24. februar 2006.
Jasmina Tešanović
Ne bi trebalo da sedimo zajedno u istoj sobi. Oni i Mi, ali i Mi kao deo iste grupe. Danas kad je prikazan film, verzija od oko 20 minuta sa jasnim slikama, zvukovima i rečima, sin jedne ubijene žrtve, sada ima 18 godina, nije mogao da izdrži, viknuo je četnici majku vam jebem... I izleteo iz sale...
Histerične zene i prijatelji kriminalaca viknuše na dečka: pazi kako se ponašaš, nisi sam!
Dečko je na tabletama danima, cigaretama i tabletama, ne govori mnogo, ni nama, koji smo u sudu zbog njih takođe. I druge dve mlade devojke kao da nisu u stanju da se opuste i steknu poverenje. Nekako su zatvorene i drže se zajedno i sada se ja nekako od njih izdvajam.
Ne mogu da podelim njihov bol. Čini mi se da sve što kažem biće pogresno i da sve što uradim biće propraćeno suzama, njihovim ili našim. Ja pripadam etničkoj grupi koja je ubila njihove porodice. Osećam se krivom iako oni stalno govore, samo krivi treba da plate... osećam se krivom što sam živa...
Kamerman kaže: U tim trenucima nisam nista razmišljao, postao sam toga svestan tek posle godinu dana.
Zašto niste prijavili streljanje? pita Nataša Kandić.
Nisam imao kasetu, nije bila kod mene, da sam je imao možda bih prijavio, nisam smeo da prijavim.
Filmu nedostaju još uvek tri scene, tvrdi umetnik:
U kamionu, dok zarobljenici leže, ubica jednog šutira u glavu i dobacuje, šta se treseš, pička ti materina. I dodaje, ala smrde, mamu im jebem.
Dok zarobljenici leže, jedan od njih traži vodu, na šta mu jedan od ubica odgovara, kakva voda, jebala te voda.
Dok snima monstruozni zločin, Slobodan Stojković Umetnik dodaje sentenciozno: tako blizu, a tako daleko.
Pošto su ubili četvoricu zarobljenika, jedan od ubica dobacuje preostaloj dvojici zarobljenika: vuci ga, ajde, vuci ga.
Umentik kaze: čekaj, čekaj da malo snimam.
Po završetku egzekucije, jedan od ubica: čekaj, imam još tri metka, na šta jedan njegov kolega u zločinu odgovara, e, jebi ga, ti bi baš sve da potrošiš.
Jasne su slike žrtava i ubica, ako je uopšte bilo sumnje ko je koga i kada ubio.
U daljem toku suđenja izvršeno je suočenje između Slobodana Medića i Slobodana Stojkovića. Neprikosnoveni Komandant kaže ovom drugom u vezi snimka i snimanja: da sam ja znao za tu zajebanciju, ti bi tamo ostao.
Sudija opominje.
Granice nestaju. Sada smo sami iako sedimo jedni drugima u krilu. Zapanjena sam pribranošću majki, dok gledaju kako ne samo da im decu ubijaju vec malteretiraju, plaše... hvatam sebe kako razmišljam o mladoj deci kriminalaca koja će ceo život biti opterećena delima svojih očeva, privatno i javno. Sigurna sam da ja ne bih mogla da izdržim da gledam niti surovu smrt mog deteta niti ikad da oprostim svom ocu takav zločin.
Danas u Beogradu Radikalna stranka održava skup gde se Mladić tretira kao heroj zajedno sa ostalim ratnim zločincima u Hagu. Kako to da objasnim žrtvama?
Razmišljam o nasilju u filmovima koje je zasnovano na tuđim istinitim pričama; od nasilja na borbenim linijama do koncentracionih logora. Ali nema tog filma ili pozorišta koje moze da se poredi sa ovom predstavom uživo gde sediš u istom prostoru bez granica danima sa ispovestima i zločinom dok pokretne slike cementiraju istinu.
Htela sam da vrisnem i ja ali nisam znala šta.
