Dragi prijatelji,
Mi ovde u Vraniću imamo ovaj spomen dom i dve spomen sobe posvećene žrtvama svih ratova na ovom prostoru. Među tim žrtvama su i preko 90. naših sugrađana koji su stradali od četnika Draže Mihailovića tokom celog Drugog svetskog rata.
Posebno mesto u sećanju i u duši Vranića su svakako žrtve jezivog pokolja koji se dogodio pre 80. godina, 20.12.1943. godine. Taj surovi zločin nije počinila nikakva odmetnička banda koja se otela kontroli, kako mnogi sad hoće da kažu, već Prvi bataljon, Posavske brigade, Avalskog korpusa. Dakle regularna jedinica u sastavu Ravnogorskog pokreta i nikakve laži, falsifikatori i zlonamerna prekrajanja istorijskih činjenica to promeniti neće, niti može.
Udruženje „20. decembar“ poseduje nepobitne i nedvosmislene dokaze i činjenice, dokumenta i autentične izjave vezane za tragična dešavanja tokom Drugog svetskog rata, kako za noć pokolja, tako i za ostala zlodela četnika na ovom prostoru.
Osnovni zadatak našeg udruženja je da na bazi istine, pravde, časti i poštenja čuva i neguje uspomenu na sve žrtve svih ratova koji su ostavili neizbrisive tragove na našem Vraniću, kao i da odbrani istinu o njihovom stradanju.
80. godina je malo da se sve rane prebole i sav bol da mine i zato Vas molim da pošaljemo danas jednu molbu, vapaj i glas razuma svima dobronamernima i zlonamernima, svima koji ne znaju a hteli bi da znaju, svima koji znaju a lažu i izmišljaju ko zna zašto i iz kojih razloga.
Istina je jedna, jedina, ne postoje dve!
Potrudite se da do nje dođete sami!
Istina je uslov za čistu savest i svest, za poštene i časne namere, za sposobnost da svako od nas bude spreman za borbu i angažovanje kako se ovakav zločin od pre 80. godina više nikada i nikome ne ponovi.
Neka ta noć užasa, noć kame i krvi, mržnje i zla bude svima opomena i nauk dokle može da dovede opijenost silom pomešana sa bolesnim frustracijama, borbom za vlast po svaku cenu i ogromnom mržnjom prema svima neistomišljenicima pa makar to bila i deca.
Upravo zbog te stradale dece i naroda, zbog sadašnjih i budućih generacija, poruka sa ove naše komemoracije neka bude:
Čuvajmo obraz, čast i dušu kako bismo se mogli nazvati ljudima!
Slava nevinim žrtvama Vranića
Zbog njih smo danas ovde!
Njih da se setimo i njima da se poklonimo!
Ovde smo da se u mislima vratimo u tu noć krvi i zla, u noć pomračenja ljudskog uma i razuma, da pokušamo da dobijemo odgovor koji nikada dobiti nećemo. Zašto?
Zašto je ta noć tako crna? Možda najcrnja u istoriji ovog naroda.
Koliko mržnje, frustracije i besa treba, da bi neko ko se čovekom zove mogao ovakav zločin da uradi i to još sa uživanjem i zadovoljstvom uz šenlučenje i pesmu.
Smemo li da zaboravimo ili oprostimo?
Pre 10. Godina ovde u ovoj Sali naš velikan Miša Janketić reče:
„Ako ne zaboravim onda ne mogu ni da oprostim. A ako zaboravim onda nemam šta ni da praštam.“
Vranić nije zaboravio!
I nikad neće!
Ovde smo da odbranimo čast i dostojanstvo naših žrtava, pravo da spokojno počivaju evo nakon 80. godina, jer skoro svakodnevno neki novi ravnogorci, ništa manje zli i pokvareni od onih iz 1943., skrnave istinu svojim lažima i izmišljotinama i vređaju stare rane ubijajući ponovo ove naše stradale pretke.
Spomen Draži i nekakav muzej otvara čovek sa vrha liste SPS-a, a mi se nadali da je to partija koja treba da brani tekovine NOR-a i istinu o stradanju ovog naroda.
Sramno zar ne?
I svi ćute, niko da se oglasi, niko da se ogradi ili da se izvini!
Niko da napiše saopštenje, protest, neslaganje, mislim tu i na SUBNOR, na levo orijentisane snage, ako ih još ima, gde su mediji, štampa, televizije? Da li je cenzurisano drugačije mišljenje ili je strah u pitanju i od koga?
Da li su važnije fotelje od časti i dostojanstva?
Zovemo i molimo naše ministre, naše istoričare, sudije, advokate, političare, našeg gradonačelnika, pisce i pesnike, reditelje i novinare, da dođu u Vranić, da se suoče sa svojim neznanjem istine ili svojom zlonamernošću, da odavde krenemo sa tim svesrbskim izmirenjem koje oni traže i promovišu, ali uzalud. Osim časnih izuzetaka uglavnom gledaju da nas zaobiđu.
A izmirenje naroda se dogodilo odmah posle rata ali sad se traži da se izmire dželati i žrtve da se podižu spomenici krvnicima ovog naroda, da se i oni svrstavaju u nekakve žrtve. Pa jesu li te spodobe i zveri trebali da ostanu nekažnjeni, pa još i da nose epitet žrtve. Oni jesu stradali u ratu ili posle rata ali ne kao žrtve već kao izdajnici ovog naroda, izrodi i ubice, koji su se borili, ali protiv sopstvenog naroda. Sramno je njih nazivati antifašistima i oslobodiocima.
Sraman je i komentar novinara „Novosti“ da protiv otvaranja spomenika i muzeja Draži protestvuju nekakvi drugosrbijanci.
Ne znam za ostale, ali ja sam prvosrbijanac, i nikome ne priznajem da je veći patriota ili da više voli ovu Srbiju od mene. Bio sam spreman i biću uvek spreman da dam svoj život za svoju rodnu grudu.
A što se Draže Mihailovića tiče i njegove odgovornosti za pokolj naroda Vranića, i ne samo Vranića, samo ću Vas podsetiti na dva njegova naređenja u kojima traži i zahteva da se teren od Kosmaja pa do Beograda „očisti“ od komunista.
Prvo naređenje je od 05.10.1943., radiogram broj 526. i 527. A drugo od 17.11. iste godine.
(Izvor: Izdajnik i ratni zločinac D.M. pred sudom, izdanje 1946. ćirilica, strana 380. i dokumenti sa suđenja Ravnogorskom pokretu 10.06.-15.07.1946., strana 601.)
Ostavljam svima Vama na procenu koliko je Draža odgovoran za taj jezivi pokolj nedužnih građana Vranića, ako se on dogodio samo mesec dana nakon ovih njegovih naređenja i zahteva.
Govor Vladana Pantića, predsednika udruženja „20. decembar“, u Vraniću, 20.12.2023.
