Povodom 76 godišnjice zločina u Vraniću, gde su u Drugom svetskom ratu, u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine fašističke četničke formacije ubile 68 stanovnika/ca sela Vranić, najvećim delom porodice pripadnika/ca Pantić, Žene u crnom i Savez antifašista Srbije prisustvovali su istorijskom času u lokalnom Centru kulture zajedno sa meštanima, kao i Spomen sobi u kući porodice Pantić.
Obraćanje gospodina Vladana Pantića, Vranić, 20.12.2022.
„Mi smo tu da kažemo da nismo zaboravili, nismo, niti možemo, taj dan i tu noć, pakla i užasa, bola, suza i jauka, noć kada je zlo u svom krvavom pohodu ostavilo za sobom 68. ugašenih života. To zlo se zvalo Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog četničkog korpusa. Klasi su, ubijali, mučili, silovali i pljačkali i sve to sa velikom dozom uživanja, uvereni da čine veoma dobro delo, odnosno da izvršavaju jedan veliki zadatak koji im je poveren prilikom kretanja za Vranić iz Jasenika. Taj nivo ispoljene brutalnosti, mržnje, sadističkog iživljavanja nad žrtvama, predstavlja osnovno obeležje tog zločina i retko ko, ko sluša tu priču, prvi ili ko zna koji put da ne postavi isto pitanje, Zašto? I ja evo pitam Vas i celu Srbiju Zašto? Zašto je uništeno 14. porodica i zaklano 68. nedužnih ljudi, žena i dece?
Da li je moguće da su oni životom platili zato što su imali nekoga svoga u Narodnooslobodilačkoj vojsci?
Da li je bio neoprostiv greh onih što odoše 41’, 42’. i 43’. u rat da se bore protiv okupatora pa im je zbog toga trebalo uništiti porodice. Jedan od sudionika tog zločina na saslušanju posle rata kaže da su dobili naređenje, citiram: „Ni mačka pod šporetom ne sme da ostane u kućama sa spiska smrti!“
I sada nakon 79. godina oni što počiniše taj zločin, ili njihovi potomci, dakle oni što su tako brutalno kaznili borce za slobodu i njihove najmilije traže bez trunke srama i stida rehabilitacije, traže da se i njima prizna status boraca za slobodu i status nekakvih žrtava. I što je najveći skandal, apsurd i novi zločin oni to i ostvaruju.
I ponovo se nameće, bar za mene, ono zašto? I kome to treba? U šta se mi to pretvaramo i gde smo to krenuli, i znamo li gde ćemo stići. I ko treba na ova pitanja da odgovori: Sve što smo mi iz udruženja „20. decembar“ pričali i pitali, sada i do sada, nismo to radili da bismo izazvali ili pozivali na revanšizam, nekakve sukobe ili ne daj Bože mržnju, već da bismo spašavali čast i obraz nevinih žrtava i istinu o njihovom stradanju, da bismo sprečili skrnavljenje istine i novi zločin nad tim žrtvama i svima nama jer laži, falsifikati i izmišljanja potpuno nepostojećih ljudi i događaja zna da zaboli i više od onih rana iz te noći četničkog ludila. Očuvanje i zaštita istine mora biti osnovni zadatak svakog dobronamernog, časnog i poštenog čoveka, bez obzira kom udruženju, partiji ili organizaciji pripadao ako hoćemo da očuvamo čist obraz i mirnu savest, odnosno ako hoćemo da budemo ljudi.
Dragi prijatelji!
Naše udruženje jeste otvoreno za svaki razgovor, sučeljavanje mišljenja pa i polemiku po pojedinim događajima na bazi nepobitnih činjenica i dokaza ali nismo raspoloženi da slušamo one koji krajnje nečasno i bezobzirno staju u odbranu i relativizaciju zločina i zločinaca koji su zaklali:
- Katarinu Ilić, staru 5 meseci
- Ljubomira Pantića, starog odinu dana
- Svetomira Pantića, starog 7 godina
- Slavoljuba Mitrovića, starog 9 godina
- Branislava Pantića, starog 10 godina
- Tomislava Đorića, starog 10 godina
- Milana Mitrovića, starog 11 godina
- Julijanu Popović, staru 12 godina
- Milovana Radosavljevića, starog 14 godina
- Branislava Popovića, starog 14 godina
- Dragoljuba Đorića, starog 15 godina
Da, to je jedanaestoro dece koji nisu dočekali svoju mladost i radost u životu, a tu je još 57. njihovih majki, očeva, braće, sestara, deda i baba čije stradanje treba za sva vremena da bude opomena svima, šta se dogodi kad mržnja otruje mozak a sila probudi zlo u nama, kad čovek preraste u svoju suprotnost i postane zver i krvolok.
I zbog toga smo mi danas tu! Da glasamo za razum, toleranciju, uvažavanje, poštovanje, strpljenje, za dobrotu i ljubav u nama i među nama jer to je jedini ispravan put. Sećanje na naše nevine žrtve i poštovanje koje oni zaslužuju neka učini da se ovakvo zlo više nigde, nikome i nikada ne ponovi.
Slava nedužnim žrtvama!
