstvo odbrane Crne Gore. Morinj, 10. 10. 2022.
Kočan je, govoreći o pozadini poruke u Morinju, rekao da je u pitanju “pokušaj da se skine teret sa Mila Đukanovića i svali na Slobodana Miloševića”. Dalje, kaže Kočan, bacite pogled na crnogorski parlament u kome je 85 odsto onih zbog kojih se može reći da se crnogorski režim nije razlikovao od režima Slobodana Miloševića u Srbiji i da 85 procenata tog sastava čine “profašističke stranke i reformisani fašisti”. Šta je ostalo, pita se Kočan i konstatuje da je antiratna Crna Gora spala na jedan primerak.
Na pitanje moderatora (Lino Veljak, profesor zagrebačkog Filozofskog fakulteta) kako komentariše optužbe da je Monitor “četnički list” glavni urednik nedeljnika se samo jetko nasmešio. On kaže da se ono što je urađeno tokom napada na Dubrovnik “može dijeliti odgovornost sa Srbijom, slučaj u Štrpcima takođe, ali Morinj i deportacije su isključivo crnogorska odgovornost”.
Crna Gora je skrenula u klerikalizaciju, iako je postojala ideja da se formira tehnička vlada od trećine DPS, trećine opozicionih stranaka i trećine predstavnika civilnog sektora. Kočan kaže da u Crnoj Gori ipak nije pobedio srpski svet, potkrepljujući to činjenicom da se većina stranaka (DPS, URA, Pokret za promjene… zalaže za priključenje zemlje Evropskoj uniji. Ko je prvi prekršio princip? Dritan Abazović! “Kao da je morao da izglasa Zakon o vjerskim slobodama i imali smo najgoru ekspertsku vladu. Ono što se posle litija i izbora Vlade Crne Gore na čelu sa Zdravkom Krivokapićem vuklo je Crnu Goru sve dublje u krizu, ali je dobro, kazao je, što se napetost stvorena u vreme ustoličenja vladike Joanikija “završilo bez krvi”. “Mi u Monitoru smo podržavali ideju koncentracione sa DPS i svim ostalim strankama kako bi ta vlada, oročena na godinu dana, pripremila nove izbore”.
Na pitanje profesora Veljaka ko je organizovao litije, Kočan je odgovorio: Crkva (SPC), na šta je Veljak rekao: “Znači, ipak, Rusija!”
Predsednik Građanskog demokratskog foruma, Zoran Vuletić uvek je, kaže, polazio od toga da je Crna Gora “nezavisna država” sa željom da ima dobre odnose sa Srbijom, a da Srbija na nju gleda “kao na svoju 27. izbornu jedinicu”. On je rekao da deo srpske opozicije “bez svesti” komentariše odnose u Crnoj Gori i da u srpskoj Narodnoj skupštini svojim govorima se izdvaja jedino Šaip Kamberi i da bi bilo dobro da se u parlamentu čuje i srpski glas koji bi govorio slično poslaniku Albanca iz Preševske doline.
“Srpska pravoslavna crkva (SPC) ima agendu velikosrpskog nacionalizma. Menjaju se patrijarsi a sve ostaje isto”, rekao je Vuletić i podsetio na reči prethodnog vrhovnog poglavara Irineja koji je je svojevremeno Đukanovićev režim usporedio sa režimom Nezavisne države Hrvatske a njega sa Antom Pavelićem. Živimo epilog takve politike.
Vuletić je optužio režim Aleksandra Vučića i SPC da su pomagali litije i da su neki ljudi “u kešu” nosili u Crnu Goru milione evra. Za crnogorski DPS je rekao da je “imala svoje faze” i da je aktuelni crnogorski predsednik Milo Đukanović u vreme kada je bio premijer “imao manju političku moć da odlučuje pored Momira Bulatovića i Slobodana Miloševića. Dvehiljadetreće i dvehiljadečetvrte vlada Vojislava Koštunice je nastavila Miloševićevu politiku, rekao je Vuletić i podsetio da je Koštunica tada govorio da mu je saradnja sa Haškim tribunalom “deveta rupa na svirali” i da je nakon isporuke Slobodana Miloševića Hagu rekao da je u pitanju “državni udar”.
Predsednik Građanskog demokratskog foruma kaže da je dobro da u Crnoj Gori “nije izgubila većinska Crna Gora koja je bila za odvajanje od ovakve Srbije i da je Evropa sad u Podgorici dobila više od 20 odsto glasova gde je deset odsto bilo Đukanovićevih, te da se njima žuri na izbore za razliku od DF i URA. Vuletića više zanima “šta Srbija hoće sa ovakvom politikom prema Crnoj Gori” i “mi u Srbiji bismo trebalo da se umijemo hladnom vodom”.
Crna Gora je najluđa država, mišljenja je Ljupka Kovačević, aktivistkinja iz Kotora i da je primetno da se “svako fokusira na svoj haos”. Onda, kaže, ljudi iz Srbije “bježe iz svog haosa i bave se Crnom Gorom. Đukanović je dobar real-političar koji je svojevremeno “pokrao ideju Liberalnog saveza Crne Gore i s tom idejom opstao u Crnoj Gori. Ona se osvrnula i na privatni univerzitet Mila Đukanovića i Veselina Vukotića koji je napravljen da bi se oslabio državno visoko školstvo, dovođenjem navodno boljih kadrova iz Srbije koji su tamo zauzimali mesta domaćim kadrovima koji ne mogu da se zaposle.
Nešto više o tome rekla je profesorica filozofije i spisateljica Slađana Kaverić Mandić koja je istakla problem njih srednjeputaša, koji nisu nisu podržali ni litije niti podržavaju Demokratsku partiju i osim što u takvoj situaciji teško mogu da dobiju posao, a nemaju ni pristup medijima i ne mogu da izraze svoj bunt.
Dragoljub Duško Vuković, nekad novinar Komunista, kasnije Borbe i Naše Borbe i pokretač prvih nezavisnih crnogorskih nezavisnih novina (PCNEN), kaže da je ključna tačka uticaj SPC u Crnoj Gori. Pojavom Amfilohija Radovića u novim, mladim (Milo i Momir), “nudi simbiozu i to, četnitizacija Crne Gore i dalje traje.
On je za primer naveo Rumiju, “planinu gdje su nekad sa krstom izlazili i Albanci i Muslimani/Bošnjaci, ali SPC je zapišavala i na Rumiju helikopterom odnela i postavila limenu crkvu. Đukanović u Crnoj Gori nije gradio društvo za Evropu nego društvo koje će da kontroliše društvo, rekao je Vuković.
Na pitanje zašto Crna Gora još nije uvela veronauku u škole kao obavezan predmet, pisac iz Podgorice Brano Mandić slikovito je odgovorio: “Što će nam ta vjeronauka kada smo bili kadri da napravimo onakve litije i klerikalni trans. Nisam siguran da su litije organizovane iz Rusije, nešto mora da dođe i samo od sebe. Ako kažete da postoji veza SPC u Crnoj Gori – SPC – Rusija, valja napomenuti da Amfilohije nije pripadao tom pravcu. Šta se desilo sa litijama, ne znam” kazao je Mandić i dodao da su litije “privukle i ljude koji nisu fanatici.
Mandić naglašava da je SPC u Crnoj Gori od pre deset godina “izašla na Internet, YouTube, otvarala narodne kuhinje za siromašne. Sila emocija ne može da se bagateliše”, dodajući “ako nas glupi popovi popovi pobijede – onda ne treba ni da postojimo.
Tokom razgovora o srpsko-crnogorskim odnosima Mandić je rekao da se u poslednje vreme često govori ”Srpska crkva u Crnoj Gori”, čime se, veli, priča još više zaoštrava. Vuković ga je dopunio podatkom CEDEM-a da je od referenduma u Crnoj Gori za 20 odsto povećan broj vernika SPC, “kojoj povjerenje kod građana ne pada ispod 40 odsto a Crnogorska pravoslavna crkva (CPC) nikad nije prelazila 30 odsto povjerenja u javnosti i Crna Gora mora da nađe način da se pomiri”.
Istoričar Vladimir Jevtić (Bajina Bašta) govorio je o upadu SPC u obrazovni sistem (udžbenici biologije za VIII razred) i da je on počeo “još 2003. godine kada je vlada Zorana Đinđića kao kompromis zbog izručenja Slobodana Miloševića u Hag uvela veronauku. “Ako su u to vreme (svi popovi su predavali veronauku) bili neobrazovani sada stvar stoji sasvim drukčije. Po ugledu na Katoličku crkvu oni danas na razne načine privlače mlade, organizuju gledanje fudbalskih utakmica protiv Brazila i Kameruna, to čine kada Novak Đoković igra svoje teniske mečeve…”
Osvrt na situaciju u Hrvatskoj
Jaroslav Pecnik je naglasio, u kontekstu obilježavanja godišnjice pada Vukovara, da je zloupotreba žrtava konstanta državne politike: ’Dokle će rane Vukovara biti svježe?’ Upozorio je da političari u Hrvatskoj nemaju ’viziju budućnosti’ i da je na djelu polarizacija javnosti zbog sukoba na liniji premijera (Plenković) i predsednika (Milanović). Osvrnuo se i činjenicu da je Porfirije, sadašnji patrijarh SPC, dok je bio mitropolit Zagrebačk-ljubljanski ’postao ljubimac zeleno-lijeve alternative, što je još čudnije budući da je koalicija ’Možemo’ radikalno ateistička. Oni su mislili da je Porfirije ’novo’ lice Srbije i nisu shvatili da je Porfirije čovjek vlasti i u Hrvatskoj i u Srbiji’. Pecnik smatra da je članstvo Hrvatske u EU izuzetno važno, bez obzira na sve manjkavosti i da je alternativa integracije Srbije i svih država Zapadnog Balkana u EU.
Lino Veljak upozorio je na hegemoniju Katoličke crkve u Hrvatskoj: ’Hrvatska je vlasništvo Katoličke crkve/KC, kao i Poljska. U toj zemlji je KC vezana za antifašizam, dok je u Hrvatskoj KC vezana za desnicu i ustaštvo. Još je veći problem to što je Ruska federacija vlasnik najvećeg dijela Hrvatske, tako da se može govoriti o sadejestvu KC i Putina. I desna i lijeva opozicija je saglasna da se ne treba svađati sa Putinom’.
U završnoj sesiji, tokom evaluacije, učesnice/i su iznosili i predloge za sledeći susret:
’Da govorimo konkretno o alternativama, da ne budemo samo PROTIV nego i ZA’ (Slađana);
’Da se bavimo konkretnijim problemima’ (Duško)
’Ka izgradnji teorijsko-praktične platforme na ex YU prostoru. Da se detabuizira nasleđe SFRJ’
’Kako da se organizuju oni/e koje neće niko, a napada svako?’ (Sabina Talović)
’Na sledećim susretima pristup treba da bude intersekcionalan/multiperspektivan: jasno profiliranje trećeg puta, kako izbjeći zamke lažnih alternativa?’ (Lino)
’Srbija je centar zla. Ona stalno provocira celi region...AV je šef mafije, on je sve uništio. Treba da se razgovara o kompleksnosti’ (Vesna Pešić)
’Da nastavimo sa njegovanjem prostora za razna stajališta i da obavezno budu prisutni učesnici iz Hrvatske’ (Esad)
’Koje su veze ostale na prostoru ex YU? Šta je bilo pozitivno u SFRJ? (Pecnik)
’Nova znanja i razmene’ (Fahro)
’Puno sam naučila na ovom susretu, a na sledećem predlažem da razgovaramo o alternativama – o EU i pozitivnom nasljeđu iz SFRJ’ (Katica)
’O SFRJ i o pokretu nesvrstanih kao trećem putu, posebno ako možemo da prikažemo film Mile Turajlić o nesvstanima’ (Nastasja)
’O alternativama – iz vrtloga se može izaći’ (Ervina)
’O kapitalizmu, militarizaciji...’ (Duško)
’Mi se sad ne pitamo ni za šta, za razliku od SFRJ. Da se borimo protiv ruskog imperijalizma, ali da sagledamo zamke ukrajinskog puta’ (Oluja)
’O dilemama, nadama, o alterntivama kroz aktivizam i zajedništvo. I da pričamo o pozitivnom nasleđu SFRJ’ (Ljupka)
’U svim našim društvima dominira tendencija da se izbriše i ime i znak i ideja, sećanje na SFRJ’ (Goran)
’Oduševila me je živa prepirka i da tako nastavimo’ (Ljilja)
’Atmosfera na susretu mi je jako prijala’ (Marta)
’O SFRJ’ (Violeta)
’Da razgovaramo i o kontroverzama oko Nato-a, o raznim varijantama trećeg puta (na levici i desnici, o nestvrstanima, o čemu ću konsultovati Bojanu Piškur, kustoskinju iz Ljubljane koja je organizovala izložbu o Nesvrstanima), o SFRJ kao alternativnom predlogu a ne kao o muzejskom artefaktu jer je napisano tona knjiga o smrti Jugoslavije, dok se ona kao alternativni predlog i ne pominje; o kapitalizmu kao neokorporativnom feudalizmu u sadašnjem trenutku; o subverzivnim otporima fundamentalizmima - da pozovemo Bogougodnice, koje su možda pandan Pussy Riot? itd. (Staša)
Dogovoreno je da se sledeći susret održi 7. i 8. aprila 2023. u Podgorici, slijede dalji dogovori
Uveče je organizovano ’Drugarsko veče - 29. novembar – Dan Republike – Naš dan!', na kojem je učestvovalo oko 60 osoba.
Uvodne riječi:
O Drugom zasedanju AVNOJ-a – uvodna reč – Aleksandar Kraus, Savez antifašista Srbije
Pamtimo važne datume za emancipaciju žena u NOB-u
- godina od Fočanskih propisa
- godina od osnivanja Antifašističkog fronta žena (AFŽ)
- O učešću žena iz Crne Gore i Srbije u NOB-u
Tanja Marković, ŽUC, Beograd, Marija Perković, Beočin, Mreža ŽUC, Ervina Dabižinović, Anima, Kotor; Marijana Stojčić, Centar za primenjenu istoriju, ŽUC, Beograd
Moderirala: Tanja Marković, ŽUC, Beograd
Nastup antifašističkog hora ’Naša pjesma’ – antifa priredba
Priredbu vodili: Violeta Đikanović, ŽUC i Dragan Protić Prota, Škart, Beograd
Drugarsko veče sa zakuskom...
Decembar 2022.
